DRVO CRNINE (SIMBOLIKA CRNE BOJE)

Ogrlica "Drvo crnine" (masa za modelovanje, akril; 55 cm)

Autor: Nadica Janić

Crnina

U jednoj jedinoj noći iz grudi mi izbi,
ispe se, razraste drvo crnine,
odgurnu kosti, otvori mi telo,
i plod mi njegov tad u glavu stiže.

Preko ramena, preko leđa,
raširi ogromno lišće i granje.
I tako tri dana bejah prekrivena,
prepuna njega kao krvi svoje.
Gde me dodiruju sada?
Koju ruku da pružim da ne bude crnine?

Isto kao dimni stubovi
više nisam ni ugarak ni plamen.
Ja sam ova spirala i lijana,
i ovo crno kolo gustog dima.

Oni koji dolaze i dalje mi govore
moje ime i motre mi lice tada.
Ali ja, gušeći se, ipak vidim
to uništeno i dimljivo drvo,
to srce noći, istrošeni ugljen,
otežali glog i varavi čempres,
očima jasan, ruci nepodatan.

Jedne noći rodi mi se crnina,
čiste noći, u palcu moga tela,
a ovaj moj dahtaj prekrio je,
noć i dim koje zovu crninom
koja me slepi i obavija.

Moje poslednje drvo nije na zemlji,
nije od semena niti od drveta,
nije zasađeno, ne zna za opasnosti.
Ja sam samoj sebi svoj čempres,
svoja senka i svoja prostirka,
svoj mrtvači pokrov bez šavova,
i svoj san koji hoda, korača,
drvo dima sa očima otvorenim.

Sunce mi pade u ono u šta noć
prolazi. I dan moj iščeznu tako.
Telo mi se pretvori u stub dima
koji prekida dečak svojom rukom.

Boja se lišila haljina mojih.
I bela i plava pobegoše,
i sretoh sebe jednoga jutra
preobraženu u bor od iskri.

Oni vide kako korača bor dima,
čuju kako iza dima progovaram.
Ali, umoriće se voleći me,
dok budu mirno živeli i jeli
pod tim varljivim, raspetim i mračnim
trouglom što više ne toči smolu
niti korenja ima niti stabla.

Jedna boja u godišnjim dobima
i samo jedna strana ovog dima
i nikada grozd običnih šišarki
da se stvori vatra, večera, sreća.


Gabrijela Mistral


Priredila: Nadica Janić