PUT SNA (SIMBOLIKA PLAVE BOJE)



Ogrlica „Put sna“ (masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

“Od svih boja plava je najdublja: pogled u nju tone ne susrećući prepreke i gubi se u beskraju kao da boja neprestano uzmiče. Plava je i najmanje materijalna boja: u prirodi se obično prikazuje kao da je sačinjena od prozirnosti, to jest od nagomilane praznine, praznine vazduha, vode, kristala ili dijamanata. Praznina je tečna, čista i hladna. Plava je i najhladnija od svih boja, a u svojoj apsolutnoj vrednosti i najčišća, izuzme li se potpuna praznina neutralne beline. Od tih osnovnih osobina zavisi i njeno simboličko primenjivanje.

Predmetu plava boja olakšava oblike, otvara ih i rastvara. Površina obojena plavo nije više površina, plavi zid prestaje biti zid. Pokreti, zvuci i oblici u plavetnilu nestaju, u njemu se utapaju, gube se kao ptica u nebu. Pošto je sama po sebi nematerijalna, plava boja dematerijalizuje sve ono što se u nju uhvati.

Ona je put u beskonačnost, gde se stvarno pretvara u imaginarno. To je boja ptice sreće, plave ptice nedohvatne, a sasvim bliske. Ući u plavo znači, poput Alise u zemlji čudesa, preći na drugu stranu ogledala. Kad je svetla, plava boja je put sanjarenja, a kad potamni, tada postaje put sna. Svesna misao malo-pomalo u njoj prepušta mesto nesvesnoj, kao što i dnevno svetlo u njoj neosetno postaje noćno.

Kao nepokretno područje ili podneblje nerealnog – ili nadrealnog – plava boja sama u sebi razrešava suprotnosti, izmeničnosti, kao što su dan i noć, koje uređuju ljudski život. Neustrašiva, neodređena, nigde do u samoj sebi, plava boja nije od ovoga sveta: upućuje na predstavu o mirnoj i uzvišenoj večnosti, koja je nadljudska ili neljudska. U njenom kretanju Kandinski vidi istovremeno udaljavanje od čoveka i kretanje usmereno jedino prema njegovom vlastitom centru, koje čoveka ipak privlači beskonačnosti i budi u njemu želju za čistotom i žeđ za natprirodnim. Tako postaje jasnijim i njeno metafizičko značenje, a i granice njene kliničke upotrebe.

Plava okolina smiruje i stišava, ali, za razliku od zelene, ne okrepljuje, jer nudi samo beg bez osvojenja stvarnosti, beg koji naposletku odvodi u potištenost. Dubina zelene boje, prema Kandinskom, nudi osećaj zemaljskog odmora i zadovoljstva samim sobom, dok dubina plave boje ima svečanu nadzemaljsku ozbiljnost. Ta ozbiljnost priziva pomisao na smrt: zidovi egipatskih nekropola, na kojima su se crvenim okerom ocrtavali prizori suđenja dušama, bili su prekriveni svetloplavim namazom. Egipćani su navodno plavu boju smatrali bojom istine. Istina, smrt i bogovi idu zajedno, pa je zato nebesko plavetnilo prag koji čoveka deli od onih koji s druge strane upravljaju njegovom sudbinom.

Posvećena plava boja – nebesko plavetnilo – jelisejska je poljana i materica kroz koju prodire zlatna svetlost što iskazuje njihovu volju: plavetnilo i zlato, ženska i muška vrednost - uranskom su ono što su zelena boja i plamena crvena htonskom. Zevs i Jehova sede na prestolu nogu položenih na nebesko plavetnilo, to jest na drugu stranu ovoga nebeskog svoda, za koji se u Mesopotamiji verovalo da je sačinjen od lapis-lazulija, a hrišćanska simbolika ga je učinila ogrtačem koji pokriva i prikriva božanstvo. Grb Francuske kraljevske kuće plavetnilom je s tri zlatna ljiljanova cveta proglašavao teologijsko nadzemaljsko poreklo hrišćanskih vladara.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA