ŽUTI IZVORI (SIMBOLIKA ŽUTE BOJE)

Ogrlica "Žuti izvori" (masa za modelovanje, akril, 45 cm)
Autor: Nadica Janić

“Žuto preovladava na zemlji u leto i u jesen: to je boja zrelog klasja koje se naginje prema zemlji i boja same zemlje kad izgubi svoj zeleni ogrtač. Žuto tada najavljuje slabljenje, starost, približavanje smrti. Ono može biti i supstitut crnog. Tako je za Pueblo i Teva Indijance žuto boja zapada, za Asteke i Zuni Indijance boja severa ili juga, zavisno od toga koja se od tih strana sveta povezuje s donjim svetom.

U budističkom tantrizmu žuto odgovara središtu – početku i elementu zemlji, a u isti mah i Ratnasambhavi čija je svetlost sunčane prirode. Crno i žuto označavaju i za Kineze sever ili podzemne ponore gde se nalaze žuti izvori koji vode u kraljevstvo mrtvih. Jer duše koje su se spustile do žutih izvora, ili jang koji se tamo sklanja zimi, teže kružnoj obnovi koja počinje zimskim solsticijem. Mada je priroda severa i žutih izvora jin, njima počinje obnova janga. Drugde se žuto povezuje s crnim kao njegova suprotnost i njegova dopuna. Žuto se odvaja od crnog prilikom diferencijacije haosa: polarizacija prvobitne neizdiferenciranosti odvija se prema žutom i crnom kao i prema jangu i jinu, prema krugu i kvadratu, aktivnom i pasivnom. Crno i žuto, prema Ji Đingu, boje su krvi zmaja demijurga. Polarizacija je ovde ipak samo relativna, to je prvobitna koagulacija.

U kineskoj simbolici žuto izranja iz crnog kao što zemlja izranja iz prvobitnih voda. Žuto je u Kini carska boja zbog toga što je car u centru sveta, kao što je sunce u centru neba.

Kad se žuto zaustavi na ovoj zemlji, na pola puta između vrlo visokog i vrlo niskog, ono vodi samo izopačenosti vrlina kao što su vera, razboritost, večni život. Čim se zaboravi na božasku ljubav dolazi vražji sumpor, oličenje oholosti, nadutosti, duhovnog bića koje je samo sebi dovoljno. Žuto se povezuje s preljubom kad se kidaju svete bračne veze, koje su slika svetih veza božanske ljubavi koje je raskinuo Lucifer. Oni sindikalisti u 20. veku koji se ne solidarišu sa svojom sredinom, koji, na primer, ne poštuju poziv na štrajk, žuti su, jer su izdali težnje implicitne pojmu klasne borbe.

U pekinškom pozorištu žuta šminka označava okrutnost, a crvena odanost i poštenje. U tom istom pozorištu kostimi vladara i careva koji ne označavaju psihologiju osoba nego njihov društveni status, takođe su žuti. Upotreba žute boje u kineskom pozorištu dosta govori o njenoj ambivalentnosti, a prema Kandinskom to je u isti mah najbožanskija i najzemaljskija boja.

Ambivalentnost žute boje nalazimo i u grčkoj mitologiji. Zlatne jabuke iz vrta Hesperida simbol su ljubavi i sloge. I kad ih Herkul ukrade, one se ipak vraćaju u božanske vrtove. One su istinski plod ljubavi, jer ih je Geja, Zemlja, dala Zevsu i Heri kao svadveni dar: tako su učvrstile temeljnu hijerogamiju iz koje je sve proizašlo. Ali jabuka razdora, takođe zlatna jabuka, zbog koje je zametnut trojanski rat, simbol je oholosti i ljubomore. Dva lica simbola, takođe u grčkoj mitologiji, približuju se i u mitu o Atalanti, grčkoj Dijani, izazovnoj Devici: dok se takmičila u trčanju s Hipomenom – koga ona namerava nakon toga da ubije kao i sve svoje dotadašnje prosce – nije mogla da odoli pohlepi koju su u njoj izazvale zlatne jabuke koje je mladić bacio pred nju na tlo. Ona je dakle pobeđena i izneverava sebe, ali time postiže ljubav.

Neki su narodi tražili podvojenost simbola u zagasitosti i sjajnosti boje – što podseća na simboličku razliku između zagasito belog i sjajno belog, posebno kada se to odnosi na podzemne i nebeske konje. Tako je u islamu, gde zlatnožuto označava sve mudro i promišljeno, a bledožuto izdaju i razočaranje. Takvo razlikovanje nalazimo i u jeziku grbova koji valorizuje zlato – metal na račun žutog – boje.

Ambivalentnost žutog može imati doista neobične posledice: dok su antisemiti iz srednjeg veka i Trećeg Rajha hteli odećom i žutom zvezdom da žigošu „sramotu“ jevrejskog naroda, možda je taj narod u toj odeći i žutoj zvezdi video Jehovinu svetlost.“


Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA