KUPALINA NOĆ

"Vatreni cvet"

 (masa za modelovanje, akril, dužina 60 cm)

Autor: Nadica Janić 

Prema slovenskim legendama, u proleće, u Kupalinoj noći cveta paprat, Kupalina sveta trava.

„Vatreni cvet“ paprati ljubomorno su čuvali demoni. Ko bi poželeo da ga ubere morao je otići u šumu pre ponoći i uhvatiti trenutak kad se magični cvet rascvetava. Njegov pupoljak peo se uz biljku kao živo biće, stizao do vrha tačno u ponoć i rascvetavao se uz prasak, a cvet je bio toliko blistav i sjajan da je mogao zaseniti sve oko sebe. Junak koji je želeo da ga se domogne, morao je iskopati rov oko biljke i u njemu strpljivo sačekati. Pritom nije smeo gledati čudovišta u koja su se pretvarali demoni ne bi li ga zastrašili, niti odgovarati glasovima koji su mu se obraćali. Ako bi to učinio, bio bi izgubljen.

U Kupalinoj noći drveće je dobijalo moć da se oslobađa iz zemlje, da se kreće i da između sebe razgovara na svom tajanstvenom jeziku. Jedino onaj koji bi ubrao Kupalin cvet, „vatreni cvet“, mogao je da razume taj govor.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit:

MITOVI I MITOLOGIJA

Istorija i rečnik

"Plato", Beograd, 2006.

KUPALIN KULT

Ogrlica "Plakoune trava"
(masa za modelovanje, akril, koža; dužina 50 cm)
Autor: Nadica Janić 

Jedan od osnovnih elemenata Kupalinog kulta predstavljalo je obožavanje drveća, trave i cveća.

Tokom svetkovine, njegov se idol postavljao pod neko posečeno drvo, ukopano u zemlju. Kod baltičkih Slovena to sveto drvo bila je breza. Žene su sedale u kola i u povorci odlazile u šumu gde su birale brezu i potom je svečano dovozile na mesto slavlja. Drvetu su ostavljale samo gornje grane, kao neku vrstu venca na vrhu. Onda su ga, isto tako svečano, ukopavale u zemlju i na njega kačile cvetne vence. Ćitav ovaj ritual uvek su izvodile isključivo žene jer muškarci nisu smeli dodirivati sveto drvo. Potom se pred tom brezom obavljalo žrtvovanje klanjem petla.

Najživopisniji i najtajanstveniji deo Kupalinog kulta predstavljalo je traganje za svetim magijskim travama i cvećem.

U rano proleće, u zoru, na dan svetkovine Kupale - boga radosti, odlazilo se u potragu za takozvanom „Plakoune travom“ to jest „travom suzavicom“ (botanički: Salicaire). Njen koren imao je moć da ukroti nečiste sile. Čovek koji bi je pronašao trebalo je da izgovori magijske reči:

Travo suzavice! Travo suzavice!

Dugo si i mnogo plakala,

ali ništa nisi postigla. 

Neka tvoje suze ne teku širokim poljem.

Nek se tvoji jecaji ne šire plavim morem, 

već uteraj strah zlim dušama.

Ako ti se ne pokore, podavi ih suzama.

„Trava koja razara“ ili „razviv-trava“ (botanički: Saxifrage) brala se za dana. Bila je to biljka koja je samim svojim dodirom drobila gvožđe, srebro, bakar i sve ostalo. Ako bi pri kosidbi kosa na nju naišla, lomila se. Trebalo je naći svaku „razviv-travu“ i baciti u vodu. Pošto bi isplivala bili su sigurni da je zaista „trava koja razara“.

Postojala je i jedna bezimena trava koja je posedovala još čudesniju moć. Onaj koji bi je ubrao, mogao je da pogodi misli drugog čoveka.

Istinska Kupalina sveta trava bila je paprat, jer je ona, prema slovenskim legendama, cvetala samo jednom godišnje i to baš na Kupalinu noć. Taj cvet raspolagao je neograničenom moći. Pred onim koga bi poslužila sreća da ga ubere, klanjali su se kraljevi i najveći moćnici. On je pobeđivao demone i mogao je otkriti gde se krije blago pa su mu tako bile dostupne najveće riznice sveta kao i najlepše žene.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd, 2006.

MALA RUSTIČNA BOŽANSTVA

Ogrlica "Bogovi radosti" (medaljon sa dve strane)

(masa za modelovanje, akril, cveće; dužina 60 cm)

Autor: Nadica Janić 

Ogrlica "Bogovi radosti" (str. 1) - Jarilo

(masa za modelovanje, akril, cveće; dužina 60 cm)

Autor: Nadica Janić 

Ogrlica "Bogovi radosti" (str. 2) - Kupala 

(masa za modelovanje, akril, cvet; dužina 60 cm)

Autor: Nadica Janić 

Pošto nije raspolagao snagom da tajanstvene sile prirode ukroti, stari Sloven je nastojao da ih bar ublaži. Njihovo misteriozno i kobno delovanje potčinjavao je drugim silama oličenim u brojnim božanstvima, kojima je naselio oblake, zemlju, šume, vode, njivu, štalu i kuću u kojoj je boravio sa svojom porodicom. U takvim uslovima postepeno je nastala jedna izrazito rustična mitologija zajednička svim slovenskim narodima i saobrazna primitivnim uslovima u kojima su živeli.

I pre no što se u potpunosti razvila, hrišćanstvo je počelo proganjati slovensku pagansku mitologiju i ugušilo je gotovo u zametku. Njegovom pobedom nestala su velika božanstva, ali su dii minoris, mala božanstva, uspela da prežive pogrom te su tako slovenski narodi, pod okriljem hrišćanstva, sačuvali veliki broj paganskih verovanja. Njihov duhovni i materijalni svet i danas naseljava mnoštvo malih bogova i boginja – „dobrih“ i „zlih“ duhova.

U slovenskoj mitologiji posebno su zanimljivi i živopisni bogovi radosti – Jarilo i Kupala.  

