ZEMLJA – ZAŠTITNICA

Ogrlica „Zemlja – Zaštitnica“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

U vedskoj religiji zemlja simbolizuje majku, izvor bića i života, zaštitnicu koja štiti od svih snaga uništenja. Po vedskim pogrebnim obredima, u trenutku kada se pogrebna urna s ostacima spaljenoga stavlja u zemlju govore se ovi stihovi:

Pođi pod ovu Zemlju, tvoju majku,

u prostrana boravišta, velikoj milošti!

Nežna poput vune prema onome ko je znao davati,

neka te ona čuva od Ništavila!

Uobliči za njega svod i ne satri ga;

prihvati ga, Zemljo, primi ga!

Prekri ga skutom svoje haljine

Kao što majka štiti sina svoga.

(Rgveda, Grhyasutra, 4, 1)

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Prilog na fotografiji:

Zemlja, 1961.

ulje na platnu, 170 x 120 cm

Zoran Petrović - Beograd

ZEMLJA – MATERIA PRIMA

Ogrlica „Zemlja – Materia prima“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

Zemlja je simbolički oprečna nebu kao pasivni princip aktivnom; kao ženski aspekt muškom aspektu pojavnog; kao tama svetlosti; kao yin yangu; kao tamas (silazna tendencija) sattvi (uzlaznoj tendenciji); kao gustoća, taloženje i kondenzacija retkoj, lebdećoj prirodi, disoluciji.

Ona je po Yi Jingu, heksagram kun, pasivno savršenstvo koje aktivnost prima od aktivnog principa qiana. Ona je potpora a nebo pokrov. Sva se bića iz nje rađaju, jer ona je žena i majka, ali ona je sasvim potčinjena aktivnom principu neba. Ženka životinje ima prirodu zemlje. Njene osobine su nežnost i potčinjenost, krotka i trajna čvrstina; humilitas, što je etimološki vezano za humus, čemu je sklona i od čega je čovek bio sačinjen.

Zemlja je univerzalna tvorevina Prakrti, prvobitni haos, materia prima koja se odvojila od voda, kako stoji u Postanju; koju je višnuitski vepar doneo na površinu voda; koju su mitski junaci šintoa učinili čvrstom; materija od koje Tvorac oblikuje čoveka. Ona je devica koju razdire ralo ili plug, koju oplođuje kiša ili krv – seme neba. Svuda je zemlja materica u kojoj se začinju vrela, minerali, metali.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

ZEMLJA – VELIKA MAJKA

Ogrlica „Zemlja – Velika Majka“

(masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Poistovećena s majkom, zemlja je simbol plodnosti i obnove. Ona donosi na svet sva bića, hrani ih, a potom prihvata od njih plodonosnu klicu.

Po Heziodovoj Teogoniji Gea je rodila sve bogove. Bogovi su oponašali tu prvu hijerogamiju, a potom ljudi i životinje. Budući da je zemlja izvorište svog života, dato joj je ime Velika Majka.

Zemlja simbolizuje majčinsku funkciju: Tellus Mater. Ona daje i uzima život. U Priči o Jovu, Jov je uzviknuo bacivši se na zemlju: „Go izađoh iz krila majčina; go ću se onamo i vratiti“, poistovećujući Majku Zemlju sa majčinim krilom.

Priredila: Nadica Janić


Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

GEA

Ogrlica „Gea“

(masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Prema hesiodovskoj kosmogoniji, Gea personifikuje Zemlju u formiranju. Ona je odmah posle Haosa izbila iz ništavila i rodila sina Urana. S nim je činila prvi božanski par, i donela je na svet generaciju bogova i čudovišta: Titane (od njih je dobila ime Titeja), Titanide, Kiklope, Hekatonhejre, morska božanstva - među njima su Nereja i Taumanta, koje je začela s jednim od svojih sinova, Pontom, talasom. Sa Geom su se sjedinjavala i druga božanstva, između ostalih, Tartar, kome je rodila strašnog Tifona. Njoj se takođe pripisuje i rođenje Harpija, Pitona, Haribde.

 

Gea, Zemlja-Majka, plodni početak svega, u grčkim i rimskim kultovima dobila je znatnu važnost. Jedna homerovska himna slavi je kao božanstvo rodnosti tla i, zbog njene mnogobrojne dece, zaštitnicu razmnožavanja ljudskih bića. Demetra, boginja žetve, često je s njom povezivana. Rimljani su je izjednačili sa boginjom Telus; u klasičnoj eposi Gea je postala htonično božanstvo.

 
 
Priredila: Nadica Janić  

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd, 2006.

GEB

Ogrlica „Geb“

(masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Egipatski bog Geb, jedan od članova heliopoljske Eneade, personifikuje Zemlju. Od njegove pratilje Nut (boginje Neba) razdvaja ga Vazduh (bog Šu); Geb pokušava da joj se pridruži, a njegovo uzaludno i neravnomerno poskakivanje stvara bregove i planine.

Predstavljen je kao čovek, bez posebnog svojstva. Ponekad na glavi nosi sliku guske, fonetski znak koji u pismu služi da se označi njegovo ime.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit:

MITOVI I MITOLOGIJA

Istorija i rečnik

"Plato", Beograd, 2006.

MAJKA VLAŽNA ZEMLJA

Ogrlica „Mati Syra Zemia“

(masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Mati Syra Zemia, slovenska boginja majka, verovatno je jedna od najstarijih i najvažnijih božanstava. Njeno ime znači Majka Vlažna Zemlja, opisujući tako ovu boginju kao večno plodnu, životodavnu i reproduktivnu silu. Poštovanje boginje majke potiče iz perioda matrijarhata, uređenja koji se u nekim oblicima održalo kod Slovena čak do desetog veka. Izvori tvrde da se sve do 988. godine u Rusiji poštovala boginja majka uz niz prirodnih božanstava i duhova predaka.

Ona se nikad nije predstavljala kao božanstvo u ljudskom obliku, već se poštovala kao sama božanska Zemlja. Ovakvo shvatanje vezano je za najstariju religiju – animizam, prema kome su sve stvari koje okružiju čoveka produhovljenje i božanske.

Sloveni su uvek imali poseban odnos prema boginji majci, sasvim drugačiji odnos od onog koji su imali prema ostalim bogovima. Ovaj odnos bio je mešavina ljubavi i poštovanja, kao i osećaja neobične bliskosti. Majka zemlja bila je jedino božanstvo kome su se Sloveni direktno obraćali, bez posredovanja i korišćenja usluga sveštenika. Ona je imala ulogu proročista kome su se Sloveni obraćali za savet, ali i ulogu božanskog svedoka i sudije. Pri sukobima oko privatnog vlasništva seljaci su joj se obraćali sa molbom da im bude svedok i u nju su se zaklinjali. Kada je bilo potrebno da se brak potvrdi, seljaci su gutali grumen zemlje ili ga stavljali na glavu. Njena pomoć korišćena je i pri zaštiti stoke od bolesti. U tu svrhu Sloveni bi izorali brazdu oko stoke oslobađajući na taj način protektivnu moć zemlje.

Budući da je Mati Vlažna Zemlja bila jedno od najpoštovanijih božanstava, nije ni čudo što se verovanje u ovu boginju održalo među Slovenima i posle prihvatanja hrišćanstva. U Rusiji je posle 988. godine vladao period takozvanog dvoverja, pa su se paganski bogovi poštovali istovermeno sa Hristom i hrišćanskim svecima. Funkcije boginje majke prenete su na Bogorodicu, a iz tog perioda potiče i jedan mit koji spominje boginju majku u nešto izmenjenoj ulozi. Naime, ovaj mit koji govori o stvaranju univerzuma od strane Roda i Lade spominje i stvaranje tri sveta: Java, Nava i Prava. Jav je bi svet vezan za Majku Vlažnu Zemlju i predstavljao je sve ono što možemo spoznati čulima, pojavni svet.

Kult Majke Vlažne Zemlje održao se do današnjih dana u skoro neizmenjenom obliku, zbog čega možemo zaključiti da je ova boginja bila među najznačajnijim božanstvima slovenskog panteona.

Priredila: Nadica Janić

Izvor:

Tekst : „Majka vlažna zemlja (Mati Syra Zemia)“
Autor: Vesna Kakaševska
Sajt: http://www.starisloveni.com/

SIMBOLIKA BOJA U SLOVENSKOJ MITOLOGIJI (trijada belo-crveno-crno)



 Ogrlica „Trijada“ (masa za modelovanje, akril, 130 cm)

Autor: Nadica Janić

"Boja je u narodnoj kulturi jedan od osnovnih elemenata koji karakteriše čitav niz obrednih simbola i mitoloških likova. Najznačajnija je trijada boja belo-crveno-crno. Simbolika bele i crvene boje, koje se nalaze na polarnim tačkama spektra boja, jeste antinomična: korelacija „bela – crna“ može da uđe u niz ekvivalentan parovima „dobar – rđav“, „živ – mrtav“, muški – ženski“ itd. Istovremeno, u obredima i verovanjima, bela i crna boja mogu se naći u sličnom kontekstu (npr., pogrebni obred, nečiste sile). Crvena boja može biti suprotstavljena beloj, svetloj – kao ne-belo, „obojeno“, „tamno“. Bela, crvena i crna boja imaju zaštitna svojstva i koriste se kao apotropeji.

Simbolika svake od tih boja je ambivalentna. Bela može da označava sakralnost, čistotu, plodnost, svetlost; istovremeno, ona je u vezi s predstavama o onostranom svetu („bela žalost“ kod mnogih slovenskih naroda, smrt u liku žene u beloj odeći) i demonskim bićima (belu odeću, kod Istočnih Slovena, nose rusalke, lesnik, straha i dr.).

Crvena je boja života, vatre, plodnosti, zdravlja (javlja se u porođajnim i svadbenim obredima, u agrarnoj magiji) i boja onostranog sveta (upotreba predmeta crvene boje u pogrebnom obredu; crveno kao znak žalosti), htoničkih i demonskih likova (crvenu odeću ili kapu nose domovoj, lesnik, vodenjak, đavo, patuljci; crvene su oči, zubi, kosa kod veštica, đavola, rusalki; upotreba „crveno“ kao stalni epitet mitoloških likova u basmama). U narodnim predstavama su posebno značajni crveni konac, crveno platno, crveno jaje.

Najkonkretniju i jednoznačnu simboliku ima crna boja koja asocira na mrak, zemlju, smrt (crna boja kao znak žalosti; u ožalošćenim porodicama uskršnja jaja su bojena u crno – Boka Kotorska). Crne boje su obično demonski likovi (pojavljuju se i u obliku crne životinje ili predmeta): đavo, banjik, ovinik, poljevoj. U crnog konja se pretvara vukodlak (Srbi); vampiri muče ljude pretvarajući se u crnu kokoš (Slovenci); veštice se pretvaraju u mačke, pse, svinju crne boje (opšteslovenski). Pojava crne životinje posle smrti čarobnjaka svedoči o tome da je iz njega izašao đavo (Srbi). U magijskoj praksi (apotropejskoj, ljubavnoj, isceliteljskoj) korišćeni su predmeti i žrtvene životinje crne boje, npr. nož crnih korica radi zaštite od strave (Srbi), od „more“ (Slovenci); crni trn je zabadan mrtvacu ispod nokta da ne bi ustao (Srbi); kost crnog psa plašila je vešticu (Srbi); crnu kokošku su obnosili oko njiva, zbog grada (Srbi); crnu kokošku su žrtvovali kugi na dan sv. Atanasija (Bugari); jaje crne kokoške nošeno je uza se kao lek od kokošijeg slepila (Belorusija), itd.

Kombinacija crveno-belo suprotstavljena je sklopu žuto-crno u značenju život-smrt, svetlost-tama, zdravlje-bolest. Uoči Đurđevdana majka vezuje crveni i beli konac oko divlje ruže (šipak), da bi ih ujutro vezala oko vrata detetu, a na ružu vezuje žuti i crni konac, govoreći: „Ostavljam žutilo, uzimam crvenilo,ostavljam crnilo, uzimam belilo“.

Kombinacija crveno-belo je karakteristična za hamajlije (Martenica). Svadbeni hleb se ukrašava crvenom i belom vunom koja se zatim upliće u poklon novorođenčetu (Srbi). Krstić od crnog trna nose na uzici od belih i crvenih konaca (Srbi). Kod Bugara na Blagovesti devojkama buše uši i kače srebrni novčić o crvenom svilenom koncu. Kod Srba, kada sveštenik sveti vodicu, đakon u ruci drži crvenu i belu vunicu. Po verovanju, ako dete nosi jednu belu a drugu crvenu čarapu, zaštićeno je od uroka (Hercegovina). U Đevđeliji (Makedonija) deca su radi uroka nosila crvenu kapu prošivenu belim koncem.

Sklop crveno-crno, karakterističan za mitološke likove, dominira u odeći maškara (đavo na Bele poklade kod Slovenaca).

U narodnom kalendaru Slovena, „beli dani“ su dani Bele nedelje kod Srba i Makedonaca; nekršteni dani (kada nema posta) u Srbiji i Pomoravlju; Velike nedelje kod Ukrajinaca i Belorusa, Velika subota kod Hrvata, Slovenaca, Čeha i Slovaka.

„Crveni dani“ padaju na Veliku subotu, uskršnju sedmicu, Tominu nedelju i Trojice.

„Crni dani“ su Todorova nedelja, prvi dan četrdesetodnevnog posta kod Čeha i Slovaka; sreda u Velikoj nedelji kod Poljaka."

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA

Enciklopedijski rečnik

ZEPTER BOOK WORLD

Beograd, 2001.