ANIMA ART JEWELRY

SIMBOLIKA ZEMLJE

2011-08-07T11:53:00.000-07:00

Ogrlica „Zemlja“ – Arhetip rodnosti“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

Zemlja simbolizuje veliku majku, univerzalnu roditeljku, hraniteljku i starateljku. Univerzalan je arhetip rodnosti, neiscrpne generativne moći i sredstava za opstanak. Zemlja i nebo su materija i duh.

U inijanskoj tradiciji zemlja je majka, a loža zemunica je omfal, središte vaseljene.

U keltskoj tradiciji so je besmrtni duh, a zemlja kvarljivo telo. Stavljana je na grudi mrtvima.

U kineskoj tradiciji zemlja se simbolizuje kvadratom, žutom bojom i tigrom. Predstavlja ženski, jinski princip.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Mario Lampić – Mali rečnik tradicionalnih simbola

„Libretto“, Beograd, 2000.

ZEMLJA – ZLATNI KRUG

2011-05-20T11:38:00.000-07:00

Ogrlica „Zemlja – Zlatni krug“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

ZEMLJA

Ti si moja topla, mekolisna milo-hlad gora,
ne mogu kroz zeleni vid iz tebe da izađem.
U venama mi talasaš zlatna mora
pa te u svakom snu zanosno rumenu nađem.

Ti si crveni div iz mojih ratohoda,
mogu tvojim korakom do neba da dotabanam,
u vene si mi prosula čudo voda
pa mogu do oblaka da dovrbam i dojablanim.

Ti si najmirisnija priča iz mojih senokosa,
ne mogu iz tvojih šapata da se vratim,
u vene si mi razlila potok zorinih rosa,
pa mogu čudnovato da srebrim i da zlatim.

Zabrojao sam život u perlama tvog đerdana,
ne mogu da iskoračim iz tvog zlatnog kruga,
u vene si mi rasula raskošne boje dana,
pa ne znam da li sam kiša, livada ili duga.

Srboljub Mitić

PASTIR TRAŽI DNO NEBA
Antologija poezije, slikarstva i vajarstva naivaca
Srbije, Crne Gore i Republike Srpske

Draganić, Beograd, 2001.

Priredila: Nadica Janić

Prilog na fotografiji:

Predeo, oko 1990.
ulje na platnu, 81 x 60 cm
Božidar Ilić - Leskovac

ZEMLJA - VELIKO CRNO SRCE

2011-05-16T11:03:00.000-07:00

Ogrlica „Zemlja - Veliko crno srce“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

ZEMLJA

Moje ti srce kuca u brazdi
veliko crno srce.
Ujutro udišeš na moja pluća
krupan zelen vetar.

Moje ti oči pod veđama
pesmu jeseni iskovale.
Kad vidim jutro u tvom oku
zazvezdam ispod obrva.

Kad zamirišu senokosi
dušu mi najlepše krave nasele.
Noću si tamno oko junice
brige mi s obrva ližeš.

U zoru devojački zarumeniš
pola mi dečaštva najaviš.
Nosim te kao najlepšu ticu
ispod leve ključnjače.

Kad se rasrdim
Sakriću se u tebe.

Srboljub Mitić

PASTIR TRAŽI DNO NEBA
Antologija poezije, slikarstva i vajarstva naivaca
Srbije, Crne Gore i Republike Srpske

Draganić, Beograd, 2001.

Priredila: Nadica Janić

Prilog na fotografiji:

Predeo zelene zemlje, 1975.
ulje na platnu, 120 x 100 cm
Zdravko Vajagić - Bihać

ZEMLJA – IZVOR PLODNOSTI

2011-05-11T13:07:00.000-07:00

Ogrlica „Zemlja – Izvor plodnosti“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)
Autor: Nadica Janić

Gruda zemlje i žena često se u raznim tradicijama poistovećuju: obrađivanje zemlje, semenom zasejane brazde i spolna penetracija, žetva i rađanje, prikupljanje plodova i dojenje, lemeš pluga i čovekov falus.

U Africi kao i u Aziji, po nekim verovanjima, jalove žene mogu učiniti i porodičnu zemlju neplodnom te ih se muž zbog toga može odreći. Ako trudna žena baci u brazdu seme, učini će žetvu obilnijom; ona je izvor plodnosti. „Žene vaše“, kaže se u Kuranu, „njive su vaše“.

U svom poimanju temeljne hijerogamije zemlja-nebo Dogoni predstavljaju zemlju kao ženu koja leži na leđima, glavom prema severu, nogama prema jugu; polni organ joj je mravinjak a klitoris termitnjak.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Prilog na fotografiji:

Oranje, 1955.
ulje na platnu, 96 x 79 cm
Milun Mitrović - Soko Banja

ZEMLJA – ZAŠTITNICA

2011-04-26T09:45:00.000-07:00

Ogrlica „Zemlja – Zaštitnica“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

U vedskoj religiji zemlja simbolizuje majku, izvor bića i života, zaštitnicu koja štiti od svih snaga uništenja. Po vedskim pogrebnim obredima, u trenutku kada se pogrebna urna s ostacima spaljenoga stavlja u zemlju govore se ovi stihovi:

Pođi pod ovu Zemlju, tvoju majku,

u prostrana boravišta, velikoj milošti!

Nežna poput vune prema onome ko je znao davati,

neka te ona čuva od Ništavila!

Uobliči za njega svod i ne satri ga;

prihvati ga, Zemljo, primi ga!

Prekri ga skutom svoje haljine

Kao što majka štiti sina svoga.

(Rgveda, Grhyasutra, 4, 1)

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Prilog na fotografiji:

Zemlja, 1961.

ulje na platnu, 170 x 120 cm

Zoran Petrović - Beograd

ZEMLJA – MATERIA PRIMA

2011-04-22T12:27:00.000-07:00

Ogrlica „Zemlja – Materia prima“

(masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

Zemlja je simbolički oprečna nebu kao pasivni princip aktivnom; kao ženski aspekt muškom aspektu pojavnog; kao tama svetlosti; kao yin yangu; kao tamas (silazna tendencija) sattvi (uzlaznoj tendenciji); kao gustoća, taloženje i kondenzacija retkoj, lebdećoj prirodi, disoluciji.

Ona je po Yi Jingu, heksagram kun, pasivno savršenstvo koje aktivnost prima od aktivnog principa qiana. Ona je potpora a nebo pokrov. Sva se bića iz nje rađaju, jer ona je žena i majka, ali ona je sasvim potčinjena aktivnom principu neba. Ženka životinje ima prirodu zemlje. Njene osobine su nežnost i potčinjenost, krotka i trajna čvrstina; humilitas, što je etimološki vezano za humus, čemu je sklona i od čega je čovek bio sačinjen.

Zemlja je univerzalna tvorevina Prakrti, prvobitni haos, materia prima koja se odvojila od voda, kako stoji u Postanju; koju je višnuitski vepar doneo na površinu voda; koju su mitski junaci šintoa učinili čvrstom; materija od koje Tvorac oblikuje čoveka. Ona je devica koju razdire ralo ili plug, koju oplođuje kiša ili krv – seme neba. Svuda je zemlja materica u kojoj se začinju vrela, minerali, metali.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

ZEMLJA – VELIKA MAJKA

2011-03-30T14:15:00.000-07:00

Ogrlica „Zemlja – Velika Majka“

(masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Poistovećena s majkom, zemlja je simbol plodnosti i obnove. Ona donosi na svet sva bića, hrani ih, a potom prihvata od njih plodonosnu klicu.

Po Heziodovoj Teogoniji Gea je rodila sve bogove. Bogovi su oponašali tu prvu hijerogamiju, a potom ljudi i životinje. Budući da je zemlja izvorište svog života, dato joj je ime Velika Majka.

Zemlja simbolizuje majčinsku funkciju: Tellus Mater. Ona daje i uzima život. U Priči o Jovu, Jov je uzviknuo bacivši se na zemlju: „Go izađoh iz krila majčina; go ću se onamo i vratiti“, poistovećujući Majku Zemlju sa majčinim krilom.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

GEA

2011-03-09T13:24:00.000-08:00

Ogrlica „Gea“

(masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Prema hesiodovskoj kosmogoniji, Gea personifikuje Zemlju u formiranju. Ona je odmah posle Haosa izbila iz ništavila i rodila sina Urana. S nim je činila prvi božanski par, i donela je na svet generaciju bogova i čudovišta: Titane (od njih je dobila ime Titeja), Titanide, Kiklope, Hekatonhejre, morska božanstva - među njima su Nereja i Taumanta, koje je začela s jednim od svojih sinova, Pontom, talasom. Sa Geom su se sjedinjavala i druga božanstva, između ostalih, Tartar, kome je rodila strašnog Tifona. Njoj se takođe pripisuje i rođenje Harpija, Pitona, Haribde.

Gea, Zemlja-Majka, plodni početak svega, u grčkim i rimskim kultovima dobila je znatnu važnost. Jedna homerovska himna slavi je kao božanstvo rodnosti tla i, zbog njene mnogobrojne dece, zaštitnicu razmnožavanja ljudskih bića. Demetra, boginja žetve, često je s njom povezivana. Rimljani su je izjednačili sa boginjom Telus; u klasičnoj eposi Gea je postala htonično božanstvo.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd, 2006.

GEB

2011-03-09T12:36:00.000-08:00

Ogrlica „Geb“

(masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Egipatski bog Geb, jedan od članova heliopoljske Eneade, personifikuje Zemlju. Od njegove pratilje Nut (boginje Neba) razdvaja ga Vazduh (bog Šu); Geb pokušava da joj se pridruži, a njegovo uzaludno i neravnomerno poskakivanje stvara bregove i planine.

Predstavljen je kao čovek, bez posebnog svojstva. Ponekad na glavi nosi sliku guske, fonetski znak koji u pismu služi da se označi njegovo ime.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit:

MITOVI I MITOLOGIJA

Istorija i rečnik

"Plato", Beograd, 2006.

MAJKA VLAŽNA ZEMLJA

2011-03-08T12:39:00.000-08:00

Ogrlica „Mati Syra Zemia“

(masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Mati Syra Zemia, slovenska boginja majka, verovatno je jedna od najstarijih i najvažnijih božanstava. Njeno ime znači Majka Vlažna Zemlja, opisujući tako ovu boginju kao večno plodnu, životodavnu i reproduktivnu silu. Poštovanje boginje majke potiče iz perioda matrijarhata, uređenja koji se u nekim oblicima održalo kod Slovena čak do desetog veka. Izvori tvrde da se sve do 988. godine u Rusiji poštovala boginja majka uz niz prirodnih božanstava i duhova predaka.

Ona se nikad nije predstavljala kao božanstvo u ljudskom obliku, već se poštovala kao sama božanska Zemlja. Ovakvo shvatanje vezano je za najstariju religiju – animizam, prema kome su sve stvari koje okružiju čoveka produhovljenje i božanske.

Sloveni su uvek imali poseban odnos prema boginji majci, sasvim drugačiji odnos od onog koji su imali prema ostalim bogovima. Ovaj odnos bio je mešavina ljubavi i poštovanja, kao i osećaja neobične bliskosti. Majka zemlja bila je jedino božanstvo kome su se Sloveni direktno obraćali, bez posredovanja i korišćenja usluga sveštenika. Ona je imala ulogu proročista kome su se Sloveni obraćali za savet, ali i ulogu božanskog svedoka i sudije. Pri sukobima oko privatnog vlasništva seljaci su joj se obraćali sa molbom da im bude svedok i u nju su se zaklinjali. Kada je bilo potrebno da se brak potvrdi, seljaci su gutali grumen zemlje ili ga stavljali na glavu. Njena pomoć korišćena je i pri zaštiti stoke od bolesti. U tu svrhu Sloveni bi izorali brazdu oko stoke oslobađajući na taj način protektivnu moć zemlje.

Budući da je Mati Vlažna Zemlja bila jedno od najpoštovanijih božanstava, nije ni čudo što se verovanje u ovu boginju održalo među Slovenima i posle prihvatanja hrišćanstva. U Rusiji je posle 988. godine vladao period takozvanog dvoverja, pa su se paganski bogovi poštovali istovermeno sa Hristom i hrišćanskim svecima. Funkcije boginje majke prenete su na Bogorodicu, a iz tog perioda potiče i jedan mit koji spominje boginju majku u nešto izmenjenoj ulozi. Naime, ovaj mit koji govori o stvaranju univerzuma od strane Roda i Lade spominje i stvaranje tri sveta: Java, Nava i Prava. Jav je bi svet vezan za Majku Vlažnu Zemlju i predstavljao je sve ono što možemo spoznati čulima, pojavni svet.

Kult Majke Vlažne Zemlje održao se do današnjih dana u skoro neizmenjenom obliku, zbog čega možemo zaključiti da je ova boginja bila među najznačajnijim božanstvima slovenskog panteona.

Priredila: Nadica Janić

Izvor:

Tekst : „Majka vlažna zemlja (Mati Syra Zemia)“
Autor: Vesna Kakaševska
Sajt: http://www.starisloveni.com/

SIMBOLIKA BOJA U SLOVENSKOJ MITOLOGIJI (trijada belo-crveno-crno)

2011-02-23T08:39:00.000-08:00

Ogrlica „Trijada“ (masa za modelovanje, akril, 130 cm)

Autor: Nadica Janić

"Boja je u narodnoj kulturi jedan od osnovnih elemenata koji karakteriše čitav niz obrednih simbola i mitoloških likova. Najznačajnija je trijada boja belo-crveno-crno. Simbolika bele i crvene boje, koje se nalaze na polarnim tačkama spektra boja, jeste antinomična: korelacija „bela – crna“ može da uđe u niz ekvivalentan parovima „dobar – rđav“, „živ – mrtav“, muški – ženski“ itd. Istovremeno, u obredima i verovanjima, bela i crna boja mogu se naći u sličnom kontekstu (npr., pogrebni obred, nečiste sile). Crvena boja može biti suprotstavljena beloj, svetloj – kao ne-belo, „obojeno“, „tamno“. Bela, crvena i crna boja imaju zaštitna svojstva i koriste se kao apotropeji.

