SIMBOLIKA CRNE BOJE KOD SLOVENA

Ogrlica "Černa" (masa za modelovanje, akril; 50 cm)

Autor: Nadica Janić

''Od svih boja crna ima najviše izraženu nedvosmislenost, asocira se s mrakom i zemljom. Prvo obeležje se vidi iz postupka koji su primenjivale žene u zapadnoj Srbiji kada boje pređu u crno. To se činilo u predvečerje, a pre nego što žena spusti pređu (kančelo) u kazan s bojom zažmuri i kaže: ’’Prođe crna noć kroz crno selo pa se spustila u moje kančelo’’.

U crnoj se boji prikazuju mnoga božanstva i demoni terimorfnog karaktera kod raznih naroda. Jedan spisak ovih mitskih bića kod starih naroda, navodi u svojoj studiji i Mihailo D. Petrović. Nazivi nekih bolesti izvedeni su iz obeležja ’’crn’’: bugarski – черна, черна шума, черна сипаница, черна мория, черна болест, чорна чарница; makedonski – црна кашлица; srpski – crnac, crnj, crni prišt; ruski – чарная немощ, i tako dalje.

Mesta gde se tera nečista sila često nose obeležje ’’crn’’: beloruski – чорное моря, чорная земля; bugarski – чорна гора, цръно море; srpski i hrvatski – crna gora, crna zemlja, crno more, crno polje.

Kao crna obeležena su i neka sredstva koja se upotrebljavaju u bajanju: crnokorast nož (kod Srba detetu meću uveče pod jastuk crnokorast nož ako ima stravu, kod Slovenaca crnokorast nož stavlja se pored jastuka i štiti od more, kod Srba bajalica često drži u ruci crnokorast nož dok baje), crna đinđuva (u Krakovu, u Mekodoniji, provlače dete koje ima veliki kašalj kroz drške kotla koji je donet u miraz i koji je napunjen svežom vodom u ponoć, a u kotlu je jedna crna đinđuva uzeta s mladine venčane haljine), crna kostret (kod Srba se upotrebljava u bajanju od živaka – da bi se živak oterao iz nečijeg tela, izbuši se orah ili lešnik, napuni se živom, pa se uvalja u vosak i crnu kostret, i to bolesnik nosi sa sobom) i tako dalje.

U narodnim bajanjima svih slovenskih naroda prisutna je upotreba životinja (ili njihovih delova) crne boje. Koj Južnih Slovena najčešće se upotrebljava crna kokoš; kod Bugara crna magija se izvodi klanjem crne kokoši uz kletvu ’’цръно, цръно да остаеш'', od glabovolje se stavlja pero od crne kokoši na tri ugljena da sagori; kod Slovenaca postoji verovanje da vampiri muče čoveka pretvarajući se u miša ili pacova, žabu ili crnu kokoš, kod istog naroda teraju tvora tako što stave u mravinjak tri puta kuvano jaje od crne kokši, a od žutice kuvaju bolesniku prvo jaje koje je snela crna kokoš; kod Srba se često baje perom od crne kokoši koje je samo ispalo iz krila, kod istog naroda, u ljubavnoj magiji, kada žena želi da je muž zavoli, uzme krvav pronosak (jaje) crne kokoši i nosi sedam dana ispod levog pazuha, a osmi dan ga isprži zajedno s drugim jajima i da mužu da pojede; kod Hrvata, kad nekom crkava stoka, nosi crnu kokoš popu da ovaj raskine mađije; kod Hrvata je zapisano verovanje da se mitološko biće tintilin može izleći ako se nosi jaje od crne kokoši bez belega pod pazuhom devedeset dana, a posle tintilin svom gazdi donosi novac; kod Srba i Bugara više puta se u basmama javlja motiv kako crna kvočka s crnim pilićima razgoni nečistu silu (obično uroke).

U Resavi, kao vid zaštite od čume selo su oboravali blizanci s dva vrana (crna) vola i tom prilikom govorili:

Sa crnim se ograđujemo
sa crnim se opkoljujemo
ti nam ne smeš doći
ako pođeš i dođeš
rđavo ćeš proći.

Kod Slovenaca iznad deteta koje boluje od epilepsije rastrgnu crnog mačka. Kod Srba crnog mačka kuvaju u kotlu, daleko od kuće, i od toga se spravlja ljubavna magija.

U Slovenji, u okolini Velenja, da ne bi preko godine bolovali od kožnih bolesti, mažu se uoči Đurđevdana crnim pužem, a pominje se i lečenje kile crnim pužem. U jednoj lekaruši kod Hrvata, preporučuje se upotreba cnog puža za lečenje zubobolje: ’’Uzmi carnega spuša, golića, stuci ga ili onako i privijaj na obraz pram zubu bolesnomu..’’ Kod Slovenaca u Koruškoj veruje se da neće boleti zubi onoga ko drži u ustima crnog puža.

Kod Belorusa crna magija se spravja tako što se mesi lepinja mlekom od crne svinje.

Veliki kašalj (crna kašlica) kod Makedonaca, u Kratovu, lečen je pogačom koja je mešana u pola noći od brašna, pepela, katrana, kopriva i mleka od crne magarice. Isti autor je zapisao i jedan oblik magijskog lečenja koji je trebao da zaštiti dete od bolesti muda i u kome se pored ostalog upotrebljavaju i dva bubrega od crnog jagnjeta.

Kao zaštitu od epidemičkih bolesti (’’radnjačina’’) kod Srba, maloj deci su davali da pojedu sukrvicu iz nosa mladog muškog vranog ždrebeta bez belege, od kobile pvoždrepkinje. Kod Srba, da bi porođaj bio uspešan, nosila je žena u pojasu kolačić umešan krvlju iz kreste vranog petla bez belege, božićnim kvascem i vinom. Zajedno s kolačićem nosila se i srebrna para i parče zlata, trijada (crno-belo-žuto). U istočnoj Srbiji bajanje od ruse (kraste) vrši se balegom crnog vola (za muškarce) ili crne krave (za žene). Jedno od stajaćih mesta u beloruskim basmama jeste motiv zmije na dalekom ostrvu, koja leži u crnom runu ili crnoj vuni.

Kod Belorusa u basmama se često sreće crni gavran, koji obično nosi vesti s onoga sveta. U jednoj basmi kod Bugara zlo se tera da ide za crnim gavranom i crnom mečkom.

Mnogi nosioci događaja u sižeu basme imaju abribut ’’crn’’: beloruski – гадина чорная, чорный вовк, чорный пес, чорный рак, чорный вол, куры чорныя; bugarski – чърънъ рапин, чоран чилек, девет чърни змии, чорня бивол, чорна фтица, черна крава; srpski i hrvatski – crni pas, crna krava, crna kvočka, tri crna vuka, devet crnih kučaka, crni čovek, Crni Auri. Svi ovi nosioci događaja nalaze se u nekom odnosu blizine s nečistom silom, a pošto nose obeležje proždrljivosti i htonsko obeležje, oni se obično iskazuju kao opasnost po nečistu silu.

U opisu ljudskog tela atribut „crn“ najčešće ide uz obrve (bel. чорны бравы) i džigericu (bel. чорная печенъ). Kod Srba, u narodnim pesmama, za crne obrve se kaže „obrvice kao pijavice“.

Kod Slovenaca se veruje da crne oči mogu da ureknu. Zato se prilikom pravljenja pavlake zatvaraju vrata. Kaže se: „Proč, imaš črne oči“ ili „Poknule mu črne oči“.

Kod Srba postoji verovanje kako se veštice pre poletanja mažu crnom mašću iz zemljanog lonca. Kad dete izlazi iz kuće, da ga ne bi uročili, obeleže ga po čelu crnom mašću. Ako dete mnogo plače, majka ga zamota u nešto crno i iznese uveče na prag kuće, pa kad vidi neku svetlost, zanjiše ga prema toj svetlosti izgovarajući određenu basmu.

I bilje kojim se baje, ili pak ulazi u sastav amajlije, može da nosi atribut crn; kod Makedonaca lek od žutice spravlja se na sledeći način: istuca se u avanu donja kora crnog trna i kuva na vatri, zatim se pomeša s crnim vinom; kod Srba, u Šumadiji, deci oko vrata vezivali su tzv. „uročnjake“ (morske školjke, pužiće, razne parice), ali i crni oman da im ne bi naškodile veštice i ljudi sa zlim očima. U ljubavnoj magiji upotrebljava se crni dud, a bolesti kod Srba teraju se na crno trnje glogovo.

U srpskom i hrvatskom jeziku zadržao se okamenjeni izraz „ni bijele, ni crne“ u značenju: ni da ni ne, gde se, očigledno „belo“ povezuje s pozitivnim stavom, a „crno“ s odrečnim.''


Priredila: Nadica Janić

Literatura: SLOVENSKA MITOLOGIJA

Izvor: http://forum.krstarica.com/

Tema: "Malo je reći da živimo u svetu simbola"

NIKTA (SIMBOLIKA CRNE BOJE)

Ogrlica "Nikta" (masa za modelovanje, akril; 50 cm)

Autor: Nadica Janić

“Sa stanovišta psihološke analize, crno u dnevnim i noćnim snovima opaženo čulima u budnom stanju, znači da nema ni boje ni svetla. Crno upija svetlost, ne odbija je. Ono pre svega ukazuje na haos, ništavilo, mračno nebo, zemaljske noćne tame, zlo, teskobu, tugu, nesvesnost i smrt.

