уторак, 01. септембар 2009.

VRT LOTOSA (10)





SIMBOLIKA BOJA
U PROSTORU MISTIČNIH VIĐENJA ŽIVOTA I SMRTI


U svim velikim religijama odnos BESMRTNOSTI i SMRTI proizilazi iz dva osnovna kosmička načela SVETLOSTI i TAME tj. DOBRA i ZLA. Čovekovo unutrašnje viđenje pobede VEČITOG ŽIVOTA se javlja u znaku BELE boje, SMRTI - u znaku CRNE boje.

Čovek je spoznao svoje biće kao "dvopolnost". Kao kosmičko biće u sebi sadrži odlike muške i ženske prirode bića. U njemu je neprestana borba dobra (animusa - muškog dela bića) i zla (anime - ženskog dela bića).

Animus (svetla duša) je u nebeskom srcu. Po prirodi je kao svetlost; on je moć svetlosti i čistote...
Anima (tamna duša) poseduje prirodu tame. Ona je energija teškog i nečistog; vezana je za telesno, puteno srce.

Animus voli život. Anima traga za smrću.

Sve čulne želje i impulsi ljutnje jesu posledice anime; ona je svesni duh koji se posle smrti hrani krvlju, ali koji se, tokom života, nalazi u velikom bolu.

Tamno se vraća tami i privlači se, kao i stvari u skladu sa svojom vrstom.

Smatram da svoju tamnu stranu duše možemo da prosvetljujemo samo kreativnošću, dobrotom i "sejanjem" ljubavi i lepote. Stvaralaštvo i ljubav je oboženje, a obožen čovek zrači svetlošću koja pleni. To su ljudi koje prvi put vidimo - a bliski su nam i dragi; to su ljudi čija reč leči; to su ljudi koji će živeti u Novom Jerusalimu koji će "svetleti iznutra" i čija vrata "neće se zatvarati danju, jer ondje noći neće biti" (Biblija).

"I Bog će otrti svaku suzu
od očiju njihovijeh,
i smrti neće biti više,
ni plača, ni vike,
ni bolesti neće biti više;
jer prvo prođe."

(Otkrivenje Jovanovo)


Želeći izbavljenje iz tame svog bića, čovek sanja nebesku večnost. Boje večnosti su u svim religijama žuta, plava i bela, a paklene dubine smrti su zelena, crvena i crna. Završetak tog sna u "Vrtu lotosa" tibetanskih mudraca je viđenje "boje" našeg vlastitog bića.


VRT LOTOSA

...evo te na kraju tvog drugog puta kroz Bardo.
Evo te pred Šin Dej, Gospodarem Mrtvih.
Uzalud bi pokušavao da sakriješ
ono što si počinio,a nije bilo dobro.
U ogledalu koje drži vrhovni Sudija
pojavljuju se oblici
svih tvojih duhovnih i fizičkih aktivnosti.

I čuj još ovo:
Znaj da je sve, ma šta to bilo,
što si video u Bardou, nestvarno.
To je san koji si sam stvorio.
Nisi u njemu prepoznao svoje kreacije,
pa si se uplašio.
Ogledalo koje drži Gospodar Mrtvih
je tvoje sećanje.
Podseća te na prošla delanja
i stvara sud o tebi iz zamisli
koje si sam o sebi stvorio.

Ti si taj koji će,
prema težnji koju nosiš u sebi,
izreći sam sebi presudu
i odrediti sam sebi drugo rođenje.
Nikakav Bog to neće uraditi.
Sve ćeš to ti sam.

Znaj još i ovo:
Van tvojih uobrazilja
ne postoji ni Gospodar Mrtvih,
ni demoni.
Sve je to u tebi.
Shvati i slobodan si!


Priredila: Nadica Janić

3 коментара:

ТОДОРА ШКОРО је рекао...

Draga Nadice, divna tema!
Mnogi postovi o njoj bi se mogli pisati i verujem da Vi to hoćete. Večita borba dobra i zla u nama je dobar znak da je neko krenuo pravim putem. Jer, ima ih koji se protiv zla u sebi i ne bore. Umetnost (stvaralaštvo) je (uz sveopštu ljubav) možda najbolji način za to. I ja sam tako mislila donedavno. A onda sam otkrila da i umetnost u sebi krije Ego, a on je Ego dželat Duši. I lepa osećanja, ako su snažna, uzburkaju dušu, pa je ne čine pripremljenom za vrt Novog Jerusalima. Ono što me u prvi mah porazilo i bila sam spremna da poreknem - da na putu duhovnosti treba um i duh da budu čisti i prazni od svega, i lepog i ružnog - sad počinjem polako da razumem. Ne obeshrabrujem Vas, sebe bih time obesgrabrila, ni ja od stvaralaštva ne odustajem, ali, kažem postoji i drukčije viđenje Suštine, o čemu bojažljivo počinjem da pišem na blogu "Plavi krug".
Radost je bila čitati Vas. I biće to uvek. Srdačno Vaša, Todora Škoro

anima.art је рекао...

Draga Todora, hvala na ovako lepom komentaru.

Tačno je da umetnost u sebi krije Ego. Samim činom pokazivanja onog što stvaramo mi očekujemo pohvalu i time zadovoljavamo svoju potrebu za samopotvrđivanjem što je po Fromu jedna od suštinskih potreba čoveka.
Stvaralaštvo je takođe suštinska potreba a umetnost je najviši nivo ostvarenja te potrebe. Ako smo po liku Božjem, onda smo po svojoj prirodi stvaraoci.

Stvaralaštvo je i kreativno razmišljanje (dobro je i kada je zapisano i predočeno drugima) kojim svoju dušu dovodimo u stanje savršenog mira i harmonije, u stanje "praznine" od strasti i sujete. Svo zlo u nama i zlo koje se tada širi i van nas proizilazi iz sujete.

Bavljenje umetnošću iz čistih pobuda za stvaranjem, od koje ne očekujemo spoljašnju reakciju, već imamo samo želju da tu iskru radosti podelimo sa drugima je Božja blagodat koja oplemenjuje dušu. Ako smo u stanju da se radujemo i tuđem stvaralaštvu (nasuprot zavisti i omalovažavanju), pitam se da li je ta unutrašnja radost koja nas ispunjava strast.

Ako "ispraznimo" dušu od lepog i ružnog, od radosti i tuge, ako rasteretimo um od traženja odgovora nije li to stanje duše koje bih nazvala "tišinom duše"? Da li ćemo u toj tišini svog bića čuti glas Istine? Ili nam to nije dato - bar ne u ovom obliku postojanja.

ТОДОРА ШКОРО је рекао...

Odbranili ste ovim komentarom umetnost i stvaralaštvo u ime svih koji su njihovi iskreni podanici!Očigledno je moja greška bila što sam sve umetničke duše smatrala - savršenim dušama. Nažalost, nije tako, i to me žalosti.A možda to nije ni važno, možda smo (sigurno smo) odgovorni samo za razvoj svoje duše, a neke druge neka same brinu o sebi.Ipak,rastužuje me zlo na ovom svetu, pa mi učenje o ispražnjenom, čistom umu i spokojnoj duši zvuči - savršeno. Ali slutim da smo takvi samo u dva momenta - kad se rađamo i u trenu umiranja. A možda i grešim... Hvala na odgovoru!