Simbolika svake od tih boja je ambivalentna. Bela može da označava sakralnost, čistotu, plodnost, svetlost; istovremeno, ona je u vezi s predstavama o onostranom svetu („bela žalost“ kod mnogih slovenskih naroda, smrt u liku žene u beloj odeći) i demonskim bićima (belu odeću, kod Istočnih Slovena, nose rusalke, lesnik, straha i dr.).

Crvena je boja života, vatre, plodnosti, zdravlja (javlja se u porođajnim i svadbenim obredima, u agrarnoj magiji) i boja onostranog sveta (upotreba predmeta crvene boje u pogrebnom obredu; crveno kao znak žalosti), htoničkih i demonskih likova (crvenu odeću ili kapu nose domovoj, lesnik, vodenjak, đavo, patuljci; crvene su oči, zubi, kosa kod veštica, đavola, rusalki; upotreba „crveno“ kao stalni epitet mitoloških likova u basmama). U narodnim predstavama su posebno značajni crveni konac, crveno platno, crveno jaje.

Najkonkretniju i jednoznačnu simboliku ima crna boja koja asocira na mrak, zemlju, smrt (crna boja kao znak žalosti; u ožalošćenim porodicama uskršnja jaja su bojena u crno – Boka Kotorska). Crne boje su obično demonski likovi (pojavljuju se i u obliku crne životinje ili predmeta): đavo, banjik, ovinik, poljevoj. U crnog konja se pretvara vukodlak (Srbi); vampiri muče ljude pretvarajući se u crnu kokoš (Slovenci); veštice se pretvaraju u mačke, pse, svinju crne boje (opšteslovenski). Pojava crne životinje posle smrti čarobnjaka svedoči o tome da je iz njega izašao đavo (Srbi). U magijskoj praksi (apotropejskoj, ljubavnoj, isceliteljskoj) korišćeni su predmeti i žrtvene životinje crne boje, npr. nož crnih korica radi zaštite od strave (Srbi), od „more“ (Slovenci); crni trn je zabadan mrtvacu ispod nokta da ne bi ustao (Srbi); kost crnog psa plašila je vešticu (Srbi); crnu kokošku su obnosili oko njiva, zbog grada (Srbi); crnu kokošku su žrtvovali kugi na dan sv. Atanasija (Bugari); jaje crne kokoške nošeno je uza se kao lek od kokošijeg slepila (Belorusija), itd.

Kombinacija crveno-belo suprotstavljena je sklopu žuto-crno u značenju život-smrt, svetlost-tama, zdravlje-bolest. Uoči Đurđevdana majka vezuje crveni i beli konac oko divlje ruže (šipak), da bi ih ujutro vezala oko vrata detetu, a na ružu vezuje žuti i crni konac, govoreći: „Ostavljam žutilo, uzimam crvenilo,ostavljam crnilo, uzimam belilo“.

Kombinacija crveno-belo je karakteristična za hamajlije (Martenica). Svadbeni hleb se ukrašava crvenom i belom vunom koja se zatim upliće u poklon novorođenčetu (Srbi). Krstić od crnog trna nose na uzici od belih i crvenih konaca (Srbi). Kod Bugara na Blagovesti devojkama buše uši i kače srebrni novčić o crvenom svilenom koncu. Kod Srba, kada sveštenik sveti vodicu, đakon u ruci drži crvenu i belu vunicu. Po verovanju, ako dete nosi jednu belu a drugu crvenu čarapu, zaštićeno je od uroka (Hercegovina). U Đevđeliji (Makedonija) deca su radi uroka nosila crvenu kapu prošivenu belim koncem.

Sklop crveno-crno, karakterističan za mitološke likove, dominira u odeći maškara (đavo na Bele poklade kod Slovenaca).

U narodnom kalendaru Slovena, „beli dani“ su dani Bele nedelje kod Srba i Makedonaca; nekršteni dani (kada nema posta) u Srbiji i Pomoravlju; Velike nedelje kod Ukrajinaca i Belorusa, Velika subota kod Hrvata, Slovenaca, Čeha i Slovaka.

„Crveni dani“ padaju na Veliku subotu, uskršnju sedmicu, Tominu nedelju i Trojice.

„Crni dani“ su Todorova nedelja, prvi dan četrdesetodnevnog posta kod Čeha i Slovaka; sreda u Velikoj nedelji kod Poljaka."

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA

Enciklopedijski rečnik

ZEPTER BOOK WORLD

Beograd, 2001.

SVETLOSNA MISTIKA TEOZOFIJE

2011-01-11T14:00:00.000-08:00

Na višim nivoima prirode postoje sve poznate boje, kao i mnoge koje nam još nisu poznate. Na najvišim nivoima boje su sve nežnije i sve više svetleće. U knjizi „Čovek vidljiv i nevidljiv“, C.W. Leadbeatr daje teozofski ključ za razumevanje značenja koje boje imaju na tim tananim nivoima stvarnosti.

Da bi osetio tanane vibracije tih nivoa, čovek mora da razvije određen stepen „unutrašnje vidovitosti“. Tada pred njegovim duhovnim okom iskrsavaju do tada neviđena značenja jednog suptilnijeg sveta. Za teozofiju je vidovnjak „jednostavno čovek koji je u sebi razvio moć da oseća još jednu oktavu iz fantastičnog opsega mogućih vibracija“. Prvom od tih istančanih nivoa prirode, u koga je „uronjen“ materijalni svet, je astralna (zvezdana) svetlost. Raznobojna zračenja su ključ za razumevanje smisla zasnovanog na Solarnom Logosu tih natčulnih svetova.

U stanju ljubavi i nežnosti, čitavo naše astralno telo je išarano „horizontalnim pulsirajućim crtama rumenog svetla. Neka vrsta ružičasto obojenog filma prekriva površinu čitavog astralnog tela, tako da se sve u unutrašnjosti vidi kroz nju, kao kroz obojeno staklo... Nešto kao rumenilo ispunjava celo astralno telo.

Jarkocrveni bljeskovi, obično na crnoj pozadini, pokazuju srdžbu; a to će biti manje ili više prožeto smeđom bojom, budući da u takvoj srdžbi ima i sebičnosti. Zagasito crvenosmeđa, skoro kao rđa, znači škrtost.

Gusti crni oblaci u astralnom telu označavaju prisustvo mržnje i zlobe.

Narandžasta uvek označava ponos ili ambiciju. Često se susreće sjedinjena s nervozom, razdražljivošću.

Zelenosmeđa, rasvetljena jarkocrvenim ili grimiznim bljeskovima označava ljubomoru.

Sivo zelena, posebna boja koja znači prevaru i podlost, izrazita je u astralnim telima primitivaca. Kako čovek napreduje, ova se boja poboljšava u sjajnu smaragdno zelenu koja još uvek znači raznolikost, svestranost, domišljatost i brzo snalaženje. Konačno, ona postaje ljupka, bleda, svetleća plavozelena, a tada pokazuje neke od najviših svojstava ljudske prirode - najdublju simpatiju i saosećajnost.

Sjajna zelena, kao boja jabuke, uvek prati snažnu vitalnost, u njenom ranom razvoju.

Žuta boja uvek znači posedovanje intelektualnosti, postaje blistavo zlatna i postepeno se uzdiže do prekrasno jasne i svetleće limun-žute. U astralnom telu naučnika preovlađuje zlatnožuta koja pokazuje veoma razvijenu inteligenciju usmerenu u postizanju znanja“ (C.W. Leadbeatr).

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Spasoje Vlajić, Nova (meta)fizika
IPA „Miroslav“, Beograd, 1992.

CRVENO – VRHUNAC BOJE

2011-01-05T15:28:00.000-08:00

Ogrlica „Alkonost“ (masa za modelovanje, akril, 130 cm)

Autor: Nadica Janić

Crvena boja simboliše Sunce i sve bogove rata. Aktivni, muški princip – vatra, sunce, kraljevsko dostojanstvo, ljubav, radost, strast, energija, bes, polno uzbuđenje; snaga, krvoločna osveta, mučeništvo, čvrstina, vera, plemenitost.

Crveno s belim je smrt.

U religijskoj simbolici crveno ima i pozitivno i negativno značenje: vera, crkva, srce, ali i apokaliptičke boje konja rata, crvene zveri ili velike aždaje crvene kao vatra.

U rezigniranom bljesku uma drevnih proroka gresi su crveni.

„Tada dođite, veli Gospod, pa ćemo se suditi: ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće bijeli kao snijeg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna“ (Isaija 1, 18).

U hebrejskoj tradiciji (kabalizam) – crveno simboliše strogost.

U hrišćanskoj – Hristovo stradanje, mičeništvo, svirepost; ali i versku revnost, ljubav, moć, dostojanstvenost.

U budističkoj tradiiji - delatnost, tvoraštvo, život.

U keltskoj – smrt.

U kineskoj – Sunce, vatru, leto, jug, radost, sreću.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Mario Lampić – Mali rečnik tradicionalnih simbola
„Libretto“, Beograd, 2000.

Spasoje Vlajić – Nova (meta)fizika
IPA „Miroslav“, Beograd, 1992.

TRKA ZA KOSENILOM - SAVRŠENOM CRVENOM BOJOM

2011-01-05T12:44:00.000-08:00

Ogrlica „Petruška“ (masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

Nedostižna, skupa i moćan simbol, crvena odeća je bila dostupna samo bogatašima. Nosili su je kraljevi, kardinali, plemići. U Persiji je samo šah nosio crveno, dok je u starom Rimu postala simbol moći: najuticajniji ljudi u gradu su sebe nazivali coccinati: oni koji nose crveno.

Velika vest je bila da su španski konkvistadori 1519. godine otkrili kako Asteci prodaju izvanrednu bojenu materiju na velikoj pijaci u Meksiku. Nazvavši je grana cochinilla, ili kosenila, konkvistadori su je dopremili u Evropu, gde je proizvedena najsvetlija, najjača crvena boja koju je Stari svet ikada video. Prema rečima istaknutog hemičara Roberta Bojla, kosenila je davala ''savršenu crvenu boju''. Izvrsni bojadžija je otišao korak dalje i nazvao je ''najboljom i najlepšom bojom na svetu''.

Kosenila je postala najvažnija bojena materija u Evropi, a Španija se obogatila prodajući je bojadžijama širom sveta i kontrolisala njenu nabavku. Španci su tako ljubomorno čuvali monopol nad kosenilom, da je čak i njena sama priroda ostala nepoznanica. Da li je kosenila bila životinja, biljka ili mineral?

Odlučne da stanu na put Španiji i njenom monopolu, druge zemlje su se okrenule špijunaži i gusarenju. U Engleskoj, Nizozemskoj i Francuskoj potraga za kosenilom je dobila državni značaj. Kraljevi, trgovci, učenjaci, gusari i špijuni - svi su krenuli u lov na najpoželjniju boju u Evropi.

Priča o ovoj ludoj trci za kosenilom je prozor u drugi svet - svet u kojem je crvena boja bila retka i skupa, izvor bogatstva i moći za one koji su znali njenu tajnu. Da bi je se domogli, ljudi su potapali brodove, postajali špijuni, prkosili smrti.

Priredila: Nadica Janić

Izvor:

http://www.astrokrug.com/

ALHEMIJSKA POTRAGA ZA CRVENOM BOJOM

2011-01-05T11:14:00.000-08:00

Ogrlica „Devuška“ (masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

U celom svetu crvena boja predstavlja stanja i emocije ljudi: predstavlja opasnost i hrabrost, revoluciju i rat, nasilje i greh, pozudu i strast, pa čak i sam život. Jedno je, pripisati izvesna značenja crvenoj boji, a nesto sasvim drugo stvoriti je. Hiljadama godina umetnici su pokušavali da proizvedu vatreno crvenu ili duboko crvenu koje su viđali u prirodi. Najbolje što su mogli da dobiju je bila oker crvena, kakvu su pravili Kromanjonci, mešajući je sa narandžastom i braon bojom.

Krajem IV veka n.e. slikari u Aziji su otkrili da mnogo bolja boja može da se dobije iz minerala cinabarita (prirodni sulfid žive, svetlo crven ili tamno crven). Cinabarit se u Kini koristio za isticanje teksta na svicima; i kasnije u Pompeji u fresko slikarstvu, ali je imao nekoliko nedostataka: bio je skup, otrovan, i imao je neželjenu osobinu da crni na svetlosti. Kako je to bila najbolja crvena boja koja je mogla da se nađe, cinabarit se upotrebljavao i veličao više od hiljadu godina.

Umetnici su imali problem da nađu postojanu i jaku crvenu a bojadžije su bile suočene sa još većim problemom: njihova crvena boja je morala da izdrži sunce, znoj i brojna pranja. Kako ni oker ni cinabarit nisu davali zadovoljavajuću crvenu, bojadžije su morale da je potraže negde drugde. Njihova potraga je nalikovala alhemičarevoj: poklonici tajnovite umetnosti su pokušavali da osnovnu materiju - lisće, koru drveta, krv, zemlju, čak i kravlju balegu - pretvore u zlatni rudnik prelepe crvene boje.

Za razliku od alhemičara, bojadžije su imale uspeha - ali delimičnog. Iako su naučili kako da iz biljaka na jeftin način dobiju crvenkastosmeđu i narandžastocrvenu, dobijanje prave crvene boje je bio mnogo veći izazov. Pre pronalaska veštačkih boja u devetnaestom veku, mogla je da se dobije jedino iz egzotičnih supstanci i tajnim tehnikama kojima je samo nekoliko bojadžija ovladalo.

Priredila: Nadica Janić

Izvor:

http://www.astrokrug.com/

MAGIJA CRVENE BOJE

2011-01-03T11:47:00.000-08:00

Ogrlica „Solnce“ (masa za modelovanje, akril, 45 cm)
Autor: Nadica Janić

U mnogim zemljama sveta, crvena boja je privlačila pažnju i u pradavna vremena. Neandertalci su svoje mrtve posipali crvenim okerom, kao i Kromanjonci, koji su istom bojom, bogatom gvožđem, bojili zidove pećina.

