NAKIT IZ PERIODA SRPSKE SREDNJOVEKOVNE DRŽAVE

NARODNI MUZEJ U BEOGRADU

Nakit iz zbirke srednjeg veka - perioda srpske srednjovekovne države. Poreklo: deo ostave nakita nađene u Markovoj Varoši, Prilep, Makedonija.

Ukras za glavu, prva polovina XIV veka, 21 x 2 cm.
Tehnika: iskucavanje, filigran, poludrago kamenje.

Veoma dragocen ukras koji se nosio preko čela, u pisanim izvorima naziva se girlanda ili venac. Venac iz Narodnog muzeja jedan je u relativno maloj grupi sačuvanih ukrasa za glavu ove vrste na teritoriji istočne i južne Evrope. Čini deo ukupnog ženskog nakita svih staleža, a ovako skupocen, morao je biti deo opreme vladarke i vlastelinke. Kao ukras za glavu čini celinu sa naušnicama čiji su nalazi neuporedivo češći. Brojni portreti prikazuju venac u funkciji pričvršćivanja marame. Mogu biti metalni sa ili bez dragog i poludragog kamena ili vezeni zlatom, srebrom i biserom na finoj tkanini.

Minđuše, prva polovina XIV veka, 7 x 7 cm.
Tehnika: livenje, prolamanje, iskucavanje, filigran, fasovanje.

Ove izuzetno raskošne naušnice pričvršćivane su niskom bisera ili trakama od skupocene tkanine za venac ili krunu, te su bile potpuno odvojene od uha. Nekim primercima sačuvana je i originalna traka od filigranske žice kojom su naušnice spajane a koja se nosila iznad temena kako bi se ublažilo opterećenje nošenja ovako teških komada nakita. Ove naušnice pripadaju "dragiževskom" tipu, rasprostranjenom u znatnom obimu na teritoriji Rusije, Bugarske, Rumunije, Srbije, Makedonije i Grčke.

Narukvice, prva polovina XIV veka, 6 x 7 x 6 cm.
Tehnika: srebro, pozlata, livenje, kovanje, filigran, granulacija.

Masivne i ukrašene filigranskim ornamentom, narukvice na šarnir predstavljaju deo vizantijske tradicije koju je, zajedno sa dijedemom i obocima, rano preuzela ruska kao i istočna i južna evropska vlastelinska a u skromnijem vidu i uopšteno ženska oprema. Tehnička i umetnička izrada narukvica iz Markove Varoši odlikuje se preciznim radom zasnovanom na dobro balasiranom crtežu otvorenih spojenih polukrugova čiji ritam pruža mogućnost različitih optičkih kombinacija. Dinamičan utisak podvučen je trougaonim grupama granula postavljenih u nizove kružnih odsečaka.

Narukvica, prva polovina XIV veka, 9 x 7 cm.
Tehnika: srebro, livenje, kovanje, uvijanje, granulacija, filigran.

Masivna, elipsoidna narukvica čiji je srednji deo sačinjen od četvorostruke spiralno uvijene žice čiji se krajevi stapaju, produžavajući se u trapezasta proširenja. Prošireni krajevi otvorene narukvice ukrašeni su ritmično raspoređenim granulama okruženim filigranskom žicom. Na tlu Balkana, ovaj tip narukvice, zvane i belenzuka naslednik je poznoantičke otvorene grivne proširenih krajeva ukrašenih jednostavnim ornamentom ili plastično oblikovanih u predstave zmija.


Priredila : Nadica Janić

KULTURNA RIZNICA SRBIJE

Kulturna riznica SRBIJE

Sastavio i uredio
Jovan Janićijević
IDEA
Beograd, 2005.

NAKIT KOD SRBA

Kićenje je sastavni deo odeće i uklapa se u opšte odlike narodnih nošnji. Nakit kao ukrasni detalj može biti predmet osobitog umetničkog oblikovanja i iskazivanja zanatske umešnosti, ali je redovno i simbolično obeležje: uzrasta, društvenog statusa, religijske pripadnosti, odraz bogatstva, zaštita od "zlih" sila.

