DUALIZAM „BELOG“ I „CRNOG“ U SLOVENSKOJ MITOLOGIJI

Ogrlica "Svetlost-tama" (masa za modelovanje, akril; 55 cm)

Autor: Nadica Janić

Slovenski svet koji je naseljavao Balkan i delove Zapadne i Istočne Evrope, počeo je da se razvija i obrazuje različite etnografske skupine tek u VI veku. Prvobitna postojbina iz koje su ta brojna plemena krenula u raznim pravcima obrazujući tri velike skupine naroda – Južne, Zapadne i Istočne Slovene, pretpostavlja se da su bili Karpati.

Predeli u koje su stizali i naseljavali ih bila su ogromna prostranstva prekrivena šumama i isrpesecana močvarama, jezerima i rekama. Živeli su u jednostavnim brvnarama, bavili se lovom i ribolovom i raskrčivali šume da bi sadili žito.

Živeći u malim porodičnim grupama i suočeni s okrutnim silama prirode – misterijom dana i noći, smenama godišnjih doba, burama, olujama, poplavama i neizmenično dobrim i lošim žetvama, usamljenost i neprekidni strah od prirodnih pojava pokušavali su da shvate i pobede. Ta nasušna potreba našla je izraz u njihovoj mitologiji koja se još uvek može prepoznati u folkloru, u brojnim legendama, pričama, pesmama, izrekama i vradžbinama u pojedinim slovenskim krajevima.

U ovakvim uslovima nastala je izrazito rustična mitologija, zajednička svim slovenskim narodima, zasnovana na suprotnosti svetlosti, kao sile živote i tame kao razarajuće sile. Ta osnovna suprotnost rodila je dva božanska lika: Beloboga i Crnoboga. Belobog je bio oličenje svetlosti i dana, dok je Crnobog bio inkarnacija tame i noći. Belobog je bio bog dobra, Crnobog - bog zla. Jedan je bio gore drugi dole. Od Ukrajinaca se i danas može čuti: „Zgromio te Crni bog!“. Belorusi su verovali u Bjeluna (od prideva „beo“) koji se u njihovim legendama pojavljuje u vidu starca sede brade i odevenog u belo. Ljudima se prikazuje isključivo danju i blagonaklon je prema njima. Spasava zalutale putnike i pomaže ubogim seljacima u poljskim radovima.

Uprošćenim suprotstavljanjem „belog“ i „crnog“ - Beloboga („dobra kob, imanje, bogatstvo“) i Crnoboga („onaj u čijoj vlasti je zla kob“) nisu se mogle objasniti mnoge prirodene pojave. Nastaju i druge vizije zasnovane na suprotnosti „belog“ i „crnog“: Nebo – Zemlja. Nebo se predstavlja kao bog Svarog (svar = blistav, sjajan) koji je izrodio dvoje dece: Sunce, koje je dobilo ime Dažbog i Vatru, nazvanu Svarogić ili Svarogov sin. Prema drevnom slovenskom mitu, kada se navladao svetom, Svarog je stvoriteljsku i vladarsku moć predao svojoj deci.

U mnogim slovenskim zemljama, i danas se vatra smatra svetom. Sunce, kao veliko božanstvo dana i svetlosti (Dažbog), koje je pobeđivalo mrak, studen i nemaštinu, postalo je za mnoge Slovene sinonim za sreću. Smatali su ga za pravednim („Istinu na Sunce!“) jer je kažnjavalo zle („Sunce te spržilo!“) i nagrađivalo dobre („Sunce ga ogrejalo!“). Sudbina ljudi bila je u njegovim rukama.

Kod Srba, Sunce je lep i mlad bog. On prebiva u carstvu svetlosti sedeći na zlatnom i grimiznom prestolu. Pored njega su dve lepe device, Zornjača i Večernjača, sedam sudija (planeta) i sedam „glasonoša“ koji lete univerzumom u vidu „zvezda repatica“. Tu je i Sunčev „ćelavi ujak“, „stari Mesjac“ (Mesjac = Mesec je kod slovena muškog roda).

Zemlja (Majka, Sira, Vlažna) je posebno božanstvo, vrhovno biće. Za nju se vezuje „crno“ groz žrtvu koja joj se prinosi – ljudska krv, koja je kod Slovena crne boje. (Paralela iz stare grčke religije ukazuje da su crnima označavana ona božanstva kojima su prinošene ljudske žrtve.) Zemlja obuzdava svako zlo. Pošto je Zemlja pravedna, vekovima su slovenski seljaci rešavali svoje imovinske sporove pozivajući se na Zemljino svedočenje. Ako bi se neko zakleo stavivši grumen zemlje na glavu, niko nije sumnjao u njegovu reč. Čoveku kadrom da razume njen jezik može predskazati budućnost.


Priredila: Nadica Janić

Literatura:

1. Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd 2006

2. SLOVENSKA MITOLOGIJA
Enciklopedijski rečnik
ZEPTER BOOK WORLD
Beograd 2001