U staroj Kini crvena se smatrala srećnom bojom, simbolom blagostanja i zdravlja. Arabljani su smatrali da onoga ko nosi crveno štiti Bog. Ponekad su je smatrali i znakom prokletstva - ali, pre svega muškom bojom, simbolom zdravlja i vitalnosti.

Južno od Sahare, crvenu odeću je nosio samo viši stalež, dok je u starom Egiptu ona bila znak opasnosti, sveta boja prevrtljivog boga Seta (u egipatskoj mitologiji bog tame i zla). Kod starih Rimljana, crveno svetlo se izjednačavalo sa svetom vatrom.

U primitivnim društvima često su joj pripisivana magična svojstva, uključujući i moć da isteruje demone, leči bolesti, i štiti od urokljivih pogleda. U srednjovekovnoj Evropi oboleli od šarlaha umotavani su u crvene plahte, a na prozore su stavljane crvene zavese.

Za isceljujuća svojstva boja znali su još pećinski ljudi. Bolesne i ranjene iznosili su napolje kako bi im sunce vratilo snagu i zdravlje. U starom Egiptu, Mesopotamiji, Indiji i Kini hramovi su bili projektovani tako da su se sunčevi zraci prelamali u sedam boja sunčevog spektra. Kasnije su crkve širom sveta ukrašavane vitražima da bi svetlost dobijala željene boje i uticala na raspoloženje vernika.

Stari Grci su smatrali da u prirodi postoje četiri osnovne boje: bela, crna, crvena i žuta. Kasnije je ustanovljeno da spektar čini sedam boja, koliko ima i čakri u ljudskom telu: crvena, žuta, narandžasta, zelena, plava, indigo i ljubičasta. Boja zidova u stanu i radnom prostoru, odeća, veštačka noćna svetlost... sve to može na nas da deluje štetno ili pozitivno.

U alternativnoj medicini terapijom boja – hromoterapijom, uspostavlja se ravnoteža u telu ublažavanjem ili otklanjanjem mentalnih, emotivnih i fizičkih tegoba. Kolorterapija, osvetljavanje tela ili jednog njegovog dela sa jednom ili sa nekoliko boja, pomaže da se rešimo stresa, iscrpljenosti, potištenosti, da se bolje usredsredimo na zadatke, uravnotežimo emotivno stanje... Kolorterapeut može svakome da odredi paletu boja odeće, dekorativne kozmetike ili životnog prostora.

Crvena boja leči srce i poboljšava cirkulaciju krvi. Žuta boja stomačne bolove, mišiće, povoljno utiče na ljudski um. Zelenom se leče bubrezi, bešika i želudac... U prošlom veku, prof. dr Nils Riberg Finsen iz Danske koristio je crveno svetlo za lečenje boginja, a za dostignuća u medicini dobio je Nobelovu nagradu.

Priredila: Nadica Janić

Izvor:

http://www.astrokrug.com/
Časopis „Život plus“

SREĆNA NOVA 2011. GODINA!

2010-12-31T08:55:00.000-08:00

CRVENO – BOJA KRVI I VATRE

2010-12-05T07:44:00.000-08:00

Ogrlica „Žar- ptica“ (masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

„Ljudi gledaju na svet kao na jedno veliko šarenilo boja. Naše oko registruje oko milion različitih nijansi. Kao vrsta, cenimo boje i pridajemo im veliki značaj. Ipak, malo boja nam toliko znači koliko crvena. Dokaz da je tako leži u mnogim svetskim jezicima, prvenstveno engleskom.

Gazimo po crvenom tepihu, kriminalce hvatamo okrvavljenih ruku, crveni konac nosimo radi odbrane od uroka. Stajemo na crveno svetlo, izbegavamo crvene haringe, i proslavljamo crveno slovo u kalendaru. U zavisnosti od političkih ubeđenja, bojimo se crvene ili nosimo crvenu zastavu. Kada nas obuzme bes, kažemo da nam je crveno pred očima.

Mnogi od ovih izraza su novijeg datuma a možda su neki tri stotine godina stari. Radikalna politika, na primer, se zove crvenom nakon krvavog evropskog ustanka 1848. godine, dok je crvena traka izraz iz osamnaestog veka koji se odnosi na crvene trake kojima su u Velikoj Britaniji vezivani dokumenti.

Ipak, crvena boja ima mnogo dublje korene u ljudskoj psihi. Iako veliki broj sisara ne vidi crvenu boju, ljudsko oko je vrlo osetljivo na nju. Sklonost ka crvenoj boji nam je urođena. Možda ovo objašnjava zašto je u gotovo svim jezicima izraz za crvenu boju stariji od bilo kog drugog. Pre plave, žute ili zelene, bila je crvena, boja krvi i vatre.“

Priredila: Nadica Janić

Izvor: http://www.astrokrug.com/

DODIR KOŽE (3)

2010-11-19T15:48:00.000-08:00

DODIR KOŽE (2)

2010-11-19T15:44:00.000-08:00

ZELENO – BOJA ŽIVOTA I PROPADLJIVOSTI

2010-11-19T15:14:00.000-08:00

Ogrlica „Vita (1)“ (koža; 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Ogrlica „Vita (2)“ (koža, masa za modelovanje, akril; 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Zeleno je u skoro svim tradicijama sveta simbol života, mladosti, nade i veselosti ali i promena, prolaznosti i propadljivosti.

Kao boja proleća – reprodukcija, priroda, raj, obilje, mir.

Kao nezrelost – simbol neiskustva, ludosti i naivnosti.

U vezi je sa brojem pet i vilinska je boja. Zeleni vitez – smrt, izdaja. Zeleni barjak – brodolom.

U alhemijskoj tradiciji – zeleni lav ili zmaj – početak velikog dela. Mladi bog žita, rast, nada.

U egipatskoj - Oziris simbolizuje nezrelo, zeleno žito, koje se pretvara u zlato boga sunca, Raa.

U hebrejskoj tradiciji (kabalizam) – pobeda.

U hindoizmu i budizmu – prolećno zeleno je život, a bledo zeleno je carstvo smrti.

U hrišćanstvu – prolećno zeleno je mladost, nada, rast svetog Duha u čoveku, život, pobeda nad smrću, inicijacija, dobra dela. Bledo zeleno je Sotona, zlo i smrt.

U islamu – sveta boja.

U keltskoj tradiciji – boja Bridžit, boginje zemlje.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Mario Lampić – Mali rečnik tradicionalnih simbola
„Libretto“, Beograd, 2000.

N A G R A D A

2010-11-11T16:35:00.000-08:00

Od Raki http://madebyraki.blogspot.com/2010/11/me-encanta-tu-blog.html
sam dobila ovu simpatičnu nagradu i veoma se radujem.

Treba da odgovorimo na pitanja i prosledimo nagradu dalje do pet blogera.

Za izbor sam se teško odlučila jer imam puno prijatelja blogera i neka mi ne zamere prijatelji koje nisam odabrala.

1. Todora http://todoraskoro.blogspot.com/
2. Jagoda http://pusti-pricu.blogspot.com/
3. Radica http://radicaartjewelry.blogspot.com/
4. Nena http://nena3110.blogspot.com/
5. Pipi http://pipistrela-vredneruke.blogspot.com/

Pitanja:

1. Zašto si stvorila blog?
Prezentacija, kreativno druženje.

2. Koju vrstu blogova čitaš?
Književnost, umetnost, ručni rad.

3. Imaš li omiljenu marku dekorativne kozmetike?
Ne.

4. A odeće?
Ne.

5. Koji proizvod dekorativne kozmetike ti je najbitniji?
Maskara, sjaj za usne.

6. Koju boju najviše voliš?
Plavu.

7. Tvoj parfem?
Šanel 5

8. Koji film najviše voliš?
Doktor Živago

9. Koje države želiš posetiti i zašto?
Francuska. Obilazak muzeja i galerija.

Veliki pozdrav i sve najlepše,

Nadica

SIMBOLIKA ZELENE BOJE KOD SLOVENA (3)

2010-11-01T13:49:00.000-07:00

Ogrlica „Večita mladost“

(masa za modelovanje, akril, koža, 70 cm; medaljon 2,5 x 2,5 cm)

Autor: Nadica Janić

"U odgonetanju prisustva epiteta "zelen" i njegovog simboličkog značenja u magijskim i mitološkim tekstovima može poslužiti istraživanje Milke Ivić o pridavanju zelene boje nekim životinjama ili oružju, a da one u stvarnosti nisu takve boje. Konstatujući da niko nije video zelenog konja, zelenog vuka, zelenog sokola, zeleni mač, autorka je zaključila da pomenuti epitet u takvim primerima označva sivkastu a ne zelenu boju, i da je izbor baš tog epiteta siboličkog karaktera: "Bodrost, krepkost, pa onda i odvažnost, silovitost – to su osobine koje se lako asociraju sa svojstvom biti mlad, a to svojstvo je, po svedočanstvu tolikih jezika sveta, neizbežna, spontana metaforična transpozicija pojma zelenog u ljudskoj svesti (zeleno lišće je mlado lišće). U folklornim umotvorinama, zelen konj, zelen soko i zelen mač pominjani su kao zeleni svakako ne zbog svoje boje, nego zato da bi se tim epitetom naglasila njihova podobnost za efikasno delovanje radi savlađivanja protivnika."

U jednoj bugraskoj obrednoj pesmi, koja se peva muškom detetu s namerom iskazivanja želje da tokom godine bude zdravo i bodro, došlo je do izražaja značenje epiteta "zelen" u gore pomenutom smislu:

"Подухна ми цибер ветар

Та издуха медно гумно,

На гумното сив зелен конь,

И на коньо синьо седло;

На седлото машко дете,

На детето зелен венец.

Зелен венец се от здравец,

Да е дете заман здраво,

Заман здраво и весело."

Kada je reč o vezivanju epiteta "zelen" za mitološka bića on ovde ima dvostruku ulogu:

• da ih kvalifikuje kao "jarosna, besna, nesputana, neuhvatljiva" i

• da ih odvoji od čoveka vezujući ih za biljke ili za vodu iz divljeg prostora, odnosno da ih klasifikuje u kategoriju "sirovo", "tuđe". ''

Priredila: Nadica Janić

Literatura: SLOVENSKA MITOLOGIJA

SIMBOLIKA ZELENE BOJE KOD SLOVENA (2)

2010-11-01T13:48:00.000-07:00

Ogrlica „Oročavanje“

(masa za modelovanje, akril, koža, 50 cm; medaljon 2,5 x 4,5 cm)

Autor: Nadica Janić

"U južnoslovenskim bajalačkim tekstovima zeleno je prevashodno atribut mesta u koje se tera nečista sila (gora zelena, trava zelena, livada zelena, drvo zeleno). Kod Istočnih Slovena, u beloruskoj građi, ovaj atribut se najviše vezuje za prostor gde se odvija neki mitski događaj, kao na primer: "Ишов Христос у зеленыя луги'', ''Ехал Сус Христос чараз зяленый мост'' i sl.

Teranje nečiste sile u prostor u kome rastu biljke označene kao zelene, nosi skrivenu nameru "oročavanja" njenog boravka u tome prostoru, pošto je zeleno privremena, sezonska pojava, kao i usmerenja na potpuno odvajanje od ljudskog sveta.

U nizu primera zeleno je atribut koji se vezuje za demonska bića – za đavola, vešticu, vilu, zmaja. U jednoj srpskoj pripoveci đavo u vidu čoveka obučenog u zelene haljine sreće mladića koji je pošao da traži službu i nagovori ga da mu bude sluga (ovaj siže se sreće i kod drugih naroda). U predanju iz Crne Gore, pošto je čovek opržio đavole vrućim mlekom iz jame je izašao čovek na zelenom konju da ga kazni, ali ga spašava "šareno štene koje nije vratima udarano niti metlom ticano". Štajerski Slovenci su vodenog demona ("povodnji mož") opisivali kao "čisto zelenog".

U predanjima o svecima – vučjim pastirima, svetom Mrati i svetom Đorđu, oni su opisani kako na mesto okupljanja vukova dolaze na zelenom konju. Prema verovanju iz prijepoljskog kraja, vešticom ili vešcem postaje onaj koji se rodi u zelenoj košulji. Kod Kuča u Crnoj Gori je postojalo verovanje da se rano na Božić sa vidogleda sela može opaziti zelen plam nad svakom kućom u kojoj ima veštica. U istom kraju zapisano je predanje o veziru Kar-Mahmudu koji je bio zduhač. Kada je poginuo u borbi s Crnogorcima i bio spaljen, "od njega je zelen plam bivao". Po jednom verovanju iz Bosne i Hercegovine, sve oko vila je zeleno, i hrana i posuđe i one mogu jesti jedino zeleno jelo."

Priredila: Nadica Janić

Literatura: SLOVENSKA MITOLOGIJA

SIMBOLIKA ZELENE BOJE KOD SLOVENA (1)

2010-11-01T13:47:00.000-07:00

Ogrlica „Kalenica“ (koža, 70 cm; medaljon 8x4 cm)

Autor: Nadica Janić

"Zelena boja se asocira s vegetacijom, a samim tim i sa promenom, jer vegetacija sezonski nestaje i ponovo se obnavlja. Ovaj simbolički elemenat poetski je osmišljen u mnogim narodnim pesmama, a najčešće kroz paralelu zeleno (mladost) – odsustvo zelenog (starost).

