среда, 04. новембар 2009.

TELO KAO KUĆA



Intervju

Sabrina Fresko, dizajner nakita iz Istanbula


Objavljeno u magazinu "Genius Domus", No. 12, 2005.


Dosta arhitekata se bavi mnogim drugim dizajnerskim disciplinama ili se uopšte više ne bave arhitekturom. Kako ste vi kao školovani arhitekta počeli da se bavite savremenim nakitom?

Čini mi se da nam arhitektura daje jedan model percepcije kojeg se kasnije teško osloboditi, ali nam zato pomaže da generišemo razne druge forme dizajna. U mom slučaju arhitektonsko školovanje mi je mnogo pomoglo. U jednom svom tekstu sam spomenula da arhitektonski način razmišljanja treba da bude vodilja i usmerenje modernih dizajnera nakita. Dizajner bi trebao proći kroz proces traženja ideje i upotrebe informacija kao i arhitekta prilikom projektovanja svrsishodnog i funkcionalnog prostora. Na taj način se stiže do dizajniranog nakita koji na određeni način upotpunjava ljudsko telo i njegovu lepotu i koji redefiniše granice našeg tela kroz odnos sa nakitom. Kao što ljudsko telo smeštamo u prostor, tako nakit smeštamo na telo.
Nakitom sam počela da se bavim sasvim neobavezno u slobodno vreme i u početku su to bile male skulpture. U jednoj od njih sam videla sopstvenu siluetu. Taj komad nazvan "Aura" je bio prekretnica za mene. Od tada upotrebljavam nakit kao medij ekspresije sopstvene životne filozofije. Tu filozofiju sam u materijalu najbolje artikulisala kroz komad pod nazivom "Fragmentation Mobile". U pitanju je skultporalni komad u obliku ženskog tela sa rupama. Mobilne sfere su sa druge strane održavale žensko telo u ravnoteži. Fragilna i promenljiva stabilnost.

Pojasnite mi malo vašu umetnost u svetlu velikog nasleđa turskog tradicionalnog nakita i savremene juvelirske umetničke prakse?

Kao što već znaš, ja nakit koncipiram kao umetničke predmete. Moj nekakav lični stil je veoma moderan, ali ipak koristi tehnike tradicionalne anadolijske izrade nakita. Juvelirska praksa postaje sve bogatija uz upotrebu nove tehnologije i sve novijih materijala, ali samo ako su harmonično upotrebljeni. Što se tiče tradicionalne izrade nakita postoje nekakva tri osnovna oblika anadolijskog izraza:

Trabzon – Trabzon je grad na Crnom moru i ova se tehnika tamo koristi vekovima. Veoma tanke niti metala se pletu sa debljim komadima i od toga se prave pojasevi i narukvice mekane kao platno. U literaturi se ovo obično spominje kao Turski pojas.

Telkari – tel je žica, akari – stvaranje. Ova tehnika takođe upotrebljava fine niti koje se toplotom spajaju u tradicionalne ornamente.

Kazaz – Ova tehnika upotrebljava niti koje su debljine jedne desetine mikrona. Takve niti se umotavaju u sfere. Obično su upotrebljavane za dugmad sultanovih odora.
Ja upotrebljavam sve tri tehnike ispitivajući njihove granice u savremenom dobu.

Kakav materijal i tehnike najviše koristite u svom radu?

Najviše radim sa srebrom koje je u starom Egiptu smatrano za sveti metal. Srebro dozvoljava veoma moderne i jednostavne forme koje “teku”. Upotrebljavam i takozvano tkanje metala koje je osnova pomenute tradicionalne anadolijske prakse. Istkane komade upotrebljavam da povežem skulpture i da taj tradicionalni način približim modernijim shvatanjima. Savremeni nakit inače upotrebljava svaki raspoloživi materijal. Nisu to uvek dragulji i metal. To mogu biti i običan novinski papir ili vosak.

Vaš rad nije samo nosivi konfekcijski nakit nego stvarate kolekcije sa jasnim umetničkim stavom i sa dosta referenci na modernu umetnost kao što je kolekcija "Ovo nije lala". Kako birate reference i uzore?