Ali crno je i plodna zemlja koja prima seme (ako seme ne umre prema Jevanđelju), zemlja u kojoj su grobovi, koja je prebivalište mrtvih i koja priprema njihovo uskrsnuće. Plutonu, bogu podzemnog sveta, žrtvovane su crne životinje, ukrašene trakama iste boje. Žrtve su se mogle prinositi samo u mraku, a glava žrtve morala je da bude okrenuta prema zemlji.

Crno ukazuje i na neizmerne dubine, ponore okeana (Na moru bez dna, jedne noći bez mesečine), što je ljude antike navelo da Neptunu žrtvuju crne bikove.

Ukazujući na ništavilo i haos, to jest zbrku i nered, crno je tama početka. Ono u svim religijama prethodi stvaranju. U Bibliji, pre nego što bi svjetlost, zemlja bijaše pusta i prazna; tama se prostirala nad bezdanima. U grčkorimskoj mitologiji, Haos je bio prvobitno stanje. Iz Haosa je nastala Nikta (noć), a ona je sa svojim bratom Erebom (večna tama) imala sina Etera sa kojim počinje da prodire svetlost stvaranja. Ali, u međuvremenu, Nikta je, osim Hipnosa (boga spavanja) i Tanata (boga smrti), rodila sve nevolje sveta: bedu, bolest, starost itd. Uprkos tome što tama izaziva teskobu, Grci su noć karakterisali kao Eufroneovu, tj. Majku dobrog saveta. I mi kažemo: noć je najbolji savetnik.

Naime, mi možemo da napredujemo pre svega noću, koristeći upozorenja koja nam daju snovi, savetuje Biblija (Jov, 33, 14) i Koran (Surata, 42).

Crno se povezuje sa zlom, tj. sa svim što ometa i usporava razvoj po volji božjoj, jer ukazuje na ono što Indijanci nazivaju neznanje, ili na Jungovu senku, ili na dijaboličnu mitološku Zmiju-Zmaja koju treba u sebi pobediti da bi se postigao sopstveni preobaražaj, ali nas ono neprestano izdaje.

Na nekim, vrlo retkim, slikama iz srednjeg veka Juda izdajnik je okružen crnilom.

To crno što se povezuje sa zlom i nesvesnim nalazimo, na primer, u izrazima: imati mračne namere, crna duša, crni roman. Kao boja tuge i pesimizma, patnje i nesreće, sureće se u svakodnevnom govoru: crne ga misli progone, predao se crnim mislima. Rimljani su nesretne dane označavali crnim kamenom. Crni petak znači nesreću.

Kad crno ukazuje na smrt, nalazimo ga kao boju odeće žalosti i svešteničkih mantija za vreme misa mrtvima ili na Veliki petak.

Konačno, crno pripada dijaboličkim bojama i sa crvenim ukazuje na materiju u plamenu. Sotona se naziva Knez tame, a Isus se ponekad prikazuje u crnom, kad ga iskušava đavo.

Kad utiče na psihu, crno izgleda neprozirno, gusto i teško. Zbog toga se crno obojen teret čini težim od belo obojenog tereta. Tako mračan prikaz evokacija crne boje ne smeta joj ipak da dobije pozitivan aspekat. Kao slika smrti, zemlje, pogreba, noćnih putovanja mistika, crno je povezano sa obećanjem novog života, kao što noć sadrži obećanje zore, a zima proleća. Osim toga, znamo da je u većini antičkih misterija posvećeni morao proći kroz neka noćna iskušenja ili se podvrgnuti obredima u mračnom podzemnom hodniku. Isto tako, redovnici i redovnice danas umiru za svet u samostanu.

Crno odgovara kineskom jinu, ženskom, zemaljskom, instinktivnom, majčinskom. Spomenuli smo da su više Boginja majki crne kao i neke Device: Dijana iz Efesa, indijska Kali i Izida prikazane su u crnom: crni kamen na brežuljku Palatinu simbolizovao je Magnu Mater; Ćaba u Meki, kao Anima mundi, je crna kocka, a po celoj Evropi mnoštvo hodočasnika se klanja crnim Devicama.

U istom poretku misli Jahač Apokalipse na crnom konju drži u ruci vagu i mora da meri pšenicu, ječam, ulje i vino, raspodeljujući u doba nestašice plodove ubrane na plodnom tlu velike Majke sveta.

Pojava crnih životinja, crnaca ili drugih tamnih likova u snovima pokazuje da se približujemo primitivnom instinktivnom svetu koji treba osvetliti, ukrotiti i njegovu snagu kanalisati prema višim ciljevima.''


Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

DUALIZAM „BELOG“ I „CRNOG“ U SLOVENSKOJ MITOLOGIJI

Ogrlica "Svetlost-tama" (masa za modelovanje, akril; 55 cm)

Autor: Nadica Janić

Slovenski svet koji je naseljavao Balkan i delove Zapadne i Istočne Evrope, počeo je da se razvija i obrazuje različite etnografske skupine tek u VI veku. Prvobitna postojbina iz koje su ta brojna plemena krenula u raznim pravcima obrazujući tri velike skupine naroda – Južne, Zapadne i Istočne Slovene, pretpostavlja se da su bili Karpati.

Predeli u koje su stizali i naseljavali ih bila su ogromna prostranstva prekrivena šumama i isrpesecana močvarama, jezerima i rekama. Živeli su u jednostavnim brvnarama, bavili se lovom i ribolovom i raskrčivali šume da bi sadili žito.

Živeći u malim porodičnim grupama i suočeni s okrutnim silama prirode – misterijom dana i noći, smenama godišnjih doba, burama, olujama, poplavama i neizmenično dobrim i lošim žetvama, usamljenost i neprekidni strah od prirodnih pojava pokušavali su da shvate i pobede. Ta nasušna potreba našla je izraz u njihovoj mitologiji koja se još uvek može prepoznati u folkloru, u brojnim legendama, pričama, pesmama, izrekama i vradžbinama u pojedinim slovenskim krajevima.

U ovakvim uslovima nastala je izrazito rustična mitologija, zajednička svim slovenskim narodima, zasnovana na suprotnosti svetlosti, kao sile živote i tame kao razarajuće sile. Ta osnovna suprotnost rodila je dva božanska lika: Beloboga i Crnoboga. Belobog je bio oličenje svetlosti i dana, dok je Crnobog bio inkarnacija tame i noći. Belobog je bio bog dobra, Crnobog - bog zla. Jedan je bio gore drugi dole. Od Ukrajinaca se i danas može čuti: „Zgromio te Crni bog!“. Belorusi su verovali u Bjeluna (od prideva „beo“) koji se u njihovim legendama pojavljuje u vidu starca sede brade i odevenog u belo. Ljudima se prikazuje isključivo danju i blagonaklon je prema njima. Spasava zalutale putnike i pomaže ubogim seljacima u poljskim radovima.

Uprošćenim suprotstavljanjem „belog“ i „crnog“ - Beloboga („dobra kob, imanje, bogatstvo“) i Crnoboga („onaj u čijoj vlasti je zla kob“) nisu se mogle objasniti mnoge prirodene pojave. Nastaju i druge vizije zasnovane na suprotnosti „belog“ i „crnog“: Nebo – Zemlja. Nebo se predstavlja kao bog Svarog (svar = blistav, sjajan) koji je izrodio dvoje dece: Sunce, koje je dobilo ime Dažbog i Vatru, nazvanu Svarogić ili Svarogov sin. Prema drevnom slovenskom mitu, kada se navladao svetom, Svarog je stvoriteljsku i vladarsku moć predao svojoj deci.

U mnogim slovenskim zemljama, i danas se vatra smatra svetom. Sunce, kao veliko božanstvo dana i svetlosti (Dažbog), koje je pobeđivalo mrak, studen i nemaštinu, postalo je za mnoge Slovene sinonim za sreću. Smatali su ga za pravednim („Istinu na Sunce!“) jer je kažnjavalo zle („Sunce te spržilo!“) i nagrađivalo dobre („Sunce ga ogrejalo!“). Sudbina ljudi bila je u njegovim rukama.

Kod Srba, Sunce je lep i mlad bog. On prebiva u carstvu svetlosti sedeći na zlatnom i grimiznom prestolu. Pored njega su dve lepe device, Zornjača i Večernjača, sedam sudija (planeta) i sedam „glasonoša“ koji lete univerzumom u vidu „zvezda repatica“. Tu je i Sunčev „ćelavi ujak“, „stari Mesjac“ (Mesjac = Mesec je kod slovena muškog roda).

Zemlja (Majka, Sira, Vlažna) je posebno božanstvo, vrhovno biće. Za nju se vezuje „crno“ groz žrtvu koja joj se prinosi – ljudska krv, koja je kod Slovena crne boje. (Paralela iz stare grčke religije ukazuje da su crnima označavana ona božanstva kojima su prinošene ljudske žrtve.) Zemlja obuzdava svako zlo. Pošto je Zemlja pravedna, vekovima su slovenski seljaci rešavali svoje imovinske sporove pozivajući se na Zemljino svedočenje. Ako bi se neko zakleo stavivši grumen zemlje na glavu, niko nije sumnjao u njegovu reč. Čoveku kadrom da razume njen jezik može predskazati budućnost.


Priredila: Nadica Janić

Literatura:

1. Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd 2006

2. SLOVENSKA MITOLOGIJA
Enciklopedijski rečnik
ZEPTER BOOK WORLD
Beograd 2001

CRNA GOLUBICA (SIMBOLIKA CRNE BOJE)

Ogrlica "Crna golubica" (masa za modelovanje, akril; 50 cm)
Autor: Nadica Janić

"Crno je suprotno belom, ali mu je po apsolutnoj vrednosti jednako. Kao i belo i crno možemo smestiti na obe strane hromatske lestvice, gde na jednoj strani označava granicu toplih boja, a na drugoj strani granicu hladnih boja. Prema tome da li se radi o mat ili sjajnoj boji crno izražava nepostojanje ili skup boja, negaciju ili sintezu boja.

1. Simboličko značenje najčešće se pridaje hladnom, negativnom vidu crnog. Kao negacija svih boja, povezuje se sa iskonskim tamama, sa prvobitnim neizdiferenciranim stanjem. U tom smislu podseća na značenje neutralnog, praznog belog i služi kao podloga analognim simboličkim slikama, kao što su konji smrti, čas beli, čas crni. Dok se u slikama sveta neutralno i htonsko belo povezuje sa osom istok-zapad, osom polazišta i mena, crno se povezuje sa osom sever-jug, osom apsolutne transcendencije polova. Prema tome gde smeštaju pakao i donji svet, za neke narode je crn sever, a za neke jug. Tako je sever crn za Asteke, Algonki Indijance i Kineze, jug je crn za Maje, a nadir, tj. osnovica ose sveta je crna za Pueblo Indijance.

2. Crno, smešteno sa donje strane sveta, izražava apsolutnu pasivnost, stanje potpune i nepromenljive smrti, između dve bele noći u kojima se, na njihovim bokovima, odvija prelaz iz noći u dan, i iz dana u noć. Crnom bojom se, kao i belom izražava tugovanje za mrtvima, ali je crna žalost mučnija. U beloj žalosti ima nečeg mesijanskog. Ona nagoveštava da je odsustvo privremeno, da se praznina mora ispuniti. To je žalost za bogovima i kraljevima koji će se neizbežno ponovo roditi: "Kralj je mrtav, živeo kralj!" To pristaje fancuskom dvoru na kojem se žalilo u belom. Moglo bi se reći da je tugovanje u crnini beznadežno. "Kao nekakvo ništa bez mogućnosti, kao mrtvo ništa nakon smrti sunca, kao večna tišina, bez budućnosti, čak i bez nade u budućnost, odjekuje crno iznutra", piše Kandinski. U crnom se tuguje zbog konačnog gubitka, pada u Ništavilo iz kojega nema povratka: prema zoroastrizmu, Adam i Eva, koje je zaveo Ahriman, isterani su iz raja obučeni u crno. Crno je boja kazne i odricanja od ovog sveta taštine; zato se u hrišćanstvu i islamu vera objavljuje crnim mantijama. Crna tunika Mavlevija, derviša okretača predstavlja nadgrobni kamen. Kad je derviš odloži da bi započeo svoj omamljujući ples, obuče belu haljinu koja simbolizuje njegovo novo rođenje u božanskome, tj. Istinsku Stvarnost: u međuvremenu odjekuju i trube suda. U Egiptu, prema Horapolonu, crna golubica je bila hijeroglif žene koja ostaje udovica do kraja života. Ta se crna golubica može smatrati za frustrirani eros i negirani život. Od grčke epopeje do Tristana je poznato da brod sa crnim jedrima izražava zlu sudbinu.

3. Ali htonski svet, donja strana vidljive stvarnosti, jeste i trbuh zemlje u kojem se obnavlja dnevni svet. Ta crna boja, na Zapadu boja tuge, u početku je bila simbol plodnosti, na primer u starom Egiptu i Severnoj Africi: boja plodne zemlje i oblaka punih kiša. Htonski svet je crn kao duboke vode, jer sadrži kapital latentnog života, jer je veliko skladište svega i svačega: za Homera je okean crn. Velike boginje plodnosti, pradavne boginje majke, često su crne zbog htonskog porekla: tako crne Device ispraćaju Izide, Atone, Demetre i Kibele, crne Afrodite. Prema Portalu, Orfej kaže: Opevaću noć, majku bogova i ljudi, poreklo svega stvorenog, a nazvaćemo je Venera. Crno pokriva trbuh sveta gde u velikoj plodonosnoj tami deluje crvena boja vatre i krvi, simbol životne snage. Zbog toga se crveno i crno često suprotstavljaju na osi sever-jug, ili se, što izlazi na isto, crveno i crno pojavljuju kao dva saputnika, kako napomije Ž. Sustel kada govori o slici sveta Asteka. Zato su i Dioskuri na jednoj grčkoj posudi koju opisuje Portal, prikazani kako jašu dva konja, jedan crnog a drugi crvenog, dok je na drugoj posudi, koju opisuje isti autor, prikazan veliki etrurski psihopomp Kamilo čije je telo crveno, ali su mu krila, cipele i tunika crni.