U narodnim bajanjima zeleno je, najšire gledano, atribut prirode (sirovog) i atribut otvorenog prostora u kome se kreće nečista sila i gde ona gospodari. To je, potencijalno, i prostor opasan za čoveka. Uže gledano, zeleno se vezuje za prostor gde se tera nečista sila, ili gde se odvija neki mitski događaj koji izaziva promenu (razdvajanje nečiste sile i čoveka). U samom procesu bajanja u bugarsko – makedonsko – srpskoj tradiciji taj prostor razdvajanja simbolički se iskazuje prisustvom zelene glinene zdele s vodom koja je često obavezno sredstvo pri bajanju ("Bolesnik od krajnika ode predveče bajalici; koja uzme zelenu kalenicu (zdelu), napuni je svežom vodom, metne pred sebe, zatim uzme tri grumenčića soli, pogleda u zvezde i govori...").

Zelena zdela se koristi i u ljubavnoj magiji. Ako postoje drukčiji zahtevi u bajanju, pa se mesto zelenog suda upotrebljava kotao, onda se prostor "razdvajanja" iskazuje upotrebom kitice zelene trave. Zanimljivo je da zeleno ima sličnu simboličku funkciju i u vizantijskoj crkvenoj umetnosti: razdvaja božansko (ili carsko) od zemljanog."

Priredila: Nadica Janić

Literatura: SLOVENSKA MITOLOGIJA

ZELENO, VOLIM TE, ZELENO

2010-10-30T14:44:00.000-07:00

Ogrlica „Romansa mesečarka“

(masa za modelovanje, akril, koža, 50 cm; medaljon 5 cm)

Autor: Nadica Janić

ROMANSA MESEČARKA

Zeleno, volim te, zeleno.

Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.
Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.

Zeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
što otvara put zori.
Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
a breg, mačak lupež,
ježi svoje ljute agave.
Ali ko će doći? I odakle?
Ona čeka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajući gorko more.

-Kume, daću ti
konja za kuću,
sedlo za njeno ogledalo,
nož za njen ogrtač.
Kume, dolazim krvareći
iz Kabrinih klanaca.
-Kad bih mogao, mladiću,
lako bi se nagodili.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

Kume, hoću da umrem
pristojno u svojoj postelji
od čelika i, ako je moguće,

sa holandskim čaršavima...
Zar ne vidiš moju ranu
od grudi do grla?

-Trista crnih ruža
pokrivaju tvoj beli grudnjak.
Krv ti vri i miriše
oko pojasa.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

-Pusti me bar
na visoke verande,
pusti me da se popnem! Pusti me
na zelene verande.
Verandice mesečeve,
gde kaplje voda.

Već se penju dva kuma
na visoke verande.
Ostavljajući trag krvi.
Ostavljajući trag suza.
Drhtali su krovovi,
fenjerčići od lima.
Hiljadu staklenih defova
ranjavalo je zoru.

Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Dva kuma su se popela.
Širok vetar ostavljao je
u ustima čudan ukus
žuči, mentola i bosiljka.

-Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojče?
-Koliko puta te je čekala
sveža lica, crne kose,
na toj zelenoj verandi.
Nad ogledalom bunara
Ciganka se njiha.
Zelene puti, kose zelene,

sa očima od hladnog srebra.
Mesečev stalaktit od leda
drži je nad vodom.
Noć je postala intimna
kao mali trg.

Pijani su žandari
lupali na vrata.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.

Federiko Garsija Lorka

Priredila: Nadica Janić

GRAL (SIMBOLIKA ZELENE BOJE)

2010-10-30T12:34:00.000-07:00

Ogrlica „Gral“ (masa za modelovanje, akril, koža, 75 cm)

Autor: Nadica Janić

Ogrlica „Gral“ (druga strana medaljona, 3x4 cm)

“U svim ezoterizmima, Gral je sam vitalni princip, tajna nad tajnama. Pojavljuje se kao duboka krv u zelenoj posudi. Za zapadnjačke alhemičare to je krv zelenog lava koja je zlato, ali ne zlato običnog čoveka već mudraca. U kineskoj filozofiji i medicini to je ne manje tajnovita krv zmaja. To je i Gral, smaragdna ili kristalna zelena posuda u kojoj je krv otelovljenog boga, gde se sjedinjuju pojmovi ljubavi i žrtve kao uslovi obnove koju izražava svetleća zelena boja posude.

Nema sumnje da se srednji vek, u tom mitu, nadahnuo najezoteričkijim tekstovima Novog zaveta. Sveti Jovan u Otkrivenju ovako opisuje svoje viđenje vrhovnog Boga, koje je, kao i Jezekiljevo viđenje, epifanija svetlosti, bez oblika i lica: I onaj koji što seđaše bijaše po viđenju kao kamen jaspis i sard, i oko prijestola bješe duga po viđenju kao smaragd. Od toga viđenja smaragda verovatno potiče Gral; on obuhvata, on je posuda, žensko. Abožanska svetlost, koju sadrži kao samu suštinu božanstva, dvostruko je u jednom, istovremeno zelena kao jaspis i tamnocrvena kao karneol.

Jezik simbola koji je istovremeno živ i ezoteričan kao zeleni jezik ne može se naučiti. On se otkriva a posteriori kao stvarnost koju je svako uvek nosio u sebi, i pokazuje do kog stepena ljudsko biće može biti istovetno u svojim osetima i u svojim prirodnim izražajima. Astečki iscelitelji, da bi iscelili grudne bolesti, izgovaraju ovakvu invokaciju: Ja Sveštenik, Ja Gospodar čarolija, ja tražim zelenu bol, ja tražim riđu bol. Nekoliko vekova kasnije Van Gog će napisati: Nastojim da crvenom i zelenom bojom izrazim zastrašujuće čovekove strasti (Pismo Teu). Svetom Jovanu Krstitelju, astečkom svešteniku i Van Gogu zajedničko je samo jedno: nadahnutost.''

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

GREEN PASTURES (SIMBOLIKA ZELENE BOJE)

2010-10-23T12:47:00.000-07:00

Ogrlica „Green pastures“ (koža, masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

“Zeleno, kao boja koja donosi dobro, dobija prema tome mitsko značenje, značenje green pastures, zelenog raja dečijih ljubavi: zeleno kao mladost sveta pojavljuje se i kao večna mladost obećana odabranima. Zelena Erin, pre nego što je postalo ime Irske, bilo je ime ostrva srećnih u keltskom svetu.

Nemački mistici povezuju zeleno s belim, označavajući tako epifaniju i hrišćanske vrline, pravdu zelene boje koja nadopunjuje nevinost bele boje.

Sinopis, to jest zelena boja u heraldici, istog je pastoralnog porekla po Sisiju, Boje u heraldici (15. vek), navedeno u Litreu, zelena boja označava civilizovanost, ljubav, radost i obilje. Nadbiskupi nose sinopis šešir sa spletenim zelenim vrpcama... biskupi takođe nose sinopis šešir, jer su postavljeni kao pastiri nad hrišćanima, a ta boja označava dobre pašnjake kada mudri pastiri vode na pašu svoja stada i simbol je pravilne doktrine tih prelata (Anselmo, Palata časti).''

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

MINERVINE OČI (SIMBOLIKA ZELENE BOJE)

2010-10-23T12:45:00.000-07:00

Ogrlica „Minervine oči“ (koža, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

„Kompleksnost zelenog i crvenog susrećemo i u predanjima koja se tiču božanstva ljubavi. Afrodita koja se izdigla iz pene talasa, razapeta je između zova dva muška principa – svog supruga Hefesta, htonskog ognja – i svog ljubavnika Aresa, uranskog ognja; a kad Hefest zatekne zagrljene ljubavnike, u zaštitu Afrodite staje Posejdon, bog voda.

Ni srednjovekovni slikari nisu iz nekih drugih razloga krst, sredstvo obnove ljudskog roda, obnove zajamčene Hristovom žrtvom, slikali zelenom bojom. U Vizantiji se, po Klodu d’Ižeu, zeleno simbolički prikazivalo monogramom Hrista Otkupitelja, što ga sačinjavaju dva suglasnika reči zeleno. Po tome zeleno svetlo dobija okultno značenje.

U orfičkoj tradiciji zelena je svetlost duha što je, na početku vremena, oplodio iskonske vode koje je do tada obavijala tama. Po uverenju alhemičara svetlost smaragda proniče i u najveće tajne. Zato nije teško razumeti dvojako značenje zelene zrake: pošto je kadra da u sve ponikne, ona je nosilac smrti kao i života.

Prema tome, zeleno poseduje i zlotvornu moć. Smaragd, koji je papinski kamen, istovremeno je i kamen Lucifera pre pada. Dok je zeleno kao mera bilo simbol razuma – Minervine modrozelene oči – u srednjem veku je postalo simbolom bezumlja i znamenje ludih. Ta dvojakost je ona kakvu poseduju svi htonski simboli: Sotona, na vitražu u katedrali u Šartru, prikazan je zelene kože i zelenih očiju. U naše vreme, kad fantastično zbog naučnih otkrića ponovo zadobija kosmičko značenje, sasvim se prirodno Marsovci, to jest naličje ljudskosti, zamišljaju u obliku zelenih demona ili čovečuljaka, ili opet kao bića zelene krvi, što instinktivno dobija značenje svetogrđa.

No alhemičari su u svojoj potrazi za razrešenjem suprotnosti otišli možda još i dalje nego što danas ide naša mašta. Oni svoj tajni oganj, živ i svetleći duh, opisuju kao proziran zeleni kristal, topljiv kao vosak; njime se, kažu oni, priroda služi potajno, za sve ono što radi Umetnost, jer se Umetnost mora ograničiti na to da oponaša prirodu. Taj oganj razrešava suprotnosti: za njega se kaže da je neplodan, ali da donosi kišu, vlažan, ali da uvek suši."

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

JIN I JANG (SIMBOLIKA ZELENE BOJE)

2010-10-17T09:17:00.000-07:00

Ogrlica „Jin i jang“ (masa za modelovanje, akril, koža, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

“Zeleno je boja voda, kao što je crveno boja vatre, i čovek je zato uvek instinktivno osećao odnose te dve boje analogne odnosima između svoje esencije i svoje egzistencije. Zeleno je povezano s gromom. U Kini ono odgovara trigramu Čen koji označava pokrenutost (pojavnog kao i prirode u proleće) i grmljavinu, i koji je znak početka uzlaženja janga; odgovara isto tako i elementu drvetu. Zeleno je boja nade, snage, dugovečnosti, besmrtnosti koju svuda simbolizuje zelena grančica.

Uspon života počinje od crvenog i rascvetava se u zelenom. Bambare, Dogoni i Mosi smatraju zelenu za sekundarnu boju koja proističe iz crvenog. Crveno je muška boja, zeleno ženska. U kineskoj misli to su jin i jang, prvi je muško, impulsivan, centrifugalan i crveno, drugi je žensko, refleksivan, centripetalan i zeleno; u ravnoteži između jednog i drugog sva je tajna ravnoteže između čoveka i prirode.

Nasuprot istočnjačkoj dijalektici naša društva, koja se temelje na kultu muškog principa, uvek su davala prvenstvo stvaralačkoj iskri, bilo da potiče iz čovekovih slabina, bilo iz mozga. To je španska shispa, osnova čitave jedne etike. Ona kao protivtežu izaziva Edipov kompleks, to jest kult majčinskog utočišta. Čovek, koji je u suštini sin i ljubavnik, na kraju divlje jurnjave vraća se majci kao u neku oazu; to je luka mira, osvežavajuća i obnoviteljska. Postoji tako čitava terapeutika zelenog, koja se, i kad nije toga svesna, temelji na regrussus ad uterum.

Ogrlica “Regrussus ad uterum“ (masa za modelovanje, akril, 75 cm)

Autor: Nadica Janić

U srednjem veku je zelena bila odežda lekara – kaže se, zato što su upotrebljavali lekovito bilje; u naše vreme je ustupila mesto tamno crvenoj boji koja, intuitivno, izražava verovanje u tajnu medicinske veštine; no zeleno je ostalo boja lekara koji spravljaju lekove. A farmaceutska reklama je uspela da oživi staro verovanje pridavši mitsko značenje panaceje rečima kao što su hlorofil ili vitamini.

Izraz vratiti se zelenilu, koji je nestao u prenapetosti što je izaziva gradski život, takođe izražava potrebu povremenog povratka prirodnoj okolini, u čemu je priroda supstitut za majku. Dnevnik nekog shizofreničara, koji navodi Diran pokazuje to nedvosmisneno: Osetio sam, piše bolesnik nadomak ozdravljenja, kako klizim u divan spokoj, sve je u sobi bilo zeleno. Činilo mi se da sam u nekakvoj lokvi, što je za mene bilo jednako kao da sam u maminom telu... Bio sam u raju, u majčinom krilu.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

HISR (SIMBOLIKA ZELENE BOJE)

2010-10-17T08:59:00.000-07:00

Ogrlica „Hisr“ (masa za modelovanje, akrli, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

„Zaštitničko, umirujuće, osvežavajuće, ublažavajuće, zeleno se slavilo u verskim spomenicima koje su naši preci podigli u pustinji. Zeleno je za hrišćane ostalo nada, teologalna vrlina. No hrišćanstvo se razvilo u umerenim područjima gde su zelenilo i voda nešto svakodnevno.

Posve je drugačije u islamu, čija su predanja nastala kao privid nad neprijateljskim žarkim prostranstvima pustinja i stepa. Zastava islama je zelena; i ta boja za muslimana predstavlja znamenje spasenja i simbol svega najvećeg blaga materijalnog i duhovnog, na prvom mestu porodice: kaže se da je ogrtač Božjeg poslanika bio zelen i da su se pod njega sklanjali njegovi direktni potomci – Fatima, njegova kći, ‘Ali, njegov zet, i njihovo dvoje dece Hasan i Husein, koje zbog toga nazivaju četvoricom pod ogrtačem: četiri znači i četiri stuba na kojima je Muhamed podigao svoju crkvu.

A s večeri, pošto su obavili svoju poslednju molitvu, nomadi se prisećaju čudesne priče o Hidru, Hisru ili al-Hadiru, Zelenom čoveku. Hisr je zaštitnik putnika, on otelotvoruje Božje proviđenje. Predanje kaže da je sagradio svoju kuću na krajnjoj granici sveta, na mestu gde se dodiruju dva okeana, nebeski i zemaljski: on prema tome predstavlja meru ljudskog, koje je jednako udaljeno i od uzvišenog i od niskog.