Svake godine postavljam sebi određeni umetnički zadatak ili temu koja referiše na određenog umetnika ili fenomen moderne umetnosti. Na kraju toga se uvek desi izložba, kao što su: "Dizajn je magija, što je prostor za telo, to je telo za nakit", "Ovo nije lala", ili izložba koju spremam za novembar ove godine pod nazivom "Igre i igračke". "Ovo nije lala" je izložba koja je bazirana na Magritovoj “Filozofiji i slikarstvu” i referira na njegovu čuvenu sliku "Ceci n’est pas une pipe" (Ovo nije lula). Meni je najzanimljivije što je negde od Klea i Kandinskog moderna umetnost počela da nam sugeriše da ona nije ništa do umetnosti same. Vrlo često čisti formalno-likovni izraz koji je samo to što jeste.
Veliki uticaj na moju kreativnu filozofiju je izvršila i knjiga "Ceci n’est pas une pipe", Michel Foucaulta. Foucault u svojoj knjizi raspravlja o mogućnostima umetničke reprezentacije koristeći slike belgijskog umetnika Réné Magritta, a ponajviše njegovu sliku "Ceci n’est pas une pipe" iz 1926. On tvrdi da su ljudi pogrešno u delima modernizma povezivali reprezentaciju i nekakvu realnost. Odatle je slika na kojoj je naslikana lula sa natpisom "ovo nije lula" paradigma i mog stava. Umetničko delo koje opisuje nekakvu realnost nema inferiornu poziciju u odnosu na tu realnost. Ono postaje realnost za sebe.

Kakav je kontekst vašeg rada u Istanbulu što se tiče tržišta, konkurencije i dizajnerske scene uopšte?

Istanbul je veoma zanimljiv grad od velikog značaja sa stanovišta istorije i kulture. Jako mnogo stvari se ovde produkuje i dešava, ali me jako raduje da moj nakit ima prilično unikatno mesto. Ne pravim nakit samo da bih ukrasila telo nego svaki komad ima određeni stav i izraz baziran na promišljanju. Nemam baš mnogo konkurencije i klijenti su veoma probrani, a nakit se veoma dobro prodaje. Ljudi dolaze u "Simya" galeriju da nađu nešto posebno što im pristaje i moram priznati da to i pronalaze.

Kakav program imate za dizajnere u okviru vaše "Simya" galerije?

U okviru galerije imam radionicu gde učim dizajnere kako da koncipiraju dobar nakit kao umetničko delo. Ljudi raznog obrazovanja i sklonosti dolaze kod mene da uče i svake godine imamo jednu određenu temu koju obrađujemo. Na kraju jednogodišnjeg procesa imamo izložbu najboljih dela. Kad jednom izaberemo temu svako se odluči za materijal koji mu najviše odgovara. Svakog meseca spremamo seminar o nekom od slavnih modernih umetnika i pokušavamo da povežemo nakit sa njegovim radom.
U radionicu dolaze ljudi od 12 do 50 godina. Ovo čitavu stvar čini zaista zanimljivom zbog neverovatno različitih pristupa. U radionici imam jednog pozorišnog reditelja, plastičnog hirurga, osnovnoškolca, domaćice, arhitekte, urednike magazina... Pored toga u galeriji se svake nedelje organizuju seminari o literaturi, istoriji umetnosti, filmu, pozorištu, operi i umetničkoj muzici. Subotom radimo razgovore sa umetnicima i piscima. Program seminara se obnavlja svake godine. Naravo radionica nakita je najposećenija.

Da li radite nakit samo za žene ili imate komade i za muškarce?

Naravno da radim i za muškarce. Pored igala za kravate i narukvica u skorije vreme radim i broševe koji se kombinuju sa dugmadima. Pre epohe “crnog odela” muškarcu su nosili mnogo više nakita. Nakit je bio obavezan statusni simbol. Na žalost kultura “crnog odela” je veoma stroga i ne dozvoljava ekstravagantne zahvate, ali mislim da će se muškarci uskoro malo osloboditi takvih granica. Tu opet može da se nauči mnogo od istoka gde muškarci nose mnogo više nakita nego zapadnjaci.

Šta je suština fenomena nakita?

Nakit je unikatan znak koliko i nečiji osmeh. To je simbol koji se nosi ne zbog svoje materijalne vrednosti nego zbog onoga što govori. Simbol čija vrednost je mešavina dizajnerove namere i klijentovog izbora da ga nosi.

Izvor:

http://www.simyagaleri.com/
http://www.sabrinafresko.com/


Priredila: Nadica Janić

2 коментара:

ТОДОРА ШКОРО је рекао...

Zanimljiv tekst posle koga bude jasno zašto u određenom danu, i u određenom raspoložnju, nosimo baš jedan nakit, a ne neki drugi. Odgovor dizajnerke o suštini fenomena nakita (poslednji pasus) me oduševio...

anima.art је рекао...

Drago mi je, Todora, što pratiš ovaj blog. Hvala na komentarima.

Mene nakit interesuje kao primenjena umetnost i mogućnost izražavanja kroz tako malu i jednostavnu formu.

Ne nosim nakit od plemenitih metala već nakit koji sama napravim kao dodatak garderobi. Volim da poklonim nakit koji izradim i radujem se kada vidim da ga ta osoba nosi.

Danas mnogi modni kreatori animiraju umetnike primenjene umetnosti i dizajnere nakita da za određenu kolekciju izrade nakit. Time nakit gubi funkciju koju je do nedavno imao (statusno obeležje), već oslikava ličnost, osećaj za sklad u svom vizuelnom predstavljanju, njegovo raspoloženje.