4. Značajne su boje Smrti 13. arkane tarota. Ta inicijacijska Smrt koja najavljuje pravo rođenje, crvenom kosom kosi pejzaž vidljive stvarnosti i prolaznih iluzija, dok je sam pejzaž crn. Oruđe Smrti predstavlja životnu snagu, a žrtva je ništavilo: koseći varljivi život, 13. arkana priprema pristup pravom životu. Simbolizam broja potrvđuje simbolizam boje; trinaest dolazi iza dvanaest, brojke dovršenog ciklusa, i uvodi u novo, započinje obnovu.

5. U heraldici se za crno kaže pesak, što upućuje na srodnost sa neplodnom zemljom koja se obično prikazuje okerom koji je ponekad zamena za crnu boju: upravo u takvoj žutoj boji zemlje ili peska zamišljaju neki ameroindijanski narodi, Tibetanci i Kalmici, hladan zimski sever. Pesak u heraldici znači opreznost, mudrost i izdržljivost u tuzi i nevolji. Isto tako je poznati stih iz Pjesme nad pjesmama: "Crna sam, ali lepa, kćeri jerusalimske", prema tumačima Staroga zaveta, morao biti simbol velikog iskušenja. Možda ne samo to, jer sjajna i topla crna boja, dobijena iz crvene predstavlja zbir boja. Ona je za islamske mistike pravo božansko svetlo. Mevlana Džalal-od-din Rumi, osnivač derviškog reda Mevlevija, upoređuje etape unutrašnjeg razvoja Sufija do blaženstva sa hromatskom lestvicom ona počinje belim, koje predstavlja knjigu koranskog Zakona, polaznu, pasivnu vrednost, jer prethodi stupanju derviša na put usavršavanja. Završava crnim, prošavši kroz crveno: crno je po Mevlani apsolutna boja, rezultat svih drugih boja kojima se mistik uspinje kao stepenicama da bi dostigao najviši stepen ekstaze na kojem će mu se pojaviti Božanstvo i zabljesnuti ga. I tu je, dakle, sjajna crna boja jednaka beloj. Nema sumnje da se isto tako može protumačiti i sjajni crni kamen u Meki. Takvu crnu boju sa dubokom patinom crvenih odsjaja nalazimo i u Africi.

Spoj crnog i belog je hijerogamija; iz nje nastaje srednje sivo koje u hromatskoj sferi označava centralnu vrednost, to jest Čoveka.

6. Na Dalekom istoku, dvojstvo crnog i belog je, uopšteno govoreći, dvojstvo svetla i senke, dana i noći, znanja i neznanja, jina i janga. U indijskom svetu to je dvojstvo težnji tamas (silazne i disperzivne) i satva (uzlazne i kohezivne), ili opet dve kaste šudra i bramana (belo je obično boja sveštenstva). Ipak, Šiva (tamas) je beo, a Višnu (satva) crn, što se u tekstovima objašnjava međuzavisnošću suprotnosti, ali naročito time što spoljašnje izlaganje belog principa izgleda crno, i obrnuto, kao što je obrnut i njegov odraz na ogledalu voda.

Crno uopšte je boja pramaterije (Prakriti), materia prima, prvobitnog neizdiferenciranog stanja, iskonskoga haosa, donjih voda, severa i smrti: od hermetičkog nigreda do indijskog, kineskog i japanskog simbolizma (pri tom se ne suprotstavlja uvek belom, nego, na primer u Kini, žutom ili crvenom). Kao takvo je mračno i nečisto, ali je, sa druge strane, i nadmoćan sibmol neobjavljenog i prvobitnog devičanstva: na to značenje se nadovezuje simbolizam srednjovekovnih crnih Devica, a i boginje Kali koja je crna jer raspršene oblike i boje ponovo spaja u bezoblično. U Bhagavad Giti besmrtni Krišna je crn, a smrtni Arjuna je beo, prvi je slika sveopšteg Ja, a drugi pojedinačnog Ja. Njima se ovde pridružuje i simbolizam Višnua i Šive. Posvećeni u hinduističku veru sedi na koži sa crnim i belim dlakama koja opet označava neobjavljeno i objavljeno. Genon u isti okvir stavlja simbolizam etiopijskih crnih lica, kaldejskih crnih glava i kineskih kien-čeu, te kemi, egipatsku crnu zemlju, jer u svim tim izrazima crno svakako ima značenje centralnog i prvobitnog, objavljenog koje zrači iz središta belog kao svetlost.