Onaj ko susretne Hisra ne sme mu postavljati pitanja, mora se pokoriti njegovim savetima, ma kako se neobičnim činili. Jer Hisr, kao i svaki pravi upućenik, ukazuje na put istine koji se ponekad čini sasvim besmislen. Hisr je, u tom pogledu, blizak rođak Andersenovom Saputniku, i kao i on iščezava pošto je učinio uslugu.

Poreklo mu se ne zna pouzdano. Po nekima on je Adamov sin, prvi od proroka, i kažu da je iz potopa spasio leš svoga oca. Po drugima je rođen u nekoj pećini – to jest iz vagine same zemlje – i preživeo je i izrastao zahvaljujući mleku neke životinje, pre no što je stupio u službu nekog kralja – koji očigledno mora da je sam Bog ili Duh. Ponekad ga poistovećuju sa svetim Đorđem, a još češće sa Ilijom – što potvrđuje bliskost zelenog i crvenog, vatre i vode.

Kaže se da je jednoga dana otkrio izvor dok je hodao pustinjom držeći u ruci ribu. Ribu spusti u vodu, i ona odmah ožive: Hisr tada shvati da je našao izvor života; okupa se u njemu i tako postade besmrtan, a ogrtač mu dobi zelenu boju. Često ga dovode u vezu s prvobitnim okeanom; tada se za njega kaže da živi na nevidljivom ostrvu, sred mora. Zbog toga je postao zaštitnik pomoraca koga sirijski mornari prizivaju kad ih zatekne oluja.

U Indiji, gde ga poštuju pod imenom Kavadža Kidr, prikazuju ga kako sedi na ribi i poistovećuju ga s bogovima reka. Ali on vlada i vegetacijom kao i vodama. Neki arapski hroničari kažu da seda na belo krzno i da ono postaje zeleno; to je krzno, dodaje jedan komentator, zemlja. Sufiji kažu da Hisr štiti ljude od utapanja i od požara, od kraljeva i od demona, od zmija i škorpiona. On je prema tome, po svemu, posrednik, onaj koji pomiruje krajnosti, koji razrešava temeljne antagonizme kako bi osigurao čovekov napredak.

U islamu je zeleno još i sad boja spoznaje i Prorokova boja. Sveci su u svom rajskom boravištu odeveni u zeleno.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

PERSEFONA (SIMBOLIKA ZELENE BOJE)

2010-10-13T11:39:00.000-07:00

Ogrlica „Persefona“ (masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

„Zbog izvanrednih osobina zelene boje moglo bi se pomisliti da ta boja krije neku tajnu, da simbolizuje neko duboko, okultno poznavanje stvari i sudbine. Reč sinopis, kaže se u Litreu, potiče od kasnolatinskog sino pis, što je istovremeno značilo crveno i zeleno. Verovatno su zbog toga anonimni kodifikatori jezika "oružja što govori" odabrali tu reč. Tajna moć zelenog proističe odatle što sadrži crveno, jednako kao što – da se poslužimo jezikom hermetisa i alhemičara – plodnost svake mene proističe od toga što vulkanski princip – vrući i muški princip – u njoj pokreće vlažni, hladni ženski princip.

U svim mitologijama zelena božanstva obnove spavaju zimskim snom u podzemlju gde ih htonsko crveno ponovo oživljuje. Zbog toga su ona spolja zelena, a iznutra crvena, a njihovo se carstvo proteže na oba sveta. Oziris zeleni bio je raskomadan i bačen u Nil. On uskrsava uz pomoć magije Izide crvene. On je jedan od Velikih upućenih, jer poznaje misteriju smrti i ponovnog rođenja. Zbog toga on istovremeno vlada na zemlji u prolećnoj obnovi i pod zemljom na sudištu duša.

Persefona se pojavljuje na zemlji u proleće, s prvim travama na poljima. S jeseni se vraća u podzemlje za koje je uvek vezana otkad je pojela zrno šipka. To zrno šipka je njeno srce, delić unutrašnje vatre zemlje što uslovljava svaku obnovu: to je unutrašnje crveno zelene Persefone.

Astečki mit o boginji Hošikecal, koja je kao i Persefona zimi zarobljena u podzemlju, neobična je analogija grčkog mita; ona iščezava u Zapadnom vrtu, to jest u zemlji mrtvih, da bi se ponovo pojavila u proleće, kad upravlja rađanjem cveća. U rukopisima se prepoznaje po dvostrukoj perjanici od zelenog perja, omokecaliju, koja joj služi kao ukras glave.

Zeleno i crveno, u mišljenju Asteka, jesu i šalšihuitl, zeleno drago kamenje koje ukrašava suknju boginje voda, i šalšihuatl, to jest dragocena voda, naziv za krv koja izbija iz srca žrtava koje su sveštenici sunca svakog jutra žrtvovali suncu da bi ga ojačali u njegovoj borbi protiv noćnih tmina i da bi osigurali njegovo ponovno rađanje.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

DRIJADE (SIMBOLIKA ZELENE BOJE)

2010-10-04T10:52:00.000-07:00

Ogrlica „Drijade“ (koža, drvo, 65 cm)

Autor: Nadica Janić

„Nimfe Drijade vode poreklo od grčke reči drus, koja znači hrast. Borave u hrastovim šumama, posebno svetim u grčkoj religiji, i štite svoje boravište od bogohulnih vandala koji dolaze da ih seku. Snažne i krepke kao drveće koje čuvaju, one su čak dobile stas i, mimetički, oblik stabla i njegovog korenja. Drijade imaju mogućnost da napuste šume i da se udaju. Euridika, najčuvenija među njima, udala se za Orfeja.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd, 2006.

NAJADE (SIMBOLIKA ZELENE BOJE)

2010-10-04T10:50:00.000-07:00

Ogrlica „Najade“ (koža, drvo, akril, 65 cm)

Autor: Nadica Janić

„Najade su nimfe tekućih voda, izvora, potoka, reka. Njihovo poreklo se razlikuje zavisno od predanja. Homer im je dao Zevsa za oca, drugi mitolozi Okeana. Ponekad se tvrdi da su ih rodile reke u kojima žive. Te mlade devojke nežnog lica, blistavog tela, stalni su objekt želja i bogova i smrtnika. Najade, ipak, znaju da se brane od poduhvata svojih udvarača, preziru ih i mogu da ih izlude. Ponekad one paralizuju kupače koji su se nedolično kupali u njihovim zabranjenim i svetim vodama, ali plemenite su prema onima koji od njuh traže izlečenje od bolesti i koji se kupaju u izvorima ili rekama koje imaju lekovita svojstva.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd, 2006.

NEREJIDE (SIMBOLIKA ZELENE BOJE)

2010-10-04T08:06:00.000-07:00

Ogrlica „Nerejide“ (koža, drvo, akril, 65 cm)

Autor: Nadica Janić

„Nimfe su u grčkoj mitologiji sva ženska božanstva prirode koja naseljavaju mora, vode, gajeve, drveće, žume, planine, plodne doline, izvore, lugove, stene i pećine. Nimfe su mlade žene retke lepote, predstavljene nage ili poluobučene; kćeri su Zevsa i Neba. Kiša koju bog daje šiklja iz izvora i rađa nimfe. Pripisivana im je moć oplođavanja i hranjenja. Tu moć one ostvaruju tako što se mešaju sa vlažnošču vazduha, vode i šuma.

Ali njihov blagotvorni čin ne odnosi se samo na prirodu. Ljudska bića, sa svoje strane, koriste se njihovom nežnom brigom. One štite verenike koji uranjaju u talas izvora i vrela da bi se očistili, što je neophodno za blagoslovenu plodnost. Ovom karakteru preporođavanja, koji su Grci posebno cenili, dodaju se i druga svojstva. Nimfe vole da proriču, sposobne su da ljude koji okuse svetu vodu s njihovih izvora nadahnu na plemenite misli i na želju da izvrše velike podvige. Idu dotle da leče ljude od bolesti pomoću dejstva nekih voda.

U grčkoj mitologiji nimfe su klasirane i precizno popisane: Nerejide naseljavaju mora, Najade reke i, uopšte, žive vode, Drijade šume i hrastove, Alsende lugove. Oreade nastanjuju planine, a Hamadrijade gajeve. Napeje zauzimaju doline, a Melijade žive samo na jasenovima.

Bezbrojne legende u koje se nimfe upliću pokazuju nam ih ne samo zaljubljene u bogove nego i u proste smrtnike. Iz njihovog sjedinjavanja sa smrtnicima rađaju se junaci, polubogovi, preci prvih ljudskih naraštaja. Bezbrižne, mada smrtne, žive hiljadama godina jureći i pevajući na talasima. One su antičke vile.

Nerejide su nimfe Mediterana. Boravile su na dnu mora, u svetloj palati. Zabavljale su svoga oca pesmama i igrama. Ali, budući da svaka od njih personifikuje po jedan oblik, poseban vid površine vode, često su se na njoj pojavljivale i, kao veličanstvena stvorenja, polužene – poluribe, mešale se sa talasima i algama, jašući na Tritonu ili na morskim konjicima. Posvećeno im je malo legendi. Međutim, neke od Nerejida su bile slavne: Amfitrita, supruga Posejdonova, Oritija, Galateja, Tetida, supruga Pelijeva i Ahilova majka."

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik

"Plato", Beograd, 2006.

NIMFE (SIMBOLIKA ZELENE BOJE)

2010-10-03T13:29:00.000-07:00

Ogrlica „Nimfe“ - tri ogrlice: „Nerejide“ „Najade“ i „Drijade“

(koža, drvo, akril; 3 x 65 cm)

Autor: Nadica Janić

„Jednako udaljeno od nebeskog plavog i od podzemnog crvenog, koje su oboje apsolutni i nedostupni, zeleno, srednja veličina, posrednik između toplog i hladnog, visokog i niskog, umirujuća je, osvežavajuća, ljudska boja.

Svakog proleća, nakon što je zima uverila čoveka u njegovu usamljenost i nestalnost, ogoljujući i zamrzavajući zemlju na kojoj stoji, zemlja se iznova odeva u zeleno ruho koje vraća nadu istovremeno kad zemlja ponovo postaje hraniteljica. Zeleno je, kao i čovek, toplo. A dolazak proleća ispoljava se odmrzavanjem leda i dolaskom plodonosnih kiša.

Zeleno je boja biljnog carstva koje se ponovo potvrđuje, boja njegovih obnoviteljskih i očišćavajućih voda kojima krštenje duguje sve svoje simboličko značenje. Zeleno je buđenje iskonskih voda, zeleno je buđenje života.

Višnu, nositelj sveta, prikazuje se u obličju kornjače zelenog lica, a po Fulkaneliju, indijska boginja materije mudraca, koja se rađa iz Mora mleka, ima zeleno telo, baš kao Fidijina Venera. Da je Neptunov lik, piše Vinkerman, dospeo do nas na slici, imao bi odeću zelene boje mora ili svetlozelenog porculana, kako su se običavale slikati Nerejide; napokon, sve što je bilo u vezi s morskim bogovima, čak i životinje koje su im se prinosile na žrtvu, imalo je na sebi pločice zelene boje mora. Po tom načelu pesnici pripisuju rekama kosu te boje. Obično su i nimfe, čije ime potiče od vode, Nimfi, Limfa, tako odevane na antičkim slikama.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

PLAVA PESMA

2010-10-02T14:25:00.000-07:00

Ogrlica „Plava pesma“ (masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

PLAVA PESMA

Kako je drag tvoj lik,
nežan i plav buket.
Upijaš moju moć
i ja sam tako slab.

Vežeš mi oči i telo mi lomiš.
Ljubav je zločin jer ne znam ni ko si.

Muči me ko si ti.
Šeboj il' žuti leptir?
Zaželim krila let
al' tonem jako slab.

Očajan ćutim i gledam u prazno.
Ljubav je zločin jer ne znam ni ko si.

Veče. Uzdah. Šapat. Zov.
Gubim se u bolu svom.

Kako je drag tvoj lik,
nežan i plav buket.
Zaželim krila let
al' tonem jako slab.

Tekst iz albuma Grupe „Smak“ (1996.)

Priredila: Nadica Janić

SIMBOLIKA PLAVE BOJE KOD SLOVENA

2010-10-02T13:16:00.000-07:00

Ogrlica „Sinje more“ (masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

“Plava boja je u slovenskim jezicima imala oznaku *sinĭ i tom oznakom su obeležavane nijanse boja od svetlo plave do crne. Objašnjavajući odakle dolazi mogućnost da se izrazom „plav“ iskazuje i plavo i žuto, Milka Ivić je utvrdila da su za to postojali prevashodno mitološki razlozi. Zbog jake markiranosti negativnim konotacijama koje su se vezale za oznaku *sinĭ, pre svega što je ona bila epitet htonskog i demonskog sveta pojavljuje se potreba da se drugim oznakama izraze oni sadržaji koji nemaju takav emotivni naboj. Takvu ulogu je preuzeo izraz modar, ali je i on dobio specifičnu konotaciju označavajući boju uboja, promrzlina, bolesničkog i mrtvačkog sivoplavičastog bledila, pa je iz leskičkog sistema uzeta nova oznaka – plav.

Plava boja se javlja često u bajaličkim tekstovima. U srpskim i hrvatskim basmama plavo je označeno izrazima: modro, moravo, morasto, plavetno i sinje. Kod Belorusa radi se o sintagmi sinje more, koje označava mesto isterivanja nečiste sile, ili prostor gde su smešteni htonski obeleženi junaci. Takav jedan prostor iskazan je i u ukrajinskoj basmi gde se ponavlja epitet „plav“ (siv). Na ruskom severu, pored ostalog, đavo (bes) je označen i izrazima: синий, синеобразный, синец.