U predelima panonske kulturne zone nakit je mnogim nitima povezan sa kićenjem naroda u širokom arealu od srednje Evrope do Ukrajine. Odlikuje se obilnošću i čestom višebojnošću dodataka, od belog do jarko crvenih tonova i boje zlata i srebra. Sve treba da doprinese opštem utisku bogatstva i vedrine. Ukrasi se prave od raznobojnih traka, veštačkog i prirodnog cveća, šljokica, staklenih perli, korala, staniola, perja; dakle, pretežno od jeftinih materijala. Ipak je najviše nakita od staklenih perli. Međutim, devojke i mlađe žene nosile su nanize od novca (zlatnog i srebrnog) i lepo izrađene naušnice, a mladi muškarci dekorativnu srebrnu pucad na prsluku.

U moravskoj, kao i u dinarskoj i jadranskoj zoni, bilo je dosta metalnog nakita izrađenog u tehnikama livenja, presovanja, iskucavanja i filigrana. U tehnici su sačuvani arhaični postupci a u oblicima folklorizovane forme nakita viših feudalnih slojeva, sa dosta orijentalno-mediteranskih oblika. U nekoliko kosovskih i metohijskih zanatskih centara sve do najnovijeg vremena očuvala se proizvodnja nakita, naročito filigranskog. Do početka XX veka bile su poznate radionice "zlatara" u kojima se proizvodio nakit za seosku populaciju, u više mesta Srbije (npr. Pirot, Leskovac, Užice) i Crnoj Gori (najpoznatiji je bio Kotor). Majstori i trgovci raznosili su robu u raznim pravcima i daleko od mesta proizvodnje. Iz tih razloga i usled opštih kulturnih prilika na širokom prostoru Balkanskog poluostrva, srodnog nasleđa i izvora uticaja, isti ili slični proizvodi nalaze se u raznim i međusobno udaljenim mestima. Postoje, međutim, i značajne regionalne razlike uslovljene poreklom i sastavom stanovništva, religijom i običajima, kulturnim uticajima i drugim činiocima.

Izvor: http://srcekrajine.net/diskusije/index.php?board=33.0

Priredila: Nadica Janić

TRADICIONALNI NAKIT KOD SRBA

Etnografski muzej - Nakit za glavuXIX vek, Galičnik,
(srebro, staklo, pozlata, presovanje).

Foto: http://srcekrajine.net/diskusije/index.php?topic=1236.0

„U narodnom nakitu Srba, izuzetna pažnja posvećivana je kićenju i ukrašavanju glave koja tokom 19.-og i prvoj polovini 20.-og veka zadržava dominantno mesto. Osim kosi posvećivana je pažnja dodatnim ukrasima pod kojim se podrazumeva nošnja na glavi koju čini i nakit tj. oglavlje...“

Izvor:
http://www.maksilora.com/strana/srp/nakitkodsrba/

Priredila: Nadica Janić

NEVESTINSKI NAKIT KOD SRBA U XIX VEKU I PRVOJ POLOVINI XX VEKA

Etnografski muzej - Oglavlje

(Prizren, Srbija, kraj XIX i početak XX veka)

Foto: http://srcekrajine.net/diskusije/index.php?topic=1236.0

Poznato je da se uloga nakita u narodnom životu ne svodi samo na to da ulepša osobu koja ga nosi. Predmeti za kićenje uopšte, predstavljaju jasne oznake koje, gotovo redovno, izbijaju u prvi plan. Određeni nakit se upotrebljava kao simboličko obeležje društvenog položaja, staleža, religiozne pripadnosti, kao i prelaznih i prolaznih statusa u toku životnog ciklusa pojedinca. Ideja nam je da ovom prilikom pokušamo da prikažemo nakit kao statusni simbol neveste u XIX i prvoj polovini XX veka.

U složenoj strukturi ceremonije sklapanja braka, koja obuhvata tri faze i tri statusa, nevestinski nakit zauzima značajno mesto. Analiza njegove funkcije ukazuje da on ima tri značenja: obeležje statusa, odnosno bračnog stanja, obeležje ekonomske moći i zaštita.

