недеља, 27. мај 2012.

MALA RUSTIČNA BOŽANSTVA



Ogrlica "Bogovi radosti" (medaljon sa dve strane)
(masa za modelovanje, akril, cveće; dužina 60 cm)
Autor: Nadica Janić 


Ogrlica "Bogovi radosti" (str. 1) - Jarilo
(masa za modelovanje, akril, cveće; dužina 60 cm)
Autor: Nadica Janić 


Ogrlica "Bogovi radosti" (str. 2) - Kupala 
(masa za modelovanje, akril, cvet; dužina 60 cm)
Autor: Nadica Janić 


Pošto nije raspolagao snagom da tajanstvene sile prirode ukroti, stari Sloven je nastojao da ih bar ublaži. Njihovo misteriozno i kobno delovanje potčinjavao je drugim silama oličenim u brojnim božanstvima, kojima je naselio oblake, zemlju, šume, vode, njivu, štalu i kuću u kojoj je boravio sa svojom porodicom. U takvim uslovima postepeno je nastala jedna izrazito rustična mitologija zajednička svim slovenskim narodima i saobrazna primitivnim uslovima u kojima su živeli.

I pre no što se u potpunosti razvila, hrišćanstvo je počelo proganjati slovensku pagansku mitologiju i ugušilo je gotovo u zametku. Njegovom pobedom nestala su velika božanstva, ali su dii minoris, mala božanstva, uspela da prežive pogrom te su tako slovenski narodi, pod okriljem hrišćanstva, sačuvali veliki broj paganskih verovanja. Njihov duhovni i materijalni svet i danas naseljava mnoštvo malih bogova i boginja – „dobrih“ i „zlih“ duhova.

U slovenskoj mitologiji posebno su zanimljivi i živopisni bogovi radosti – Jarilo i Kupala.  

Poreklo imena Jarilo neki su pokušavali da objasne transkripcijom grčke reči Eros i Erilo. Ako bi se ovakvo tumačenje prihvatilo, ono bi znatno pojednostavilo mitološka istraživanja o ovom božanstvu, jer je ono doista predstavljalo i boga telesne ljubavi. Jarilo, međutim, pre potiče od prideva jari, koji znači vatren, strasni, neobuzdani, a pored toga, postoji i reč jarovoj, koja označava pšenicu posejanu u proleće, za razliku od one koja se seje u jesen i naziva ozimoj. To pokazuje da se za ime Jarila vezivao pojam telesne ljubavi i prolećnog obnavljanja. 

Kult Jarila je mnogo vekova nakon paganske ere ostao u toj meri raširen i uvrežen da su se krajem XVIII veka preduzimale veoma oštre mere protiv upražnjavanja „satanske zabave“ koja je trajala i po nekoliko dana. 

Beloruske narodne legende sačuvale su veoma živopisnu sliku o tom bogu. Mlad i lep, u belom ogrtaču, Jarilo jezdi na svom belcu. Na glavi mu je venac od poljskog cveća, u levoj ruci drži snop žita i bosonog je.

Tokom hrišćanske epohe, paganski obred posvećen Jarilu i narodne svetkovine priređivane u njegovu čast obeležavala su dva događaja. 

Budući da je istovremeno bio bog proleća i plodnosti, Jarilo je u nekim slovenskim krajevima bio slavljen u vreme prve prolećne setve. U XIX veku, još uvek, u Belorusiji mlade seljanke bi se okupile, izabrale najlepšu, obukle je u bele Jarilove haljine, okitile cvećem i postavile na belog konja. Oko nje bi onda, i same ovenčane svežim cvećem, raširile kolo – „horovode“ (čudan slovenski izdanak antičkog hora) i zaigrale. Praznik se slavio na tek zasejanim poljima, u prisustvu staraca i starica iz sela. Na kraju bi „horovode“ devojaka gromko zapevao pesmu koja je slavila dobra dela ovoga boga:

Tamo gde on stupi nogom,
Žito raste kao gora;
Tamo gde on baci pogled svoj,
Klasje zri...  