Pod turskim uticajem u Makedoniji, a delom i u Bugarskoj, plava boja (modra) ima, u nekim elementima, funkciju sličnu crvenoj boji. Pošto se plavo najčešće vezuje za more, a u moru obitava nečista sila, plavo simbolizuje svet nečiste sile. Smisao uvođenja ovakve simbolike u bajanjima sastoji se u neutralisanju opozicije ljudski svet – nečista sila, da bi se time otklonio neprijateljski odnos nečiste sile prema čoveku. U Đevđelijskoj kazi (Makedonija) bolest pod turskim nazivom салг’н lečili su neopranim plavim komadom platna, namazanim ovčjim lojem i posutim istucanim kimom, tako što ga meću obolelom detetu na grudi. U Kratovu, na modrom platnu, koje je još nemereno i plaćeno novcem koji nije ni brojan, ušije se na jednom kraju seme od kupine, pa se time opasuje trudna žena sve do porođaja. U istom mestu porodilja može da nosi i modro platno u kome je parče gvožđa, ili je na modrom platnu kupusov listić koji je ostao prilepljen na kaci za vreme pranja. Otok na koži lečio se privijanjem plave hartije koja je izbušena iglom za pletenje i namazana belancetom jajeta, a od žutice bolesnik je išao svakog jutra u toku četrdeset dana da mokri na modroj ploči koja je okrenuta istoku. Od uroka, maloj deci, kao i mladuncima stoke, vezivane su plave đinđuve. Kada čovek oboli od lišaja, zvali su neko lice koje ima modre oči da iglom okruži obolelo mesto na koži, da ga prekrsti i izbocka. Posle se to mesto prskalo solju koju je pekar držao u ustima.

Kod Srba postoji verovanje da je plava žilica na čelu loš znak. U jednoj pripovetci nevesta sa takvim obeležjem pokušala je da otruje brata i svoga muža.

Odrednice „neoprano platno“, „nemereno platno“, „platno plaćeno nebrojenim novcem“ potenciraju obeležje prirode, koja, za razliku od kulture, nije konačna i uređena, jer se time ostvaruje neutralisanje opozicije svog i tuđeg prostora.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura: SLOVENSKA MITOLOGIJA

Izvor: http://forum.krstarica.com/

Tema: „Malo je reći da živimo u svetu simbola“

INDRIN PLAŠT (SIMBOLIKA PLAVE BOJE)

2010-10-02T12:51:00.000-07:00

Ogrlica „Indrin plašt“ (masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

Plavo – boja velikog bezdana, voda. Kao boja nebeskog plavetnila pripada Velikoj majci, nebeskoj carici. Označava istinu, intelekt, otkrovenje, mudrost, lojalnost, vernost, postojanost, čednost, plemenitost, mir, kontemplaciju... Takođe je i praznina, praiskonska jednostavnost i bezgranični prostor.

U budizmu – prohladnost nebesa i voda (darma-atu).

U grčko-rimskoj tradiciji – atribut božanstava nebesa, Zevsa i Here/Jupitera i Janone.

U hebrejskoj tradiciji (kabalizam) – milosrđe.

U hinduističkoj – Indrin plašt. (Indra – najveći indijski bog iz vedske epohe. Drži moć koju simbolizuje grom i njome uništava svoje neprijatelje, demone.)

U hrišćanstvu – nebo, nebeska istina, večnost, vera, vernost; boja Device Marije, kao nebeske carice.

Kod Indijanaca – nebo, mir.

U keltskoj tradiciji – bard, pesnik.

U Kini – nebesa, oblaci, azurni zmaj od istoka, proleće, drvo.

Kod Maja – poraz neprijatelja.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Mario Lampić – Mali rečnik tradicionalnih simbola
„Libretto“, Beograd, 2000.

VLADAR TIRKIZA (SIMBOLIKA PLAVE BOJE)

2010-10-01T12:24:00.000-07:00

Ogrlica „Vladar tirkiza“ (masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

“Plava i bela, marijanske boje, izražavaju izdvajanje iz ovozemaljskih vrednosti i uzlet oslobođene duše prema Bogu, to jest prema zlatu koje dolazi u susret devičanskoj belini, za vreme njenog uznesenja u nebesko plavetnilo. Verovanjem u drugi svet pozitivno se vrednuje sprega pogrebnih značenja plave i bele boje. Deca koja se zavetuju u plavome ili u belini još su nesazrela, još su polno neodređena, nisu još potpuno materijalizovana. Nisu sasvim od ovoga sveta, i zato će lakše odgovoriti plavom pozivu Device.

U zodijakalnom točku znak Device odgovara godišnjem dobu žetvi, kad je prolećna evolucija završena i prepušta mesto jesenjoj involuciji. Znak Device je i centripetalan, kao što je i plava boja koja će sa zemlje skinuti njen zeleni ogrtač, ogoliti je i sasušiti. To je vreme praznika Uspenja Presvete Bogorodice koje se zbiva pod vedrim nebom, kad sunčevo zlato kao nemilosrdni oganj proždire zemljine zrele plodove.

U predstavi Asteka nebesko plavetnilo je tirkizno plava boja, boja Sunca, koje su oni nazvali Vladar tirkiza; bio je znak požara, suše, gladi i smrti. Kad bi neki astečki vladar umro, uoči spaljivanja stavio bi se na mesto njegova srca jedan tirkizni kamen, kao što se i u Egiptu pre mumificiranja stavlja smaragdni kamen na mestu srca preminulom faraonu.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

TANGRIJ (SIMBOLIKA PLAVE BOJE)

2010-09-27T12:04:00.000-07:00

Ogrlica „Tangrij“ (masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

„Plava boja s crvenom ili žutim okerom iskazuje hijerogamije ili nadmetanja neba i zemlje. Na golemoj azijskoj stepi, koju ne prekida ni jedna vertikala, nebo i zemlja oduvek su sučelice. Njihovo spajanje prethodi rođenju svih stepskih junaka: prema još živom predanju, osnivač velike mongolske dinastije Džinkis-kan rađa se iz veze plavog vuka i divlje košute. Plavi vuk je i junak kirgiskog epa Er Töštük, koji nosi oklop od modrog gvožđa, a u ruci su mu modri štit i modro koplje. Plavi lavovi i plavi tigrovi u tursko-mongolskoj književnosti su atributi Tangrija, oca Altajaca, koji stoluje iznad planina i neba, i koji je obraćanjem Turaka na islam postao Alah.

U borbi neba i zemlje plava i bela boja povezuje se protiv crvene i zelene, što dokazuje i hrišćanska ikonografija, posebno u prikazima borbe svetog Đorđa protiv zmaja. U Vizantu su četiri stranke, čija su se kola takmičila na hipodromu, nosile crvenu ili zelenu boju s jedne, plavu ili belu s druge strane. Sve ukazuje na to da su igre istočnog Rima imale jednako uzvišeno kosmičko značenje kao i igre s loptom koje su istovremeno izvodili srednjoamerički narodi. I jedne i druge pripadaju sakralnom teatru koji prikazuje nadmetanja imanentnog i transcedentnog, zemlje i neba.

Naša istorija od njih čini sasvim stvarne i ubilačke borbe u kojima protivne stranke i dalje nose iste amblemske boje u ime božanskog i ljudskog prava, za koje svaka tvrdi da ga otelotvoruje: šuani su bili plavi, revolucionari behu crveni, a takve se političke boje i danas sukobljavaju širom sveta.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

PUT SNA (SIMBOLIKA PLAVE BOJE)

2010-09-26T14:38:00.000-07:00

Ogrlica „Put sna“ (masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

“Od svih boja plava je najdublja: pogled u nju tone ne susrećući prepreke i gubi se u beskraju kao da boja neprestano uzmiče. Plava je i najmanje materijalna boja: u prirodi se obično prikazuje kao da je sačinjena od prozirnosti, to jest od nagomilane praznine, praznine vazduha, vode, kristala ili dijamanata. Praznina je tečna, čista i hladna. Plava je i najhladnija od svih boja, a u svojoj apsolutnoj vrednosti i najčišća, izuzme li se potpuna praznina neutralne beline. Od tih osnovnih osobina zavisi i njeno simboličko primenjivanje.

Predmetu plava boja olakšava oblike, otvara ih i rastvara. Površina obojena plavo nije više površina, plavi zid prestaje biti zid. Pokreti, zvuci i oblici u plavetnilu nestaju, u njemu se utapaju, gube se kao ptica u nebu. Pošto je sama po sebi nematerijalna, plava boja dematerijalizuje sve ono što se u nju uhvati.

Ona je put u beskonačnost, gde se stvarno pretvara u imaginarno. To je boja ptice sreće, plave ptice nedohvatne, a sasvim bliske. Ući u plavo znači, poput Alise u zemlji čudesa, preći na drugu stranu ogledala. Kad je svetla, plava boja je put sanjarenja, a kad potamni, tada postaje put sna. Svesna misao malo-pomalo u njoj prepušta mesto nesvesnoj, kao što i dnevno svetlo u njoj neosetno postaje noćno.

Kao nepokretno područje ili podneblje nerealnog – ili nadrealnog – plava boja sama u sebi razrešava suprotnosti, izmeničnosti, kao što su dan i noć, koje uređuju ljudski život. Neustrašiva, neodređena, nigde do u samoj sebi, plava boja nije od ovoga sveta: upućuje na predstavu o mirnoj i uzvišenoj večnosti, koja je nadljudska ili neljudska. U njenom kretanju Kandinski vidi istovremeno udaljavanje od čoveka i kretanje usmereno jedino prema njegovom vlastitom centru, koje čoveka ipak privlači beskonačnosti i budi u njemu želju za čistotom i žeđ za natprirodnim. Tako postaje jasnijim i njeno metafizičko značenje, a i granice njene kliničke upotrebe.

Plava okolina smiruje i stišava, ali, za razliku od zelene, ne okrepljuje, jer nudi samo beg bez osvojenja stvarnosti, beg koji naposletku odvodi u potištenost. Dubina zelene boje, prema Kandinskom, nudi osećaj zemaljskog odmora i zadovoljstva samim sobom, dok dubina plave boje ima svečanu nadzemaljsku ozbiljnost. Ta ozbiljnost priziva pomisao na smrt: zidovi egipatskih nekropola, na kojima su se crvenim okerom ocrtavali prizori suđenja dušama, bili su prekriveni svetloplavim namazom. Egipćani su navodno plavu boju smatrali bojom istine. Istina, smrt i bogovi idu zajedno, pa je zato nebesko plavetnilo prag koji čoveka deli od onih koji s druge strane upravljaju njegovom sudbinom.

Posvećena plava boja – nebesko plavetnilo – jelisejska je poljana i materica kroz koju prodire zlatna svetlost što iskazuje njihovu volju: plavetnilo i zlato, ženska i muška vrednost - uranskom su ono što su zelena boja i plamena crvena htonskom. Zevs i Jehova sede na prestolu nogu položenih na nebesko plavetnilo, to jest na drugu stranu ovoga nebeskog svoda, za koji se u Mesopotamiji verovalo da je sačinjen od lapis-lazulija, a hrišćanska simbolika ga je učinila ogrtačem koji pokriva i prikriva božanstvo. Grb Francuske kraljevske kuće plavetnilom je s tri zlatna ljiljanova cveta proglašavao teologijsko nadzemaljsko poreklo hrišćanskih vladara.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

SIMBOLIKA ŽUTE BOJE KOD SLOVENA

2010-09-23T15:28:00.000-07:00

Ogrlica „Žuti pesak“ (masa za modelovanje, akril, 80 cm)

Autor: Nadica Janić

“Žuta boja preovladava u prirodi u drugoj polovini godine – to je boja zrelog klasja i boja vegetacije koja se suši. To je predvorje zime, hladnoće i mraka, pa se stoga može povezivati i sa htonskim svetom. Tome doprinosi i žuta boja kože mrtvog čoveka.

Žuto je i boja zlata, koje je stalno i nepromenljivo kao i onaj svet (zlatne monete se kod Bugara nazivaju жълтици). Zlato je i lik svetlosti, ono „označava“ ili simbolizuje svetlost, približavajući se na taj način značenju ikone, koja je odraz svetlosti i veze s njom, ali se sadržaj koji odslikava nalazi van realnog sveta.

U mnogim predanjima zakopano blago se „kazuje“ tako što se u noći vidi plamen na mestu gde je sakriveno. Po jednom poljskom predanju, svaki pokušaj jedne žene da uzme šaku zlata iz jedne ostave izaziva požar u jednom od njenih sela. Veza između zlata i vatre („zlato je vatra koja blista u noći“ – Pindar) govori o vezi žutog i crvenog, tj. o mogućnosti da se žuto alternira sa crvenim. Blizina žute i crvene boje vidi se i u devojačkim gatanjima za udaju: uoči Đurđevdana devojke kopaju rupice u zemlji i sutradan gledaju: ako u rupici ima žutih i crvenih mrava, devojka će se udati za momka, ako bude mrkih mrava – za udovca, ako ne bude mrava – te godine se neće udati. U nizu ruskih ikona, naročito u novgorodskim iz 13-14. veka, crvena boja zamenjuje tradicionalne zlatne fonove.

Veza žutog sa onim svetom vidi se i po tome što se mitski vodiči duša na onom svetu prikazuju sa nekim žutim obeležjem. Odraz ove simbolike nalazi se i u narodnim bajanjima: kod Srba bolesti odnose žuti psi, žuti petao, pilad sa žutim nogama, žuti čovek, dok u jednoj bugarskoj basmi žuti čovek bez ruku hvata ribu i peče je bez ognja, što predstavlja i jedan mitski oblik ponašanja (tzv. antiponašanje).

Žuta boja nema visoku učestalost u narodnim basmama. Često se жовтыя пяски javlja kao sastavni deo trijade boja: žuto – crveno (sivo) – belo. Žuti pesak nosi htonsko obeležje i zato se na njega tera i nečista sila.