Poreklo imena Jarilo neki su pokušavali da objasne transkripcijom grčke reči Eros i Erilo. Ako bi se ovakvo tumačenje prihvatilo, ono bi znatno pojednostavilo mitološka istraživanja o ovom božanstvu, jer je ono doista predstavljalo i boga telesne ljubavi. Jarilo, međutim, pre potiče od prideva jari, koji znači vatren, strasni, neobuzdani, a pored toga, postoji i reč jarovoj, koja označava pšenicu posejanu u proleće, za razliku od one koja se seje u jesen i naziva ozimoj. To pokazuje da se za ime Jarila vezivao pojam telesne ljubavi i prolećnog obnavljanja. 

Kult Jarila je mnogo vekova nakon paganske ere ostao u toj meri raširen i uvrežen da su se krajem XVIII veka preduzimale veoma oštre mere protiv upražnjavanja „satanske zabave“ koja je trajala i po nekoliko dana. 

Beloruske narodne legende sačuvale su veoma živopisnu sliku o tom bogu. Mlad i lep, u belom ogrtaču, Jarilo jezdi na svom belcu. Na glavi mu je venac od poljskog cveća, u levoj ruci drži snop žita i bosonog je.

Tokom hrišćanske epohe, paganski obred posvećen Jarilu i narodne svetkovine priređivane u njegovu čast obeležavala su dva događaja. 

Budući da je istovremeno bio bog proleća i plodnosti, Jarilo je u nekim slovenskim krajevima bio slavljen u vreme prve prolećne setve. U XIX veku, još uvek, u Belorusiji mlade seljanke bi se okupile, izabrale najlepšu, obukle je u bele Jarilove haljine, okitile cvećem i postavile na belog konja. Oko nje bi onda, i same ovenčane svežim cvećem, raširile kolo – „horovode“ (čudan slovenski izdanak antičkog hora) i zaigrale. Praznik se slavio na tek zasejanim poljima, u prisustvu staraca i starica iz sela. Na kraju bi „horovode“ devojaka gromko zapevao pesmu koja je slavila dobra dela ovoga boga:

Tamo gde on stupi nogom,

Žito raste kao gora;

Tamo gde on baci pogled svoj,

Klasje zri...  

Tokom leta, obavljao se obred Jarilove „sahrane“. Taj svečani čin, veoma rasprostranjen među Istočnim i Zapadnim Slovenima, a naročito među Rusima, odolevao je vekovima i uspeo da se suprostavi svim hrišćanskim zabranama. 

Na taj praznik, muškarci, žene i devojke okupili bi se da zajedno jedu, piju i igraju. Kada bi zašlo sunce, na mesto slavlja donosio se Jarilov idol od slame, koji je predstavljao mrtvog boga. Žene, omamljene vinom i igrom, prilazile su mu i naricale. „Umro je! Umro je!“ Onda bi mu prišli muškarci, uzeli ga u ruke, prodrmali i uzvikivali: „Jeste, žene ne lažu! Poznaju ga one dobro, znaju da je slađi i od samog meda!“ Naricanja i molitve potrajali bi još neko vreme, nakon čega bi se idol, u pratnji žena, odnosio do mesta gde se sahranjivao, a učesnici svetkovine bi se ponovo vratili jelu, piću i igri. 

Isto kao i Jarilo i Kupala je bio bog prolećne radosti i kult obnove života. Njegovo ime istog je korena kao i glagol kupati se, što objašnjava zašto su se ljudi za vreme Kupalinih praznika, koji su padali u junu, kupali u rekama i prali Kupalinom rosom sakupljenom tokom praznične noći. Obožavanje vode i verovanje u njenu tajanstvenu moć predstavlja jedan od elemenata Kupalinog kulta. 

To verovanje bilo je opšterasprostranjeno kod paganskih Slovena. U njihovim narodnim legendama često se govori o „mrtvoj“ i „živoj vodi“, koje poseduju čudotvorne moći. Kada junak, u legendi, nastrada od neprijateljskog mača i njegovo raskomadano mrtvo telo ostane da leži na zemlji, dolazi vila i poškropi ga „mrtvom vodom“ pa tako rasute delove sastavi, a potom poprskavši ga „živom vodom“ vraća u život.

Isto tako, stari Sloveni su veoma poštovali i svete izvore i pored njih često podizali molitvena i žrtvena mesta. U nekim krajevima, sve do kraja XIX veka, sačuvao se čudan običaj traženja „milosti od vode“. Osoba koja bi, želeći da se izleči od kakve bolesti, došla da zatraži njenu milost, trebalo je da u vodu baci komad hleba, da joj se duboko pokloni i tri puta izgovori:

„Prilazim ti, majčice vodice, pognute glave i ponizan. Smiluj mi se; smilujte mi se i vi, njeni preci i praoci!“

Predmet glorifikacije i personifikacije bile su i velike slovenske reke poput Dunava, Dnjepra, Dona i Volge. U ruskim epskim pesmama, „belinama“, one se u vidu legendarnih junaka predstavljaju gotovo kao božanstva, kao poluljudi – polubogovi.

S Kupalinim kultom tesno je bilo povezano obožavanje vode, kupanje, kvašenje, bacanje buketa cveća u vodu... ali ništa manje nije bilo ni obožavanje vatre. Svete vatre, koje su se palile u noći kada se slavio Kupala, imale su pročišćavajuću moć: poklonici kulta obrazovali bi oko vatri „horovode“ i preskakali ih.

O praznicima Kupale, čak i nakon zvaničnog kraja paganske epohe, srećemo njegove idole načinjene od slame, odevene u ženske haljine i ukrašene trakama, ogrlicama i sličnim predmetima. U nekim krajevima slamnati idol je dobijao i drvene ruke, o koje su se kačili cvetni venci i razni ženski ukrasi.

Po zalasku sunca, povorka bi odnosila idol do neke reke, gde bi ga bacali u vodu, ili do svetog plamena, u kome je spaljivan. 

Paganski Srbi, nisu idol bacali u reku, već su ga samo potapali u nju. 

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit:

MITOVI I MITOLOGIJA

Istorija i rečnik

"Plato", Beograd, 2006.     