7. Hermetička crna mena, koja znači smrt i povratak u bezoblični haos, teži beloj meni, i konačno crvenoj meni duhovnog osobođenja. Simbolička embriologija taoizma uzdiže vlažno načelo tama bezdana da bi ga sjedinila sa vatrenim načelom kako bi procvetao zlatni cvet: zlato je belo."


Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

SIMBOLIKA KAMENA KOD SLOVENA

Ogrlica "Bogatiri" (masa za modelovanje, akril; 55 cm)

Autor: Nadica Janić

Bogat izvor za proučavanje slovenske paganske mitologije su čuvene ruske epske narodne pesme biline (termin nastao od reči bil, što znači "ono što je bilo") o junacima - bogovima bogatirima. U jednoj bilini na mističan i mitski način opisan je nestanak bogatira.

"Posle jedne uspešno okončane bitke, neki bogatir bio je toliko nesmotren da je, u svojoj oholosti, rekao: - Čak i da nam se suprotstave i sile onog sveta, pobedićemo je! Samo što je to izustio, pojavila su se dva nepoznata ratnika i uvukla ih u novu bitku. Jedan bogatir nasrnu istovremeno na obojicu i raspoluti ih svojim mačem, ali od dva ratnika stvoriše se četiri nova, i to živa i čitava. Zatim, umesto ta četiri - osam, i tako u nedogled. Tri dana, tri sata i tri minuta, borili su se bogatiri protiv sile onog sveta, koja se neprekidno umnožavala. Onda moćne bogatire obuze strah i pobegoše u stenovite planine da se sakriju u tamne pećine. Ali, kad tamo stigoše svi se pretvoriše u kamenje. Od toga doba u svetoj Rusiji više nema bogatira."

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd 2006

......................................................

Kamen, jedan od praelemenata sveta (uporedo sa elementima: zemljom, vodom, vatrom, vazduhom), simbol je mrtve prirode. Tvrdoća, otpornost, postojanost, nepomičnost i nepodleganje promenama određuju upotrebu kamena u apotropejskoj i isceliteljskoj magiji. U narodnoj kosmologiji tumači se kao oslonac, temelj, suština, osa sveta i poredi s drvetom sveta.

U prvo vreme, kamenje je bilo slično živim bićima – ono je osećalo, razmnožavalo se, raslo kao trava, i bilo je meko. Od tog doba potiču udubljenja na kamenu, na njemu su ostali utisnuti tragovi stopala Boga, Bogorodice, svetaca, nečiste sile. Kamenje je prestalo da raste kada je Bog prokleo ljude i Zemlju zbog grehova. Poreklo krupnih kamenih gromada i oblutaka često je objašnjavano okamenjavanjem ljudi (ponekad i životinja), divova, koji su prokleti ili kažnjeni zbog svojih grehova.

U narodnoj tradiciji rašireno je poštovanje kultnog kamenja, pogotovo onog koje je vezano za imena svetaca ili legendarnih junaka: Bogorodice, sv. Paraskeve, Kraljevića Marka itd.

Kamen se javlja kao zamenik čoveka. Po običaju Južnih Slovena, u slučaju smrti jednog od blizanaca, da bi se predupredila smrt drugog, u mrtvački sanduk pokojnika treba staviti kamen i reći: „Ostavljam ti kao brata ovaj kamen, a njega (navodi se ime živog brata) uzimam sebi za brata.“

U nizu zaštitnika, kamen je korišćen za obezvređivanje opasnosti, da izvor opasnosti postane mrtav i nepomičan, kao kamen. Da vukovi ne napadaju stoku, na Savindan bi na vatri držali kamen do usijanja (Srbija). Da bi obezbedili vodu u bunaru od čini, ubacivali su unutra kamen (Poljska). Otpornost i nepovredivost kamena određuje njegovu upotrebu u magijskim postupcima očuvanja dobrog zdravlja: da ih ne bi bolela glava, za vreme prvog groma triput su sebe udarali kamenom po glavi (Ukrajina, Bugarska, Poljska, Češka).

Pripadnošću kamena mrtvoj prirodi (hladan je, nepomičan, jalov, ne raste, ne razvija se) objašnjava se zabrana stavljanja deteta da sedi na kamenu, inače neće rasti (Poljska), a zabranjeno je i zakopavanje posteljice pod kamen, inače će sledeći porođaji biti teški (Poljska). Zbog svoje nepokretnosti, kamenu je pripisivano svojstvo zaustavljanja, prekidanja bolesti ili opasnosti. U južnoslovenskoj praksi lečenja, svojstva zaustavljanja bolesti posedovao je stanoviti kamen – veliki, široki, izdvojeni kamen. Ako su ženi umirala deca, trebalo je da, stojeći na takvom kamenu, isplete čarapice i skroji košulju svom detetu, da bi „zaustavila“ smrt (Srbija).