Veza žute boje sa htonskim i demonskim svetom određuje i njenu upotrebu u ritualu bajanja: kad neko dobije bolest zvanu „sugreb“, ide u vinograd i maže se žutom zemljom ispod dunje; bajanje stoci od ujeda zmije izvodi se uz upotrebu 9 kamičaka i žute igle; u Sloveniji, bolesno dete od žutice pokrivaju u kolevci preko glave žutom svilenom maramom i prišivaju mu na košulji zlatan prsten; da bi detetu bolje rasla kosa, posle prvog šišanja, nose njegove vlasi na žutu vrbu itd.

Jedno od imena za vešticu jeste желтея, koje se često ponavlja u apokrifnoj molitvi od groznice.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura: SLOVENSKA MITOLOGIJA

Izvor: http://forum.krstarica.com/

Tema: „Malo je reći da živimo u svetu simbola“

AGNIJEV OGANJ (SIMBOLIKA ŽUTE BOJE)

2010-09-23T14:07:00.000-07:00

Ogrlica „Agnijev oganj“ (masa za modelovanje, akril, 80 cm)

Autor: Nadica Janić

Svetlo žuto ili zlatnožuto je solarno – sunčeva svetlost, intelekt, intuicija, vera, dobrota; tamnožuto – nevera, izdaja, ljubomora, ambicija, gramzivost, tajnost, verolomstvo, nevernost.

Žuti barjak – karantin. Žuti krst – kuga.

U budizmu – boja monaške odore, simbolizuje odricanje, odsustvo žudnje, smernost.

U hebrejskoj tradiciji (kabalizam) – lepota.

U hinduističkoj – svetlo, život, istina, besmrtnost, zapad.

U hrišćanstvu – zlatnožuto predstavlja svetlost, objavljenu istinu, božanstvenost; tamnožuto je simbol nevere, prevare, Jevreja, jeretika.

Zlatnožuta je boja Sunca. Muški princip. Sibol božanske moći, sjaja, prosvetljenja, besmrtnosti. Najviša vrednost, vatra, slava...

U alhemijskoj tradiciji – „esencija“ Sunca, zgrušana svetlost, trajnost.

U hinduističkoj – život, svetlost, istina, besmrtnost, Agnijev oganj.

U keltskoj – vatra.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Mario Lampić – Mali rečnik tradicionalnih simbola
„Libretto“, Beograd, 2000.

ZLATNA SVETLOST (SIMBOLIKA ŽUTE BOJE)

2010-09-22T10:35:00.000-07:00

Ogrlica "Zlatna svetlost" (masa za modelovanje, akril, 45 cm)
Autor: Nadica Janić

„Intenzivno i prodorno, zasićeno i blještavo kao rastopljen metal, žuto je najtoplija, najekspanzivnija i najsjajnija boja, koju je teško ugasiti i koja uvek prelazi svoje okvire. Zraci sunca koji prolaze kroz nebesko plavetnilo izraz su moći bogova: a u astečkom panteonu, Vicilopohtli, Ratni pobednik, bog južnog sunca obojen je u plavo i žuto.

Par heraldičkih boja žuto – plavo suprotan je paru crveno – zeleno kao što je ono što dolazi odozgo suprotno onome što dolazi odozdo. Područje na kojem se sučeljavaju je zemaljska kora, naša koža, koja i sama postaje žuta kad se približi smrt.

U paru žuto – plavo, muška boja, boja svetlosti i života, ne može potamneti. Kandinski je to dobro uočio: žuto toliko teži svetlom, da tamo žutog i ne može biti. Zato se može reći da postoji duboka, fizička veza između žutog i belog. Ona je boja bogova: Zôroastres (grč), prema Anketilu, znači sjajna, zlatna, slobodna zvezda, živa zvezda. Om, božja reč kod Tibetanaca, ima pridev zere što znači zlatan. Višnu je nosilac žute odeće, a Bramino kosmičko jaje blista kao zlato.

Zlatna svetlost ponekad je put dvosmernog saobraćaja, posrednik između ljudi i bogova. Frejzer tako naglašava da se u Indiji tokom velikog žrtvovanja konja upotrebljavao zlatni nož, jer je zlato svetlost i jer žrtvovano dolazi u kraljevstvo nebesko zlatnom svetlošću.

U meksičkoj kosmologiji zlatnožuto je boja zemljine nove kore, na početku kišnog razdoblja, pre nego što se ona zazeleni. Povezuje se dakle s misterijom proleća. Zato je Hipe Totek Naš gospodin oderani, bog prolećnih kiša, takođe bog zlatara. Za vreme prolećnih svetkovina njegovi sveštenici se zaogrnu žuto obojenim kožama oderanim sa žrtava koje su pogubili da bi pridobili tog strašnog boga. Zlatnožuto je i Mitrino obeležje u Persiji, i Apolonovo u Grčkoj.

Zlatnožuto je, zbog božanskih odlika, postalo na zemlji obeležje vladara, kraljeva i careva kako bi obznanjivalo božansko poreklo njihove moći. Zlatnožuto kao simbol božanske moći pokriveno je zelenim lovorom kao simbolom ljudske nade. Hristove zelene grančice, koje ima dok je na zemlji, zameniće zlatni oreol kad se vrati svome ocu. U Španiji je Nedelja grančica dan kad vernici pred crkvom mašu požutelim palmama.

Žuto je boja večnosti, kao što je zlato metal prolećnog života. I jedno i drugo nalazimo u osnovi hrišćanskog obreda. Zlatni krst na svešteničkoj odeždi, zlatni kalež, žuto večnog života, vere – pridružuju se iskonskoj čistoti belog u vatikanskoj zastavi.

Katolički sveštenici ispraćaju pokojnike u večni život usred zlatnog i žutog. Svi vodiči duša raspolažu s manje ili više žutog (Mitra); isto tako, u više istočnjačkih predanja, podzemni psi, poput onog iz Zend Aveste koji ima žute oči, kako bi lakše proniknuo tajnu tame, i žuto-bele uši. U egipatskim pogrebnim prostorijama žuta boja – simbol zlata koje je meso sunca i bogova – najčešće se povezuje s plavom bojom kako bi osigurala preživljenje duše.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

ŽUTI IZVORI (SIMBOLIKA ŽUTE BOJE)

2010-09-21T11:18:00.001-07:00

Ogrlica "Žuti izvori" (masa za modelovanje, akril, 45 cm)
Autor: Nadica Janić

“Žuto preovladava na zemlji u leto i u jesen: to je boja zrelog klasja koje se naginje prema zemlji i boja same zemlje kad izgubi svoj zeleni ogrtač. Žuto tada najavljuje slabljenje, starost, približavanje smrti. Ono može biti i supstitut crnog. Tako je za Pueblo i Teva Indijance žuto boja zapada, za Asteke i Zuni Indijance boja severa ili juga, zavisno od toga koja se od tih strana sveta povezuje s donjim svetom.

U budističkom tantrizmu žuto odgovara središtu – početku i elementu zemlji, a u isti mah i Ratnasambhavi čija je svetlost sunčane prirode. Crno i žuto označavaju i za Kineze sever ili podzemne ponore gde se nalaze žuti izvori koji vode u kraljevstvo mrtvih. Jer duše koje su se spustile do žutih izvora, ili jang koji se tamo sklanja zimi, teže kružnoj obnovi koja počinje zimskim solsticijem. Mada je priroda severa i žutih izvora jin, njima počinje obnova janga. Drugde se žuto povezuje s crnim kao njegova suprotnost i njegova dopuna. Žuto se odvaja od crnog prilikom diferencijacije haosa: polarizacija prvobitne neizdiferenciranosti odvija se prema žutom i crnom kao i prema jangu i jinu, prema krugu i kvadratu, aktivnom i pasivnom. Crno i žuto, prema Ji Đingu, boje su krvi zmaja demijurga. Polarizacija je ovde ipak samo relativna, to je prvobitna koagulacija.

U kineskoj simbolici žuto izranja iz crnog kao što zemlja izranja iz prvobitnih voda. Žuto je u Kini carska boja zbog toga što je car u centru sveta, kao što je sunce u centru neba.

Kad se žuto zaustavi na ovoj zemlji, na pola puta između vrlo visokog i vrlo niskog, ono vodi samo izopačenosti vrlina kao što su vera, razboritost, večni život. Čim se zaboravi na božasku ljubav dolazi vražji sumpor, oličenje oholosti, nadutosti, duhovnog bića koje je samo sebi dovoljno. Žuto se povezuje s preljubom kad se kidaju svete bračne veze, koje su slika svetih veza božanske ljubavi koje je raskinuo Lucifer. Oni sindikalisti u 20. veku koji se ne solidarišu sa svojom sredinom, koji, na primer, ne poštuju poziv na štrajk, žuti su, jer su izdali težnje implicitne pojmu klasne borbe.

U pekinškom pozorištu žuta šminka označava okrutnost, a crvena odanost i poštenje. U tom istom pozorištu kostimi vladara i careva koji ne označavaju psihologiju osoba nego njihov društveni status, takođe su žuti. Upotreba žute boje u kineskom pozorištu dosta govori o njenoj ambivalentnosti, a prema Kandinskom to je u isti mah najbožanskija i najzemaljskija boja.

Ambivalentnost žute boje nalazimo i u grčkoj mitologiji. Zlatne jabuke iz vrta Hesperida simbol su ljubavi i sloge. I kad ih Herkul ukrade, one se ipak vraćaju u božanske vrtove. One su istinski plod ljubavi, jer ih je Geja, Zemlja, dala Zevsu i Heri kao svadveni dar: tako su učvrstile temeljnu hijerogamiju iz koje je sve proizašlo. Ali jabuka razdora, takođe zlatna jabuka, zbog koje je zametnut trojanski rat, simbol je oholosti i ljubomore. Dva lica simbola, takođe u grčkoj mitologiji, približuju se i u mitu o Atalanti, grčkoj Dijani, izazovnoj Devici: dok se takmičila u trčanju s Hipomenom – koga ona namerava nakon toga da ubije kao i sve svoje dotadašnje prosce – nije mogla da odoli pohlepi koju su u njoj izazvale zlatne jabuke koje je mladić bacio pred nju na tlo. Ona je dakle pobeđena i izneverava sebe, ali time postiže ljubav.

Neki su narodi tražili podvojenost simbola u zagasitosti i sjajnosti boje – što podseća na simboličku razliku između zagasito belog i sjajno belog, posebno kada se to odnosi na podzemne i nebeske konje. Tako je u islamu, gde zlatnožuto označava sve mudro i promišljeno, a bledožuto izdaju i razočaranje. Takvo razlikovanje nalazimo i u jeziku grbova koji valorizuje zlato – metal na račun žutog – boje.

Ambivalentnost žutog može imati doista neobične posledice: dok su antisemiti iz srednjeg veka i Trećeg Rajha hteli odećom i žutom zvezdom da žigošu „sramotu“ jevrejskog naroda, možda je taj narod u toj odeći i žutoj zvezdi video Jehovinu svetlost.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

SIMBOLIKA BELE BOJE KOD SLOVENA

2010-09-19T11:08:00.000-07:00

Ogrlica "Magija" (masa za modelovanje, akril, 45 cm)

Autor: Nadica Janić

''Belo se asocira sa svetlošću i sa stvaralačkom snagom koja se nalazi u mleku, jajetu i muškom semenu. Otelotvorenje bele boje jeste dan i srebro (grčko λευκός ’’beo’’ ima još i značenja ’’onaj koji se svetli’’, ’’srebrnast’’, ’’jasan’’, ’’svetao’’, ’’čist’’). Otuda jedna od čestih završnih formula u srpsko – bugarsko – rumunskim basmama glasi:

Da bude čisto, kao čisto srebro,
blago kao materino mleko.

Atribut ’’belo’’ u narodnim pesmama je čest i označava čistotu i lepotu (up. Bugarsko: бели порти, бяла чешма, бяла пшеница; sprsko: bela vrata, bela česma, bela pčenica, belo lice i tako dalje).

U svadbenom običaju u Kučima (Crna Gora) mlade nose posebnu kapu na koju se zakači velika bela marama koja se zove duvak. Bezivanje bele boje za mladu odlika je i savremenih evropskih običaja.

U frazeologiji kod Srba zadržao se pomen na beloga boga (kad je nemirno dete, u istočnoj Srbiji, kod Svrljiga, kaže se „od njega nema beli bog“).

Ispoljavanje atributa „belo“ ilustruje običaj koji se izvodi prilikom prvog oranja u Vranjskom Pomoravlju u Srbiji: kad pođe na prvo oranje, orač je vezivao glavu belim maramčetom, a pred volove koji polaze na oranje prostiralo se takođe belo maramče da preko njega pređu zajedno s ralom, plugom i kolima. U žito se stavljala bela srebrna para.

U isti krug simboličkog značenja ide i običaj iz Srbije koji je vezan za ponašanje porodilja: sedam dana posle porođaja, uvek kada danju izlazi napolje, porodilja uzima u desnu ruku ražanj („baština sila“) na kome je glavica bela i crna luka i kokošija noga, a glavu poveže belim povezom.

U basmama pominju se beli hrtovi (psi). Oni se u srpskim i bugarskim basmama javljaju kao protivnici nečistoj sili, kao što su to i neke druge životinje i ptice sa atributom beo: bela kvočka i beli pilići, bela ptica, beli orao, bela patka, bela guska, kuja s belom štenadi, beli zmaj. U beloruskim basmama sveci, koji se takođe javljaju u funkciji progonitelja nečiste sile jašu na belom konju. Kod Srba, u basmama, na belom konju jašu sveti Nikola, sveti Evrem i sveti Jovan, takođe odnoseći bolesti.