SIMBOLIKA ZEMLJE KOD SLOVENA

Ogrlica „Zemlja – Rodna gruda“

(masa za modelovanje, akril, 120 cm)

Autor: Nadica Janić

Zemlja je jedan od osnovnih elemenata univerzuma (pored vode, vatre i vazduha), centralni deo trodelne vasione (nebo, zemlja, pakao), nastanjen ljudima i životinjama, simbol ženskog polodonosnog načela i materinstva.

U kosmogonijskim mitovima, zemaljska kora je nastala kao rezultat prvog čina stvaranja sveta: od pregršti zemlje izvađene sa dna mora. Bog je prvo stvorio malu parcelu kopna a zatim (uz saradnju svog antagoniste) je rastegao i stvorio zemljišni prostor. Po popularnim slovenskim verovanjima, zemlja je ravna kora, okružena vodom i natkrivena nebeskom kupolom. Predstave o zoomorfnim bićima (ogromnoj ribi ili nekoliko mitskih riba, zmiji, kornjači, itd.), koja na sebi drže zemlju, karakteristične su za mitologiju Istočnih, a naročito Južnih Slovena U bugarskim i srpskim kosmogonijskim verovanjima, zemlju drži bik ili bivo na svojim rogovima; ona počiva na telu zmije, koja leži na leđima vola, koji, opet, stoji na ogromnoj ribi, a ta piramida počiva na ogromnoj kornjači.

Obeležja personifikacije zemlje zebeležena su u narodnim verovanjima, po kojima se ona ponaša kao živo biće: spava, boluje, zatrudni, rađa, jauče, plače, ljuti se na ljude zbog njihovih grehova. Ženska simbolika zemlje, univerzalna za sve slovenske tradicije, otkriva se kroz metaforu materinstva i plodnosti (sposobnosti da donese letinu). Belorusi su smatrali da zemlja, primajući u sebe seme, „zatrudni“ i daje novi rod, da je ona sveopšta Majka i hraniteljka: hrani žive, a uzima sebi mrtve. U ruskim folklornim tekstovima i frazeologiji poznat je izraz Majka - vlažna zemlja koji označava plodnu zemlju koju je oplodila nebeska vlaga. U skladu s tim, ispošćena i jalova zemlja u ruskim pesmama-legendama se javlja kao „udovica“. Arhaične predstave o nebu i zemlji kao bračnom paru sačuvane su u magičnim formulama kao što je: „Ti si Nebo – otac, ti si Zemlja – majka!“ Po bugarskim verovanjima, iz braka neba i zemlje rođen je mesec. Motiv materinstva u verovanjima o zemlji ima veze ne samo s kosmičkim likom univerzalnog plodonosnog načela nego s realnom majkom konkretnog čoveka. To se ispoljava u zabranama udaranja zemlje, koje su motivisane mogućnošću uvrede sopstvene mrtve majke. Poštovanje zemlje kao „majke“ doprinelo je zbližavanju tog kruga predstava s likom Bogorodice, kojoj su se Srbi obraćali „zemljo-Bogomajko“. Smatralo se da psovanje majke vređa istovremeno sve tri čovekove „majke“ – njegovu rođenu majku, Majku vlažnu zemlju i Bogorodicu.

U slovenskim verovanjima, zemlja ima obeležja svetosti i ritualne čistote; u molitvama i basmama obraćali su joj se istim molbama kao božanskim silama: „Pomiluj, sačuvaj i spasi, sveta zemljo i majko Božja!“ Za grešnog čoveka su govorili da nije dostojan da ga „sveta zemlja na sebi drži“. Po masovno poznatim predstavama, zemlja ne prima u sebe tela „nečistih“ pokojnika; njihovim sahranjivanjem u zemlju narušavaju se vremenska ravnoteža i opšti poredak; tela takvih mrtvaca u zemlji se ne raspadaju ili ih sama zemlja „izbacuje“.

Kao najviši moralni autoritet i simbol pravednosti, zemlja je često korišćena u narodnim pravnim običajima, zakletvama i kletvama. Rusi su , u slučaju spora oko međa, dokazivali da su u pravu stavljajući na glavu busen ili grumen zemlje. Zaklinjanja sa zemljom na glavi poznato je iz slovenskih istorijskih izvora XI veka.

Običaj ispovedanja zemlji zadržao se kod staroveraca sve do XIX veka. U srpskoj tradiciji, seljaci su ženu, koju bi zatekli da se bavi vračanjem, terali da se pokaje zemlji za svoje grehove. Kod Slovena je veliku popularnost uživao običaj celivanja zemlje u raznim ritualnim situacijama: na primer, pri prvom oranju ili prvoj setvi; u običajima mirenja ili moljenja za oproštaj; prilikom izgovaranja kletve, zakletve ili molitve.

Predstave o zemlji kao mestu na kome čovek boravi tesno su vezane za pojam svog roda i otadžbine. Iseljenici bi pred odlazak u tuđu zemlju uzimali pregršt rodne zemlje da bi se ustalili na novom mestu. Isto tako su postupali hodočasnici koji su napuštali rodni kraj na duže vreme: nosili su sa sobom šaku „rodne zemlje“ koja bi, u slučaju smrti, bila sipana u oči pokojnika ili na njegov grob. Svetost rodne zemlje određivalo je i to što je ona „svoja“ i što su u njoj sahranjeni rodovski preci, roditelji. „Roditeljska“ zemlja uzeta iz svog dvorišta ili s groba rođaka, smatrana je svetom i verovalo se da ona može da zaštiti od nevolja. U skladu s tim, u basmama su sve bolesti, zla i nesreće slani „u tuđu zemlju“ (tj. u „pustu“, „daleku“, „crnu“, „devetu“ zemlju).

Za zemlju kao granicu između ljudskog i htoničkog sveta vezana je i narodna frazeologija koja označava približavanje smrti: „On već miriše na zemlju“ – govorili su za beznadežnog bolesnika, ili „zemljano dete“ – za dete koje neće dugo poživeti (Istočni Sloveni). Bugari su, takođe, za smrtno bolesnog čeveka govorili da „miriše na zemlju“. U poljskim sanovnicima, uzorana njiva ili isušena, ispucala zemlja tumačene su kao predznaci smrti.

Najritualizovaniji predmeti za domaću upotrebu - zemljani sud, vrč, krčag, vezani su za simboliku zemlje i peći. Osmišljeni su kao boravište duše i duhova. Najviše su korišćeni u obredima vezanim za kult predaka, pogotovu u obredima sahrane. Najarhaičnije crte imala je upotreba zemljanog suda kao urne u obredima sahranjivanja, za koje su bili karakteristični prevrtanje i razbijanje posude.       

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA

Enciklopedijski rečnik

ZEPTER BOOK WORLD

Beograd, 2001.

SIMBOLIKA ZEMLJE

Ogrlica „Zemlja“ – Arhetip rodnosti“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

Zemlja simbolizuje veliku majku, univerzalnu roditeljku, hraniteljku i starateljku. Univerzalan je arhetip rodnosti, neiscrpne generativne moći i sredstava za opstanak. 

Zemlja i nebo su materija i duh.

U inijanskoj tradiciji zemlja je majka, a loža zemunica je omfal, središte vaseljene.

U keltskoj tradiciji so je besmrtni duh, a zemlja kvarljivo telo. Stavljana je na grudi mrtvima.

U kineskoj tradiciji zemlja se simbolizuje kvadratom, žutom bojom i tigrom. Predstavlja ženski, jinski princip.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Mario Lampić – Mali rečnik tradicionalnih simbola

„Libretto“, Beograd, 2000.

ZEMLJA – ZLATNI KRUG

Ogrlica „Zemlja – Zlatni krug“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

ZEMLJA


Ti si moja topla, mekolisna milo-hlad gora,
ne mogu kroz zeleni vid iz tebe da izađem.
U venama mi talasaš zlatna mora
pa te u svakom snu zanosno rumenu nađem.

Ti si crveni div iz mojih ratohoda,
mogu tvojim korakom do neba da dotabanam,
u vene si mi prosula čudo voda
pa mogu do oblaka da dovrbam i dojablanim.

Ti si najmirisnija priča iz mojih senokosa,
ne mogu iz tvojih šapata da se vratim,
u vene si mi razlila potok zorinih rosa,
pa mogu čudnovato da srebrim i da zlatim.

Zabrojao sam život u perlama tvog đerdana,
ne mogu da iskoračim iz tvog zlatnog kruga,
u vene si mi rasula raskošne boje dana,
pa ne znam da li sam kiša, livada ili duga.


Srboljub Mitić

PASTIR TRAŽI DNO NEBA
Antologija poezije, slikarstva i vajarstva naivaca
Srbije, Crne Gore i Republike Srpske

Draganić, Beograd, 2001.


Priredila: Nadica Janić

Prilog na fotografiji:


Predeo, oko 1990.
ulje na platnu, 81 x 60 cm
Božidar Ilić - Leskovac

ZEMLJA - VELIKO CRNO SRCE

Ogrlica „Zemlja - Veliko crno srce“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

ZEMLJA

Moje ti srce kuca u brazdi
veliko crno srce.
Ujutro udišeš na moja pluća
krupan zelen vetar.

Moje ti oči pod veđama
pesmu jeseni iskovale.
Kad vidim jutro u tvom oku
zazvezdam ispod obrva.

Kad zamirišu senokosi
dušu mi najlepše krave nasele.
Noću si tamno oko junice
brige mi s obrva ližeš.

U zoru devojački zarumeniš
pola mi dečaštva najaviš.
Nosim te kao najlepšu ticu
ispod leve ključnjače.

Kad se rasrdim
Sakriću se u tebe.


Srboljub Mitić

PASTIR TRAŽI DNO NEBA
Antologija poezije, slikarstva i vajarstva naivaca
Srbije, Crne Gore i Republike Srpske

Draganić, Beograd, 2001.


Priredila: Nadica Janić


Prilog na fotografiji:

Predeo zelene zemlje, 1975.
ulje na platnu, 120 x 100 cm
Zdravko Vajagić - Bihać

ZEMLJA – IZVOR PLODNOSTI

Ogrlica „Zemlja – Izvor plodnosti“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)
Autor: Nadica Janić



Gruda zemlje i žena često se u raznim tradicijama poistovećuju: obrađivanje zemlje, semenom zasejane brazde i spolna penetracija, žetva i rađanje, prikupljanje plodova i dojenje, lemeš pluga i čovekov falus.

U Africi kao i u Aziji, po nekim verovanjima, jalove žene mogu učiniti i porodičnu zemlju neplodnom te ih se muž zbog toga može odreći. Ako trudna žena baci u brazdu seme, učini će žetvu obilnijom; ona je izvor plodnosti. „Žene vaše“, kaže se u Kuranu, „njive su vaše“.

U svom poimanju temeljne hijerogamije zemlja-nebo Dogoni predstavljaju zemlju kao ženu koja leži na leđima, glavom prema severu, nogama prema jugu; polni organ joj je mravinjak a klitoris termitnjak.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Prilog na fotografiji:

Oranje, 1955.
ulje na platnu, 96 x 79 cm
Milun Mitrović - Soko Banja

ZEMLJA – ZAŠTITNICA

Ogrlica „Zemlja – Zaštitnica“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

U vedskoj religiji zemlja simbolizuje majku, izvor bića i života, zaštitnicu koja štiti od svih snaga uništenja. Po vedskim pogrebnim obredima, u trenutku kada se pogrebna urna s ostacima spaljenoga stavlja u zemlju govore se ovi stihovi:

Pođi pod ovu Zemlju, tvoju majku,

u prostrana boravišta, velikoj milošti!

Nežna poput vune prema onome ko je znao davati,

neka te ona čuva od Ništavila!

Uobliči za njega svod i ne satri ga;

prihvati ga, Zemljo, primi ga!

Prekri ga skutom svoje haljine

Kao što majka štiti sina svoga.