Tokom leta, obavljao se obred Jarilove „sahrane“. Taj svečani čin, veoma rasprostranjen među Istočnim i Zapadnim Slovenima, a naročito među Rusima, odolevao je vekovima i uspeo da se suprostavi svim hrišćanskim zabranama. 

Na taj praznik, muškarci, žene i devojke okupili bi se da zajedno jedu, piju i igraju. Kada bi zašlo sunce, na mesto slavlja donosio se Jarilov idol od slame, koji je predstavljao mrtvog boga. Žene, omamljene vinom i igrom, prilazile su mu i naricale. „Umro je! Umro je!“ Onda bi mu prišli muškarci, uzeli ga u ruke, prodrmali i uzvikivali: „Jeste, žene ne lažu! Poznaju ga one dobro, znaju da je slađi i od samog meda!“ Naricanja i molitve potrajali bi još neko vreme, nakon čega bi se idol, u pratnji žena, odnosio do mesta gde se sahranjivao, a učesnici svetkovine bi se ponovo vratili jelu, piću i igri. 

Isto kao i Jarilo i Kupala je bio bog prolećne radosti i kult obnove života. Njegovo ime istog je korena kao i glagol kupati se, što objašnjava zašto su se ljudi za vreme Kupalinih praznika, koji su padali u junu, kupali u rekama i prali Kupalinom rosom sakupljenom tokom praznične noći. Obožavanje vode i verovanje u njenu tajanstvenu moć predstavlja jedan od elemenata Kupalinog kulta. 

To verovanje bilo je opšterasprostranjeno kod paganskih Slovena. U njihovim narodnim legendama često se govori o „mrtvoj“ i „živoj vodi“, koje poseduju čudotvorne moći. Kada junak, u legendi, nastrada od neprijateljskog mača i njegovo raskomadano mrtvo telo ostane da leži na zemlji, dolazi vila i poškropi ga „mrtvom vodom“ pa tako rasute delove sastavi, a potom poprskavši ga „živom vodom“ vraća u život.

Isto tako, stari Sloveni su veoma poštovali i svete izvore i pored njih često podizali molitvena i žrtvena mesta. U nekim krajevima, sve do kraja XIX veka, sačuvao se čudan običaj traženja „milosti od vode“. Osoba koja bi, želeći da se izleči od kakve bolesti, došla da zatraži njenu milost, trebalo je da u vodu baci komad hleba, da joj se duboko pokloni i tri puta izgovori:
„Prilazim ti, majčice vodice, pognute glave i ponizan. Smiluj mi se; smilujte mi se i vi, njeni preci i praoci!“

Predmet glorifikacije i personifikacije bile su i velike slovenske reke poput Dunava, Dnjepra, Dona i Volge. U ruskim epskim pesmama, „belinama“, one se u vidu legendarnih junaka predstavljaju gotovo kao božanstva, kao poluljudi – polubogovi.

S Kupalinim kultom tesno je bilo povezano obožavanje vode, kupanje, kvašenje, bacanje buketa cveća u vodu... ali ništa manje nije bilo ni obožavanje vatre. Svete vatre, koje su se palile u noći kada se slavio Kupala, imale su pročišćavajuću moć: poklonici kulta obrazovali bi oko vatri „horovode“ i preskakali ih.

O praznicima Kupale, čak i nakon zvaničnog kraja paganske epohe, srećemo njegove idole načinjene od slame, odevene u ženske haljine i ukrašene trakama, ogrlicama i sličnim predmetima. U nekim krajevima slamnati idol je dobijao i drvene ruke, o koje su se kačili cvetni venci i razni ženski ukrasi.

Po zalasku sunca, povorka bi odnosila idol do neke reke, gde bi ga bacali u vodu, ili do svetog plamena, u kome je spaljivan. 

Paganski Srbi, nisu idol bacali u reku, već su ga samo potapali u nju. 


Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd, 2006.     

Нема коментара: