SIMBOLIKA KAMENA KOD SLOVENA

Ogrlica "Bogatiri" (masa za modelovanje, akril; 55 cm)

Autor: Nadica Janić

Bogat izvor za proučavanje slovenske paganske mitologije su čuvene ruske epske narodne pesme biline (termin nastao od reči bil, što znači "ono što je bilo") o junacima - bogovima bogatirima. U jednoj bilini na mističan i mitski način opisan je nestanak bogatira.

"Posle jedne uspešno okončane bitke, neki bogatir bio je toliko nesmotren da je, u svojoj oholosti, rekao: - Čak i da nam se suprotstave i sile onog sveta, pobedićemo je! Samo što je to izustio, pojavila su se dva nepoznata ratnika i uvukla ih u novu bitku. Jedan bogatir nasrnu istovremeno na obojicu i raspoluti ih svojim mačem, ali od dva ratnika stvoriše se četiri nova, i to živa i čitava. Zatim, umesto ta četiri - osam, i tako u nedogled. Tri dana, tri sata i tri minuta, borili su se bogatiri protiv sile onog sveta, koja se neprekidno umnožavala. Onda moćne bogatire obuze strah i pobegoše u stenovite planine da se sakriju u tamne pećine. Ali, kad tamo stigoše svi se pretvoriše u kamenje. Od toga doba u svetoj Rusiji više nema bogatira."

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd 2006

......................................................

Kamen, jedan od praelemenata sveta (uporedo sa elementima: zemljom, vodom, vatrom, vazduhom), simbol je mrtve prirode. Tvrdoća, otpornost, postojanost, nepomičnost i nepodleganje promenama određuju upotrebu kamena u apotropejskoj i isceliteljskoj magiji. U narodnoj kosmologiji tumači se kao oslonac, temelj, suština, osa sveta i poredi s drvetom sveta.

U prvo vreme, kamenje je bilo slično živim bićima – ono je osećalo, razmnožavalo se, raslo kao trava, i bilo je meko. Od tog doba potiču udubljenja na kamenu, na njemu su ostali utisnuti tragovi stopala Boga, Bogorodice, svetaca, nečiste sile. Kamenje je prestalo da raste kada je Bog prokleo ljude i Zemlju zbog grehova. Poreklo krupnih kamenih gromada i oblutaka često je objašnjavano okamenjavanjem ljudi (ponekad i životinja), divova, koji su prokleti ili kažnjeni zbog svojih grehova.

U narodnoj tradiciji rašireno je poštovanje kultnog kamenja, pogotovo onog koje je vezano za imena svetaca ili legendarnih junaka: Bogorodice, sv. Paraskeve, Kraljevića Marka itd.

Kamen se javlja kao zamenik čoveka. Po običaju Južnih Slovena, u slučaju smrti jednog od blizanaca, da bi se predupredila smrt drugog, u mrtvački sanduk pokojnika treba staviti kamen i reći: „Ostavljam ti kao brata ovaj kamen, a njega (navodi se ime živog brata) uzimam sebi za brata.“

U nizu zaštitnika, kamen je korišćen za obezvređivanje opasnosti, da izvor opasnosti postane mrtav i nepomičan, kao kamen. Da vukovi ne napadaju stoku, na Savindan bi na vatri držali kamen do usijanja (Srbija). Da bi obezbedili vodu u bunaru od čini, ubacivali su unutra kamen (Poljska). Otpornost i nepovredivost kamena određuje njegovu upotrebu u magijskim postupcima očuvanja dobrog zdravlja: da ih ne bi bolela glava, za vreme prvog groma triput su sebe udarali kamenom po glavi (Ukrajina, Bugarska, Poljska, Češka).

Pripadnošću kamena mrtvoj prirodi (hladan je, nepomičan, jalov, ne raste, ne razvija se) objašnjava se zabrana stavljanja deteta da sedi na kamenu, inače neće rasti (Poljska), a zabranjeno je i zakopavanje posteljice pod kamen, inače će sledeći porođaji biti teški (Poljska). Zbog svoje nepokretnosti, kamenu je pripisivano svojstvo zaustavljanja, prekidanja bolesti ili opasnosti. U južnoslovenskoj praksi lečenja, svojstva zaustavljanja bolesti posedovao je stanoviti kamen – veliki, široki, izdvojeni kamen. Ako su ženi umirala deca, trebalo je da, stojeći na takvom kamenu, isplete čarapice i skroji košulju svom detetu, da bi „zaustavila“ smrt (Srbija).

U obredu sahranjivanja takođe se koriste „zaustavljajuća“ svojstva kamena: posle iznošenja pokojnikovog tela, stavljali su kamen, uporedo s drugim metalnim predmetima, na mesto na kome je on ležao, da bi zaštitili čeljad od smrti. Stari običaj postavljanja nadgrobnog kamenja takođe je objašnjavan težnjom da se „sveže“ duša, da se „priveže“ za svoj grob, da joj se da prebivalište, kako ne bi lutala po svetu. U obredu sahranjivanja, a takođe u isceliteljskoj praksi, kamen je korišćen u arhaičnoj funkciji kamenog oruđa, zamenjujući nož, makaze. Kod Srba je, prilikom izrade pokrova i odeće za pokojnika, platno sečeno kamenom. Kod Belorusa, kamenom seku pupak novorođenom dečaku, da bi bio jak.

Budući da je kamen element mrtve prirode, često je atribut demona i mesto na kome oni borave: kamen je mesto boravišta rusalki, vodenjaka; na gomili kamenja, prikupljenog s njive, igraju veštice. Mesto ispod kamena vezano je za onostrani svet: tamo borave grešne duše umrlih, pod njim se za vreme nepogode krije đavo a i demoni koji potiču od duša umrle nekrštene dece.

Kod Južnih Slovena kamen je korišćen u ritualima kao oruđe za kažnjavanje (običaj kamenovanja krivca), kao znak sramote (morao ga je nositi osuđeni za preljubu), kao simbol kletve i prokletsva.


Priredila: Nadica Janić
Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA
Enciklopedijski rečnik

ZEPTER BOOK WORLDBeograd 2001