(Rgveda, Grhyasutra, 4, 1)

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Prilog na fotografiji:

Zemlja, 1961.

ulje na platnu, 170 x 120 cm

Zoran Petrović - Beograd

ZEMLJA – MATERIA PRIMA

Ogrlica „Zemlja – Materia prima“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

Zemlja je simbolički oprečna nebu kao pasivni princip aktivnom; kao ženski aspekt muškom aspektu pojavnog; kao tama svetlosti; kao yin yangu; kao tamas (silazna tendencija) sattvi (uzlaznoj tendenciji); kao gustoća, taloženje i kondenzacija retkoj, lebdećoj prirodi, disoluciji.

Ona je po Yi Jingu, heksagram kun, pasivno savršenstvo koje aktivnost prima od aktivnog principa qiana. Ona je potpora a nebo pokrov. Sva se bića iz nje rađaju, jer ona je žena i majka, ali ona je sasvim potčinjena aktivnom principu neba. Ženka životinje ima prirodu zemlje. Njene osobine su nežnost i potčinjenost, krotka i trajna čvrstina; humilitas, što je etimološki vezano za humus, čemu je sklona i od čega je čovek bio sačinjen.

Zemlja je univerzalna tvorevina Prakrti, prvobitni haos, materia prima koja se odvojila od voda, kako stoji u Postanju; koju je višnuitski vepar doneo na površinu voda; koju su mitski junaci šintoa učinili čvrstom; materija od koje Tvorac oblikuje čoveka. Ona je devica koju razdire ralo ili plug, koju oplođuje kiša ili krv – seme neba. Svuda je zemlja materica u kojoj se začinju vrela, minerali, metali.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

ZEMLJA – VELIKA MAJKA

Ogrlica „Zemlja – Velika Majka“

(masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Poistovećena s majkom, zemlja je simbol plodnosti i obnove. Ona donosi na svet sva bića, hrani ih, a potom prihvata od njih plodonosnu klicu.

Po Heziodovoj Teogoniji Gea je rodila sve bogove. Bogovi su oponašali tu prvu hijerogamiju, a potom ljudi i životinje. Budući da je zemlja izvorište svog života, dato joj je ime Velika Majka.

Zemlja simbolizuje majčinsku funkciju: Tellus Mater. Ona daje i uzima život. U Priči o Jovu, Jov je uzviknuo bacivši se na zemlju: „Go izađoh iz krila majčina; go ću se onamo i vratiti“, poistovećujući Majku Zemlju sa majčinim krilom.

Priredila: Nadica Janić


Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

GEA

Ogrlica „Gea“

(masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Prema hesiodovskoj kosmogoniji, Gea personifikuje Zemlju u formiranju. Ona je odmah posle Haosa izbila iz ništavila i rodila sina Urana. S nim je činila prvi božanski par, i donela je na svet generaciju bogova i čudovišta: Titane (od njih je dobila ime Titeja), Titanide, Kiklope, Hekatonhejre, morska božanstva - među njima su Nereja i Taumanta, koje je začela s jednim od svojih sinova, Pontom, talasom. Sa Geom su se sjedinjavala i druga božanstva, između ostalih, Tartar, kome je rodila strašnog Tifona. Njoj se takođe pripisuje i rođenje Harpija, Pitona, Haribde.

 

Gea, Zemlja-Majka, plodni početak svega, u grčkim i rimskim kultovima dobila je znatnu važnost. Jedna homerovska himna slavi je kao božanstvo rodnosti tla i, zbog njene mnogobrojne dece, zaštitnicu razmnožavanja ljudskih bića. Demetra, boginja žetve, često je s njom povezivana. Rimljani su je izjednačili sa boginjom Telus; u klasičnoj eposi Gea je postala htonično božanstvo.

 
 
Priredila: Nadica Janić  

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd, 2006.

GEB

Ogrlica „Geb“

(masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Egipatski bog Geb, jedan od članova heliopoljske Eneade, personifikuje Zemlju. Od njegove pratilje Nut (boginje Neba) razdvaja ga Vazduh (bog Šu); Geb pokušava da joj se pridruži, a njegovo uzaludno i neravnomerno poskakivanje stvara bregove i planine.

Predstavljen je kao čovek, bez posebnog svojstva. Ponekad na glavi nosi sliku guske, fonetski znak koji u pismu služi da se označi njegovo ime.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit:

MITOVI I MITOLOGIJA

Istorija i rečnik

"Plato", Beograd, 2006.

MAJKA VLAŽNA ZEMLJA

Ogrlica „Mati Syra Zemia“

(masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Mati Syra Zemia, slovenska boginja majka, verovatno je jedna od najstarijih i najvažnijih božanstava. Njeno ime znači Majka Vlažna Zemlja, opisujući tako ovu boginju kao večno plodnu, životodavnu i reproduktivnu silu. Poštovanje boginje majke potiče iz perioda matrijarhata, uređenja koji se u nekim oblicima održalo kod Slovena čak do desetog veka. Izvori tvrde da se sve do 988. godine u Rusiji poštovala boginja majka uz niz prirodnih božanstava i duhova predaka.

Ona se nikad nije predstavljala kao božanstvo u ljudskom obliku, već se poštovala kao sama božanska Zemlja. Ovakvo shvatanje vezano je za najstariju religiju – animizam, prema kome su sve stvari koje okružiju čoveka produhovljenje i božanske.

Sloveni su uvek imali poseban odnos prema boginji majci, sasvim drugačiji odnos od onog koji su imali prema ostalim bogovima. Ovaj odnos bio je mešavina ljubavi i poštovanja, kao i osećaja neobične bliskosti. Majka zemlja bila je jedino božanstvo kome su se Sloveni direktno obraćali, bez posredovanja i korišćenja usluga sveštenika. Ona je imala ulogu proročista kome su se Sloveni obraćali za savet, ali i ulogu božanskog svedoka i sudije. Pri sukobima oko privatnog vlasništva seljaci su joj se obraćali sa molbom da im bude svedok i u nju su se zaklinjali. Kada je bilo potrebno da se brak potvrdi, seljaci su gutali grumen zemlje ili ga stavljali na glavu. Njena pomoć korišćena je i pri zaštiti stoke od bolesti. U tu svrhu Sloveni bi izorali brazdu oko stoke oslobađajući na taj način protektivnu moć zemlje.

Budući da je Mati Vlažna Zemlja bila jedno od najpoštovanijih božanstava, nije ni čudo što se verovanje u ovu boginju održalo među Slovenima i posle prihvatanja hrišćanstva. U Rusiji je posle 988. godine vladao period takozvanog dvoverja, pa su se paganski bogovi poštovali istovermeno sa Hristom i hrišćanskim svecima. Funkcije boginje majke prenete su na Bogorodicu, a iz tog perioda potiče i jedan mit koji spominje boginju majku u nešto izmenjenoj ulozi. Naime, ovaj mit koji govori o stvaranju univerzuma od strane Roda i Lade spominje i stvaranje tri sveta: Java, Nava i Prava. Jav je bi svet vezan za Majku Vlažnu Zemlju i predstavljao je sve ono što možemo spoznati čulima, pojavni svet.

Kult Majke Vlažne Zemlje održao se do današnjih dana u skoro neizmenjenom obliku, zbog čega možemo zaključiti da je ova boginja bila među najznačajnijim božanstvima slovenskog panteona.

Priredila: Nadica Janić

Izvor:

Tekst : „Majka vlažna zemlja (Mati Syra Zemia)“
Autor: Vesna Kakaševska
Sajt: http://www.starisloveni.com/

SIMBOLIKA BOJA U SLOVENSKOJ MITOLOGIJI (trijada belo-crveno-crno)



 Ogrlica „Trijada“ (masa za modelovanje, akril, 130 cm)

Autor: Nadica Janić

"Boja je u narodnoj kulturi jedan od osnovnih elemenata koji karakteriše čitav niz obrednih simbola i mitoloških likova. Najznačajnija je trijada boja belo-crveno-crno. Simbolika bele i crvene boje, koje se nalaze na polarnim tačkama spektra boja, jeste antinomična: korelacija „bela – crna“ može da uđe u niz ekvivalentan parovima „dobar – rđav“, „živ – mrtav“, muški – ženski“ itd. Istovremeno, u obredima i verovanjima, bela i crna boja mogu se naći u sličnom kontekstu (npr., pogrebni obred, nečiste sile). Crvena boja može biti suprotstavljena beloj, svetloj – kao ne-belo, „obojeno“, „tamno“. Bela, crvena i crna boja imaju zaštitna svojstva i koriste se kao apotropeji.

Simbolika svake od tih boja je ambivalentna. Bela može da označava sakralnost, čistotu, plodnost, svetlost; istovremeno, ona je u vezi s predstavama o onostranom svetu („bela žalost“ kod mnogih slovenskih naroda, smrt u liku žene u beloj odeći) i demonskim bićima (belu odeću, kod Istočnih Slovena, nose rusalke, lesnik, straha i dr.).

Crvena je boja života, vatre, plodnosti, zdravlja (javlja se u porođajnim i svadbenim obredima, u agrarnoj magiji) i boja onostranog sveta (upotreba predmeta crvene boje u pogrebnom obredu; crveno kao znak žalosti), htoničkih i demonskih likova (crvenu odeću ili kapu nose domovoj, lesnik, vodenjak, đavo, patuljci; crvene su oči, zubi, kosa kod veštica, đavola, rusalki; upotreba „crveno“ kao stalni epitet mitoloških likova u basmama). U narodnim predstavama su posebno značajni crveni konac, crveno platno, crveno jaje.

Najkonkretniju i jednoznačnu simboliku ima crna boja koja asocira na mrak, zemlju, smrt (crna boja kao znak žalosti; u ožalošćenim porodicama uskršnja jaja su bojena u crno – Boka Kotorska). Crne boje su obično demonski likovi (pojavljuju se i u obliku crne životinje ili predmeta): đavo, banjik, ovinik, poljevoj. U crnog konja se pretvara vukodlak (Srbi); vampiri muče ljude pretvarajući se u crnu kokoš (Slovenci); veštice se pretvaraju u mačke, pse, svinju crne boje (opšteslovenski). Pojava crne životinje posle smrti čarobnjaka svedoči o tome da je iz njega izašao đavo (Srbi). U magijskoj praksi (apotropejskoj, ljubavnoj, isceliteljskoj) korišćeni su predmeti i žrtvene životinje crne boje, npr. nož crnih korica radi zaštite od strave (Srbi), od „more“ (Slovenci); crni trn je zabadan mrtvacu ispod nokta da ne bi ustao (Srbi); kost crnog psa plašila je vešticu (Srbi); crnu kokošku su obnosili oko njiva, zbog grada (Srbi); crnu kokošku su žrtvovali kugi na dan sv. Atanasija (Bugari); jaje crne kokoške nošeno je uza se kao lek od kokošijeg slepila (Belorusija), itd.

Kombinacija crveno-belo suprotstavljena je sklopu žuto-crno u značenju život-smrt, svetlost-tama, zdravlje-bolest. Uoči Đurđevdana majka vezuje crveni i beli konac oko divlje ruže (šipak), da bi ih ujutro vezala oko vrata detetu, a na ružu vezuje žuti i crni konac, govoreći: „Ostavljam žutilo, uzimam crvenilo,ostavljam crnilo, uzimam belilo“.

Kombinacija crveno-belo je karakteristična za hamajlije (Martenica). Svadbeni hleb se ukrašava crvenom i belom vunom koja se zatim upliće u poklon novorođenčetu (Srbi). Krstić od crnog trna nose na uzici od belih i crvenih konaca (Srbi). Kod Bugara na Blagovesti devojkama buše uši i kače srebrni novčić o crvenom svilenom koncu. Kod Srba, kada sveštenik sveti vodicu, đakon u ruci drži crvenu i belu vunicu. Po verovanju, ako dete nosi jednu belu a drugu crvenu čarapu, zaštićeno je od uroka (Hercegovina). U Đevđeliji (Makedonija) deca su radi uroka nosila crvenu kapu prošivenu belim koncem.

Sklop crveno-crno, karakterističan za mitološke likove, dominira u odeći maškara (đavo na Bele poklade kod Slovenaca).

U narodnom kalendaru Slovena, „beli dani“ su dani Bele nedelje kod Srba i Makedonaca; nekršteni dani (kada nema posta) u Srbiji i Pomoravlju; Velike nedelje kod Ukrajinaca i Belorusa, Velika subota kod Hrvata, Slovenaca, Čeha i Slovaka.

„Crveni dani“ padaju na Veliku subotu, uskršnju sedmicu, Tominu nedelju i Trojice.

„Crni dani“ su Todorova nedelja, prvi dan četrdesetodnevnog posta kod Čeha i Slovaka; sreda u Velikoj nedelji kod Poljaka."

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA

Enciklopedijski rečnik

ZEPTER BOOK WORLD

Beograd, 2001.

CRVENO – VRHUNAC BOJE

Ogrlica „Alkonost“ (masa za modelovanje, akril, 130 cm)

Autor: Nadica Janić



Crvena boja simboliše Sunce i sve bogove rata. Aktivni, muški princip – vatra, sunce, kraljevsko dostojanstvo, ljubav, radost, strast, energija, bes, polno uzbuđenje; snaga, krvoločna osveta, mučeništvo, čvrstina, vera, plemenitost.

Crveno s belim je smrt.

U religijskoj simbolici crveno ima i pozitivno i negativno značenje: vera, crkva, srce, ali i apokaliptičke boje konja rata, crvene zveri ili velike aždaje crvene kao vatra.

U rezigniranom bljesku uma drevnih proroka gresi su crveni.

„Tada dođite, veli Gospod, pa ćemo se suditi: ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće bijeli kao snijeg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna“ (Isaija 1, 18).

U hebrejskoj tradiciji (kabalizam) – crveno simboliše strogost.

U hrišćanskoj – Hristovo stradanje, mičeništvo, svirepost; ali i versku revnost, ljubav, moć, dostojanstvenost.

U budističkoj tradiiji - delatnost, tvoraštvo, život.

U keltskoj – smrt.

U kineskoj – Sunce, vatru, leto, jug, radost, sreću.

Priredila: Nadica Janić


Literatura:

Mario Lampić – Mali rečnik tradicionalnih simbola
„Libretto“, Beograd, 2000.

Spasoje Vlajić – Nova (meta)fizika
IPA „Miroslav“, Beograd, 1992.

TRKA ZA KOSENILOM - SAVRŠENOM CRVENOM BOJOM

Ogrlica „Petruška“ (masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

Nedostižna, skupa i moćan simbol, crvena odeća je bila dostupna samo bogatašima. Nosili su je kraljevi, kardinali, plemići. U Persiji je samo šah nosio crveno, dok je u starom Rimu postala simbol moći: najuticajniji ljudi u gradu su sebe nazivali coccinati: oni koji nose crveno.

Velika vest je bila da su španski konkvistadori 1519. godine otkrili kako Asteci prodaju izvanrednu bojenu materiju na velikoj pijaci u Meksiku. Nazvavši je grana cochinilla, ili kosenila, konkvistadori su je dopremili u Evropu, gde je proizvedena najsvetlija, najjača crvena boja koju je Stari svet ikada video. Prema rečima istaknutog hemičara Roberta Bojla, kosenila je davala ''savršenu crvenu boju''. Izvrsni bojadžija je otišao korak dalje i nazvao je ''najboljom i najlepšom bojom na svetu''.

Kosenila je postala najvažnija bojena materija u Evropi, a Španija se obogatila prodajući je bojadžijama širom sveta i kontrolisala njenu nabavku. Španci su tako ljubomorno čuvali monopol nad kosenilom, da je čak i njena sama priroda ostala nepoznanica. Da li je kosenila bila životinja, biljka ili mineral?

Odlučne da stanu na put Španiji i njenom monopolu, druge zemlje su se okrenule špijunaži i gusarenju. U Engleskoj, Nizozemskoj i Francuskoj potraga za kosenilom je dobila državni značaj. Kraljevi, trgovci, učenjaci, gusari i špijuni - svi su krenuli u lov na  najpoželjniju boju u Evropi.

Priča o ovoj ludoj trci za kosenilom je prozor u drugi svet - svet u kojem je crvena boja bila retka i skupa, izvor bogatstva i moći za one koji su znali njenu tajnu. Da bi je se domogli, ljudi su potapali brodove, postajali špijuni, prkosili smrti.

Priredila: Nadica Janić


Izvor:

http://www.astrokrug.com/

ALHEMIJSKA POTRAGA ZA CRVENOM BOJOM

Ogrlica „Devuška“ (masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

U celom svetu crvena boja predstavlja stanja i emocije ljudi: predstavlja opasnost i hrabrost, revoluciju i rat, nasilje i greh, pozudu i strast, pa čak i sam život. Jedno je, pripisati izvesna značenja crvenoj boji, a nesto sasvim drugo stvoriti je. Hiljadama godina umetnici su pokušavali da proizvedu vatreno crvenu ili duboko crvenu koje su viđali u prirodi. Najbolje što su mogli da dobiju je bila oker crvena, kakvu su pravili Kromanjonci, mešajući je sa narandžastom i braon bojom.

Krajem IV veka n.e. slikari u Aziji su otkrili da mnogo bolja boja može da se dobije iz minerala cinabarita (prirodni sulfid žive, svetlo crven ili tamno crven). Cinabarit se u Kini koristio za isticanje teksta na svicima; i kasnije u Pompeji u fresko slikarstvu, ali je imao nekoliko nedostataka: bio je skup, otrovan, i imao je neželjenu osobinu da crni na svetlosti. Kako je to bila najbolja crvena boja koja je mogla da se nađe, cinabarit se upotrebljavao i veličao više od hiljadu godina.

Umetnici su imali problem da nađu postojanu i jaku crvenu a bojadžije su bile suočene sa još većim problemom: njihova crvena boja je morala da izdrži sunce, znoj i brojna pranja. Kako ni oker ni cinabarit nisu davali zadovoljavajuću crvenu, bojadžije su morale da je potraže negde drugde. Njihova potraga je nalikovala alhemičarevoj: poklonici tajnovite umetnosti su pokušavali da osnovnu materiju - lisće, koru drveta, krv, zemlju, čak i kravlju balegu - pretvore u zlatni rudnik prelepe crvene boje.

Za razliku od alhemičara, bojadžije su imale uspeha - ali delimičnog. Iako su naučili kako da iz biljaka na jeftin način dobiju crvenkastosmeđu i narandžastocrvenu, dobijanje prave crvene boje je bio mnogo veći izazov. Pre pronalaska veštačkih boja u devetnaestom veku, mogla je da se dobije jedino iz egzotičnih supstanci i tajnim tehnikama kojima je samo nekoliko bojadžija ovladalo.

Priredila: Nadica Janić


Izvor:

http://www.astrokrug.com/

MAGIJA CRVENE BOJE

Ogrlica „Solnce“ (masa za modelovanje, akril, 45 cm)
Autor: Nadica Janić

U mnogim zemljama sveta, crvena boja je privlačila pažnju i u pradavna vremena. Neandertalci su svoje mrtve posipali crvenim okerom, kao i Kromanjonci, koji su istom bojom, bogatom gvožđem, bojili zidove pećina.

U staroj Kini crvena se smatrala srećnom bojom, simbolom blagostanja i zdravlja. Arabljani su smatrali da onoga ko nosi crveno štiti Bog. Ponekad su je smatrali i znakom prokletstva - ali, pre svega muškom bojom, simbolom zdravlja i vitalnosti.

Južno od Sahare, crvenu odeću je nosio samo viši stalež, dok je u starom Egiptu ona bila znak opasnosti, sveta boja prevrtljivog boga Seta (u egipatskoj mitologiji bog tame i zla). Kod starih Rimljana, crveno svetlo se izjednačavalo sa svetom vatrom.

U primitivnim društvima često su joj pripisivana magična svojstva, uključujući i moć da isteruje demone, leči bolesti, i štiti od urokljivih pogleda. U srednjovekovnoj Evropi oboleli od šarlaha umotavani su u crvene plahte, a na prozore su stavljane crvene zavese.

Za isceljujuća svojstva boja znali su još pećinski ljudi. Bolesne i ranjene iznosili su napolje kako bi im sunce vratilo snagu i zdravlje. U starom Egiptu, Mesopotamiji, Indiji i Kini hramovi su bili projektovani tako da su se sunčevi zraci prelamali u sedam boja sunčevog spektra. Kasnije su crkve širom sveta ukrašavane vitražima da bi svetlost dobijala željene boje i uticala na raspoloženje vernika.

Stari Grci su smatrali da u prirodi postoje četiri osnovne boje: bela, crna, crvena i žuta. Kasnije je ustanovljeno da spektar čini sedam boja, koliko ima i čakri u ljudskom telu: crvena, žuta, narandžasta, zelena, plava, indigo i ljubičasta. Boja zidova u stanu i radnom prostoru, odeća, veštačka noćna svetlost... sve to može na nas da deluje štetno ili pozitivno.

U alternativnoj medicini terapijom boja – hromoterapijom, uspostavlja se ravnoteža u telu ublažavanjem ili otklanjanjem mentalnih, emotivnih i fizičkih tegoba. Kolorterapija, osvetljavanje tela ili jednog njegovog dela sa jednom ili sa nekoliko boja, pomaže da se rešimo stresa, iscrpljenosti, potištenosti, da se bolje usredsredimo na zadatke, uravnotežimo emotivno stanje... Kolorterapeut može svakome da odredi paletu boja odeće, dekorativne kozmetike ili životnog prostora.

Crvena boja leči srce i poboljšava cirkulaciju krvi. Žuta boja stomačne bolove, mišiće, povoljno utiče na ljudski um. Zelenom se leče bubrezi, bešika i želudac... U prošlom veku, prof. dr Nils Riberg Finsen iz Danske koristio je crveno svetlo za lečenje boginja, a za dostignuća u medicini dobio je Nobelovu nagradu.

Priredila: Nadica Janić


Izvor:

http://www.astrokrug.com/
Časopis „Život plus“

CRVENO – BOJA KRVI I VATRE

Ogrlica „Žar- ptica“ (masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

„Ljudi gledaju na svet kao na jedno veliko šarenilo boja. Naše oko registruje oko milion različitih nijansi. Kao vrsta, cenimo boje i pridajemo im veliki značaj. Ipak, malo boja nam toliko znači koliko crvena. Dokaz da je tako leži u mnogim svetskim jezicima, prvenstveno engleskom.

Gazimo po crvenom tepihu, kriminalce hvatamo okrvavljenih ruku, crveni konac nosimo radi odbrane od uroka. Stajemo na crveno svetlo, izbegavamo crvene haringe, i proslavljamo crveno slovo u kalendaru. U zavisnosti od političkih ubeđenja, bojimo se crvene ili nosimo crvenu zastavu. Kada nas obuzme bes, kažemo da nam je crveno pred očima.

Mnogi od ovih izraza su novijeg datuma a možda su neki tri stotine godina stari. Radikalna politika, na primer, se zove crvenom nakon krvavog evropskog ustanka 1848. godine, dok je crvena traka izraz iz osamnaestog veka koji se odnosi na crvene trake kojima su u Velikoj Britaniji vezivani dokumenti.

Ipak, crvena boja ima mnogo dublje korene u ljudskoj psihi. Iako veliki broj sisara ne vidi crvenu boju, ljudsko oko je vrlo osetljivo na nju. Sklonost ka crvenoj boji nam je urođena. Možda ovo objašnjava zašto je u gotovo svim jezicima izraz za crvenu boju stariji od bilo kog drugog. Pre plave, žute ili zelene, bila je crvena, boja krvi i vatre.“

Priredila: Nadica Janić


Izvor: http://www.astrokrug.com/