Kao najizrazitija obeležja bračnog stanja izdvajaju se oglavlje i prsten. Na dan venčanja nevesta je stavljala nevestinsko oglavlje, da bi ga istog dana ili sutradan zamenila oglavljem udate žene. Kako se status neveste tu ne završava, nego traje do rođenja prvog deteta, ona je nosila dva oglavlja: u svečanim prilikama nevestinsko, a običnim danima oglavlje udate žene, ali s nešto više nakita nego kasnije. Rođenjem prvog deteta, kada pred očima zajednice ona zvanično osvaja status žene, nevestinsko oglavlje se potpuno gubi, a stalno oglavlje postaje odgovarajuće oglavlje udate žene.

Prsten je druga, znatno jasnija oznaka. Prvi prsten devojka je dobijala na dan proševine i stavljala ga na domali prst, što propisuje i Stari zavet, jer se verovalo da iz njega ide jedna žila pravo u srce. Prstenom se venčavalo, a zatim je nošen celog života kao simbol večne odanosti, ljubavi i međusobnog predavanja.

Obeležje ekonomske moći najviše se ogledalo u nakitu za vrat i grudi, posebno onom koga su činili nanizi novca. Oni predstavljaju vidan deo miraza koji je otac, prema mogućnostima, spremao za ćerku.

Ritualni status mlade i mladoženje u svadbenoj ceremoniji uglavnom proističe iz verovanja da je u tom prelaznom momentu delovanje zlih sila pojačano i da su veoma podložni uroku. Zbog toga su često bili snabdeveni moćnim apotropejima koji su najviše koncentrisani u nakitu.

Zaštita od zlog pogleda, posebno onog prvog koji je najopasniji i koga treba skrenuti od neveste, postizana je i upotrebom različitih materijala. Natprirodne moći pripisivane su zlatu, srebru, dragom i poludragom kamenju.

Autor: Jelena Tešić

Etnografski muzej u Beogradu, 2003.
http://www.etnografskimuzej.rs/s010402.htm

Priredila: Nadica Janić

NAKIT KOD SRBA

Slovenski nakit

Foto: bibliotekavrsac.org.rs

Čuvar neizmernog blaga naše tradicionalne kulture je Etnografski muzej u Beogradu, jedan od najstarijih muzeja na Balkanskom poluostrvu. Osnovan je februara 1901. godine, ali njegovi koreni sežu dublje u prošlost. Sakupljanje etnografskih predmeta otpočelo je sredinom XIX stoleća. U okviru Narodnog muzeja Srbije (Serbskonarodni muzeum) nalazio se, još 1844. godine, jedan broj etnografskih predmeta.

Prvo značajno sistematsko sakupljanje obavljeno je radi učešća na Sveslovenskoj izložbi, održanoj u Moskvi 1867. godine. Uprkos tome što su svi tada prikupljeni predmeti ostali u Moskvi, ta izložba je važna zbog toga što je u Srbiji, i na Balkanu uopšte, otpočelo sistematsko sakupljanje etnografskih predmeta i etnološko proučavanje tog prostora.

Danas Etnografski muzej čuva veliki broj etnografskih predmeta, raspoređenih u zasebne zbirke (pokućstvo, nakit, običaji, narodne nošnje, narodna arhitektura, privreda, stočarstvo, saobraćaj, kultni predmeti itd), ima jednu od najbogatijih stručnih biblioteka na Balkanu i sam izdaje stručne publikacije, ima konzervatorsku službu koja obrađuje gotovo sve vrste materijala, raspolaže velikim izložbenim prostorom i organizuje obimna etnografska istraživanja.

ZBIRKE - NAKIT:
http://www.etnografskimuzej.rs/s0402.htm

Priredila: Nadica Janić

Izvor: http://www.etnografskimuzej.rs/indexs.htm

SIMBOLIKA SLONOVAČE U CRKVENOJ UMETNOSTI

Sv. Sava i sv. Simeon - Hilandar

(diptih od slonovače sa kovanim srebrom; 6 cm h)

Foto: www.flickr.com/

„Zbog osobina kosti kao što su belina i čvrstina, slonovača je simbol čistote i snage duha. Njena otpornost na raspadanje (netruležnost) učinila je da kost poprimi i simbol svetosti...“

Izvor: http://www.pokimica.com/lang_lat/tekst1_05_lat.htm

Priredila: Nadica Janić

SLONOVAČA – OKAMENJENA VEČNOST

Slonovača se, pored ćilibara, bisera i korala, ubraja u drago kamenje organskog porekla. Ona je koštana materija od koje su građene kljove slonova, ali i praistorijskih mamuta, zatim nilskih konja, morževa, divljih svinja itd.

Različite vrste slonovače razlikuju se po boji i drugim svojstvima. Uz pomoć spektroskopske metode, pod mikroskopom je moguće razlikovati slonovaču azijskog od slonovače afričkog slona.

Slonovača je večna. Ne može da izgori, da se istopi u vodi ili istrune. Draž ovog materijala je u mlečnoj belini površine koja s vremenom poprima žućkasti ton. Slonovača se često kombinuje sa abonosom, poznatim još od davnina kao jedno od najlepših i najskupljih drveća. Srce drveta, od tamno braon do crnog, ističe kremasto belu boju slonovače.

Zbog svoje skupocenosti, koja potiče od njene retkosti i teške obrade, slonovača je oduvek bila simbol društvenog statusa.

Slonovača se koristila još u praistoriji za izradu idola, a zatim i u drevnim civilizacijama Egipta, Mesopotamije i Stare Grčke. U Staroj Grčkoj je bila poznata hrizelefantinska tehnika vajara Fidije i njegove škole u kojoj su urađeni Atina Partenos i Zevsov kip u Olimpiji. U doba helenske umetnosti od slonovače su se pravili sitni upotrebni predmeti, a u Starom Rimu različiti ukrasi i predmeti za igru; u ranom hrišćanstvu i vizantijskoj umetnosti kipovi svetaca, relikvije, korice knjiga s biblijskim prizorima i biskupski prestoli.

U doba romanike i gotike slonovača se koristila i za upotrebne predmete sa umetničkim elementima: pribor za jelo, ručice i korice za mačeve i dr. U baroku i rokokou koristila se za intarzije u drvetu, toaletne luksuzne predmete i sl.

U Indiji, Kini, Japanu i islamskoj umetnosti od slonovače su pravljene statue i reljefi sa sakralnim i erotskim prikazima, oružje, nakit, figure za šah i dr. Kod drugih azijskih i afričkih naroda slonovača je povezana sa najranijim pojavama rukotvorina (idoli, oružje, nakit).

U devetnaestom veku izvor sigurne zarade su bili robovi i slonovača. Stizali su užasnim, teškim i dugačkim putem od Afrike do Evrope koji niko ne bi potegao da nije donosio bogatstvo. Međutim, robovi su bili kvarljiva roba za koju niko nije mogao da garantuje da će stići u istoj količini u kojoj je i krenula. Zato je kabasta slonovača bila bez promašaja. Bar dok je bilo slonova... U Istočnoj Africi, odakle je dolazila mekša slonovača, bolja za graviranje i obrađivanje, godišnje je ubijano oko 3500 slonova da bi se u Engleskoj pravile drške za kišobrane, kutijice, figurice za šah, ukrasi, nakit, klavirske dirke, bilijarske kugle.

Danas je trgovina slonovačom zabranjena jer slonovima i drugim životinjima sa kljovama preti istrebljenje. Za izuzetno vredne kljove od mamuta se mora doživeti avanturistička ekspedicija do obala Arktičkog okeana u Sibiru. Smrznute u čistom ledu, kljove zadržavaju svoju besprekornu lepotu. Za izvoz slonovače ovog porekla potrebna je licenca koja ne može biti odobrena dok naučni nalaz ne bude donesen.

Kljove mamuta su po sastavu i izgledu jedinstvene. Materijal je apsorbovao vlagu za vreme milenijuma provedenog zarobljen pod ledom, i potrebno je lagano i pažljivo sušenje u periodu od 3 do 5 godina. Samo tada se može oprezno seći, brusiti, urediti i polirati. Ovo traži specijalnu sposobnost, a teško da je bilo ko sposobniji od Jirgena Skota, velikog majstora iz Udruženja za obradu slonovače u Odenwald regionu, blizu Heidelberga, poznatom po bogatoj tradiciji u proizvodnji izvanrednih zanatskih dela u poslednjih 200 godina.

Priredila: Nadica Janić

Izvor:

www.wikipedia.com
www.amphorayu.com
www.ekologija.rs