U obredu sahranjivanja takođe se koriste „zaustavljajuća“ svojstva kamena: posle iznošenja pokojnikovog tela, stavljali su kamen, uporedo s drugim metalnim predmetima, na mesto na kome je on ležao, da bi zaštitili čeljad od smrti. Stari običaj postavljanja nadgrobnog kamenja takođe je objašnjavan težnjom da se „sveže“ duša, da se „priveže“ za svoj grob, da joj se da prebivalište, kako ne bi lutala po svetu. U obredu sahranjivanja, a takođe u isceliteljskoj praksi, kamen je korišćen u arhaičnoj funkciji kamenog oruđa, zamenjujući nož, makaze. Kod Srba je, prilikom izrade pokrova i odeće za pokojnika, platno sečeno kamenom. Kod Belorusa, kamenom seku pupak novorođenom dečaku, da bi bio jak.

Budući da je kamen element mrtve prirode, često je atribut demona i mesto na kome oni borave: kamen je mesto boravišta rusalki, vodenjaka; na gomili kamenja, prikupljenog s njive, igraju veštice. Mesto ispod kamena vezano je za onostrani svet: tamo borave grešne duše umrlih, pod njim se za vreme nepogode krije đavo a i demoni koji potiču od duša umrle nekrštene dece.

Kod Južnih Slovena kamen je korišćen u ritualima kao oruđe za kažnjavanje (običaj kamenovanja krivca), kao znak sramote (morao ga je nositi osuđeni za preljubu), kao simbol kletve i prokletsva.


Priredila: Nadica Janić
Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA
Enciklopedijski rečnik

ZEPTER BOOK WORLDBeograd 2001

ĐAVOLJE SEME (SIMBOLIKA KAMENA)

Ogrlica "Đavolje seme" (masa za modelovanje, akril, koža; 60 cm)
Autor: Nadica Janić

Narodna predanja

KAMENJE

"Kada je Bog stvorio i uredio svijet, odmarao se, i tu mu je došao vrag i zaiskao dozvolu da i on nešto posije po zemlji. Bog mu je dozvolio a on uzme punu vreću nekakvog sitnog sjemena i posije po zemlji, i sjeme nikne te okupi rasti sve za dan aršin visoko. Kad je Bog vidio, zovne vraga i upita ga što je ono posijao, a on mu reče da je posijao kamenje. Vidi Bog da to sjeme neće dobro biti i da će sav svijet okameniti, zovne anđele i s njima se porazgovori, a sveti Jovan zamoli Boga da zabrani kamenju da dalje raste. Bog tako učini, a da od kamena ipak ljudima bude neka korist, ostavi ono što je već izraslo."

Vasko Popa

PONOĆNO SUNCE
Zbornik pesničkih snoviđenja
Nolit, Beograd 1962.


Priredila: Nadica Janić

KAMENOVI KIŠE (SIMBOLIKA KAMENA)

Ogrlica "Astarta" (masa od skroba – „gold porcelan“; 60 cm)

Autor: Nadica Janić

Kamenovi kiše simbolišu skamenjen duh predaka, njihovu neodređenu trajnu prisutnost na nekom mestu. Kamen pričvršćuje dušu predaka, smiruje je, zadržava je kako bi tlo postalo plodno i kako bi se privukla kiša.

Kamenje i stene utelotvljuju duhovnu snagu, zbog toga su i predmet kulta. Mladoženje ih mole za potomstvo; žene se trljaju o njih da bi bile oplođene (kamenovi ljubavi); trgovci ih mažu uljem da bi osigurali dobit; ponekad se strahuje od njih kao stražara smrti i moli im se za odbranu ognjišta i porodice. Kamenovi kiše, koji su najčešće meteoritskog porekla, smatraju se simbolom plodnosti. Prinosi im se u slučaju suše ili u proleće da bi se osigurala žetva.

Analizom legendi o kamenovima kiše, otkriva se postojanje uvek neke „teorije“ koja objašnjava njihovu sposobnost da upravljaju oblacima. Bilo da je reč o njihovom obliku, koji je po nečemu sličan oblacima ili gromu, bilo o njihovom nebeskom poreklu (kaže se da su pali s neba), bilo o njihovoj pripadnosti precima; ili su nađeni u vodi ili su oblikom slični bilo kojem drugom simbolu vode (riba, rak...), delotvornost tih kamenova nikada nije u njima samima – oni su znak neke druge duhovne stvarnosti ili sredstvo svete sile kojoj su oni tek boravište.


Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J. Chevalier, A. Gheerbrant – Riječnik simbola
„Romanov“, Banja Luka, 2003.