U Zborniku molitava Tverskog muzeja, koji je prepisan 1853. godine, nalazi se jedna molitva koja je u stvari srpska basma izgrađena po prethodno pomenutom obrascu: „Poleće beli orao iz bela nebesa i nosi belo mleko u belim noktima, uteče mu belo mleko iz beli nokti...“

Motiv belog mleka koje ispušta bela ptica na kamenu (ili bela devojka) i od njega se kamen rasprskava, javlja se u više basama kod Srba i Bugara i najčešće se odnosi na uroke (tj. pucanje kamena treba da izazove pucanje zlog, uročnog oka). Umesto belog mleka može da stoji bela pena. Kod zamena za belu pticu u bajanjima se javlja i belo pero ili jaje od bele kokoši. Tako, u ljubavnoj magiji, uzme (momak ili devojka) prvo jaje od bele kokoši, bez belega, skuva ga u mladu nedelju pre sunca, oljušti i bičem kose s desne strane glave prepolovi. Zatim stavi ove polovine na po jednu stranu puta gde treba da prođe ona (ili onaj) koji se želi opčiniti. Kad željena osoba prođe tim putem (između dve polovine jajeta), izvođač mađije (momak ili devojka) pojede celo jaje.

Posebno simboličko obeležje beloj boji daje njeno vezivanje za neka noćna mitološka bića. Na primer kod Slovenaca mora se zamišlja kao bela žena. Tako su isto mnogi susreti s nečistom silom opisani kao susreti s nekim bićem u belo odevenim: „Išo sam sa sestrom na izvor vode, Dragovine se zove, onda smo naišli na vodu i naišli smo na jednome raskršću bijela djevojka stoji u bjelom sva...“ U Mošorinu (Srbija) kad neko mlad boluje, pa umre, govorilo se: „Pojele ga bele“, to jest umorile ga vile.

Mogu se predložiti dva odgovora na ovo odstupanje od osnovnog simboličkog jezgra koje bela boja ima u magijskim tekstovima. Prvo, neka od pomenutih demonskih bića mogu da potiču iz vremena tzv. „belih dana“ (od Božića do Bogojavljenja) kada nečista sila luta i kada je zabranjeno presti kučine. Drugo, bela boja, vezujući se za svetlost, vezuje se i za bestelesnost i prazninu, pa otuda može da stoji i kao atribut bestelesnih mitskih bića. Verovatno iz ovog simboličkog značenja proizilazi postupak vračare iz okoline Leskovca koja, kada baje, legne i pokrije se belim čaršavom.

Simbolika praznine koja se može vezati za belu boju vidi se iz obreda gatanja kod Bugara: kada se pojede kokošije meso (obično je to petao koji se kolje pre početka oranja ili posle vršidbe), gata se po boji njegove grudne kosti da li će domaćinova kuća imati napredak i bogatstvo – ako je ta kost crvenkasta, kuća će imati napredak i bogatstvo, ako je bleda, svetla, kesa domaćinova biće prazna. Slična simbolika javlja se u tumačenju sna: ako je čovek sanjao mleko (= belo) – to je najava bede.''

Priredila: Nadica Janić

Izvor: http://forum.krstarica.com/

Tema: “Malo je reći da živimo u svetu simbola“

IZMEĐU NOĆI I DANA (SIMBOLIKA BELE BOJE)

2010-09-17T10:17:00.000-07:00

Ogrlica "Između noći i dana" (masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

“U svakoj simboličkoj misli smrt prethodi životu i svako rođenje je novo rođenje. Zato je belo prvobitno boja smrti i oplakivanja. Još i danas je tako na Istoku, a dugo je bilo i u Evropi, posebno na dvoru francuskih kraljeva.

U zlokobnom vidu bleda bela boja se suprotstavlja crvenoj: to je boja vampira koji traži krv – uslov za dnevni svet - koja se iz njega povukla. To je boja mrtvačkog plašta svih sablasti i svih utvara; to je boja – ili pre odsutnost boje – patuljka Oberona, Alberika iz Nibelunga, kralja Albâ i Elfâ. To je boja duhova, te je prvi beli čovek koji se pojavio kod Bantua u južnom Kamerunu bio prozvan Nango-kon – albinos-fantom, i u početku su svi stanovnici koje je sretao bežali od njega u užasu; kad su se uverili u njegove miroljubive namere, svaki se vratio da ga upita kako su njegovi preminuli rođaci; očigledo su smatrali da ih on poznaje, jer dolazi iz zemlje mrtvih... Često je, beleži M. Elijade, u obredima inicijacije belo boja prve faze, a to je borba protiv smrti. Radije ćemo reći da je to boja polaska prema smrti. U tom smislu je za Asteke zapad bele boje, jer je, kao što znamo, njihova vera smatrala da su ljudski život i koherentnost sveta potpuno uslovljeni sunčevom putanjom. Zapad, na kojem nestaje dnevna zvezda, zvao se kuća magle; predstavljao je smrt, to jest ulaz u nevidljivo. Zbog toga su ratnike koje su svakog dana ubijali da bi osigurali obnavljanje sunca, odvodili na žrtvu ukrašene belim paperjem i obuvene u bele sandale. Sandale su ih delile od zemlje i pokazivale su da više ne pripadaju ovome svetu, ali ni onom drugom: belo je boja prvih koraka duše pre uzleta žrtvovanih ratnika. Svi bogovi astečkog Panteona, čije žrtvovanje pre novog rođenja slavi mit, nose bele ukrase.

Iz istih razloga i Pueblo Indijanci stavljaju belu boju na istok, jer kod njih istok pokriva pojmove jeseni, zemljine dubine i vere.
U tom smislu belo kao boja istoka nije solarna boja. Belo nije boja zore, nego boja svitanja, trenutka potpune praznine između noći i dana, kad onirički svet još prekriva svaku stvarnost: biće je još ukočeno dok lebdi u šupljoj i pasivnoj belini; zato je to vreme istraga, iznenadnih prepada i pogubljenja, pri kojima, prema drevnim običajima osuđenik nosi belu košulju – košulju pokornosti i raspoloživosti. Takva je i bela haljina pričesnika i verenice koja polazi na venčanje; iako se kaže venčana haljina, reč je zapravo o haljini verenice koja ide prema venčanju: kad se ono obavi, belu boju će zameniti crvena, kao što će i prvo ispoljavanje svitanja dana biti pojava crvene Venere na prigušenoj i neutralnoj pozadini praskozorja, pa će se tada govoriti o svadbi dana. Takva je i neokaljana belina operacionog polja gde će pod skalpelom hirurga izbiti životna krv. Belo je boja čistoće, i u početku nije pozitivna boja što kazuje da je nešto preuzeto, nego je neutralna, pasivna boja, pokazujući da još ništa nije ostvareno: takav je početni smisao devičanske beline, i to je razlog da se po hrišćanskom obredu deca polažu u zemlju pod belim mrtvačkim pokrovom koji je ukrašen belim cvećem.

U Crnoj Africi, gde inicijacijski obredi uslovljavaju čitavu društvenu strukturu, bela boja kaolina – neutralna bela – je boja mladih obrezanika za sve vreme njihove izolacije; njome mažu lice, a ponekad i čitavo telo da bi pokazali kako su trenutno izvan duštva: onog dana kad mu se pridruže kao potpuni i odgovorni ljudi, belu boju će zameniti crvena. I u Africi i na Novoj Gvineji udovice koje su privremeno stavljene izvan zajednice pokrivaju lice neutralnom belom bojom; na Novoj Gvineji istovremeno odsecaju jedan prst na ruci; simbolika tog osakaćivanja je očigledna: one odsecaju falus koji ih je probudio u trenutku njihovog venčanja, toga drugog rođenja, da bi se tako vratile u stanje neosetljivosti, sliku prvobitne neizdiferenciranosti koja je bela kao kosmičko jaje orfika, pa ih njihov očaj vraća tako u očekivanje novog buđenja. Ta je neutralna bela, kao što vidimo, materična, majčinska belina, izvor koji mora probuditi dodir štapića. Otuda će poteći prva hranljiva tečnost, mleko puno životnog još neizraženog potencijala, puno sna, mleko što ga dojenče pije pre nego što je otvorilo oči dnevnom svetu, mleko čija je belina jednaka belini ljiljana i lotosa, koji su takođe slike postanka, buđenja, belina puna obećanja o sposobnosti delovanja; mleko svetlost srebra i Meseca koji je u svojoj okrugloj punoći arhetip plodne žene, ona svetlost koja obećava bogatstva i zore.
Postupno se zbiva promena i, kako dan zamenjuje noć, tako se budi duh, a on će obasjati sjaj beline dnevne, sunčane, pozitivne i muške svetlosti. Beloga konja iz sna, koji donosi smrt, zamenjuju beli Apolonovi konji u koje čovek ne može upreti pogled, a da ga ne zaslepe.''

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

BELI LOTOS (SIMBOLIKA BELE BOJE)

2010-09-16T14:03:00.000-07:00

Ogrlica "Beli lotos" (masa za modelovanje, akril, 50 cm)

Autor: Nadica Janić

''Pozitivno vrednovanje bele boje povezano je sa inicijacijskim fenomenom. Ona nije obeležje molitelja ili kandidata koji idu prema smrti, nego boja onoga koji se otkriva, koji se ponovo rađa, pošto je pobedio iskušenje. Ono je boja muževne toge, simbol afirmacije preuzetih odgovornosti, dobijene i priznate moći, novog rođenja i posvećenja. U doba ranog hrišćanstva taj se obred inicijacije – krštenje – nazivao prosvetljenjem. Pošto je izrekao zavet, novi hrišćanin je, rođen u pravi život, prema rečima Pseudo-Dionisija, obukao odeću sjajne beline, jer, dodaje Aeropagit, pošto je čvrstom i božanskom postojanošću izbegao strasti, i žarko žudeo za jedinstvom, ono što je u njega bilo neuredno dolazi u red, ono što je bilo manjkavo ulepšava se, pa on zasja čitavom svetlošću čistoga i svetlog života.

Kao zajednička boja, belo postaje u dnevnom značenju boja otkrića, milosti, preobraženja, boja koja zaslepljuje i budi razum istovremeno ga nadilazeći: to je boja teofanije, a njen će trag, u obliku oreola svetlosti koja je zbir boja, ostati oko glava svih onih koji su spoznali boga. Pobednička belina se može pojaviti samo na vrhuncima. Poslije šest dana uze Isus Petra i Jakova i Jovana i izvede ih na goru visoku same, i preobrazi se pred njima. I haljine njegove postadoše sjajne i vrlo bijele kao snijeg, kao što ne može bjelilja ubjeliti na zemlji. I ukaza im se Ilija sa Mojsijem gde se razgovarahu sa Isusom (Marko, 9, 2-5). Ilija je učitelj životnog načela čiji je simbol vatra, i njegova boja je crvena, a Mojsije se, prema islamskom predanju, povezuje sa for intime bića, čija je boja bela, skrovita bela unutrašnje svetlosti, svetlost sirra, tajne, temeljne misterije misli Sufija.

Kao solarna boja, belo postaje simbol razvijene dnevne svesti koja je spremna da zagrize stvarnost: beli zubi su kod Bambara simbol inteligencije. Ta se bela boja približava zlatnoj, a to objašnjava spajanje te dve boje na vatikanskoj zastavi, kojom se potvrđuje vlast hrišćanskog boga na zemlji.

Kod Kelta je belo boja svešteničke klase: druidi su obučeni u belo. Osim sveštenika jedino kralj, čija se funkcija graniči sa svešteničkom i koji je ratnik sa izuzetnom verskom misijom, ima pravo na belu odeću. Kralj Nuada koristi kao simbolički metal srebro, koje je kraljevska boja. Svi likovi epopeje koji su obučeni u belo, ako nisu kraljevi, ili su druidi ili pesnici, pripadnici svešteničke klase. Na galskom jeziku vindos, pridev koji ulazi u mnoge složenice, morao je da znači beo i lep; na srednjoirskom find je istovremeno i beo svet; izraz in drong find, bela četa, služi u hagiografiji da se označe anđeli; na bretonskom (gal. gwyn, bret. gwenn) reč istovremeno znači i beli i blaženi.

U japanskom budizmu beli orao i beli lotos povezuju se sa potezom šake spoznaje velikog prosvetitelja Bude, za razliku od crvene boje i poteza koncentracije.''

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

SVITANJE (SIMBOLIKA BELE BOJE)

2010-09-13T06:29:00.001-07:00

Ogrlica "Svitanje" (masa za modelovanje, akril, 80 cm)
Autor: Nadica Janić

„Bela boja se, kao i njoj suprotna crna, može postaviti na dva kraja hromatske skale. Pošto je belo apsolutna boja koja nema drugih varijacija, osim onih što idu od prigušenog do sjajnog, ona označava ili odsutnost ili skup boja. Bela boja se tako nalazi ili na početku ili na kraju dnevnog života i vidljivog sveta, što joj pridaje idealnu asimptotičku vrednost. Ali završetak života – čas smrti – isto je tako prolazni čas, zglob između vidljivog i nevidljivog, pa je prema tome drugi polazak. Belo – candidus – boja je kandidata, tj. onoga koji će promeniti status (kandidati za javne službe oblačili su se u belo).

Pri određivanju boja glavnih strana sveta normalno je, dakle, da je većina naroda belo uzela za boju istoka i zapada, dve krajnje i tajanstvene tačke gde se sunce – zvezde dnevne misli – rađa i umire svakog dana. Belo je u oba slučaja granična vrednost, jednako kao i ta dva kraja beskonačne crte horizonta. Belo je boja prelaza, u onom smislu u kojem se govori o obredima prelaza: belo je privilegovana boja obreda kojima se menja biće prema klasičnoj shemi svake inicijacije: smrću i novim rođenjem. Bela boja zapada je prigušena boja smrti koja biće oduzima i uvodi ga u mesečev, hladni i ženski svet; odvodi u odsutnost, u noćnu prazninu, u nestanak svesti i dnevnih boja.Bela boja istoka je boja povratka: to je belina praskozorja kad se iznova pojavljuje nebeski svod, još bez boja, ali pun mogućnosti ispoljavanja kojim su se, za vreme prolaska kroz noćnu utrobu, izvor sviju energija, mikrokosmos i makrokosmos ponovo ispunili, kao električne baterije. Jedna boja silazi od sjajnog do prigušenog, druga se uspinje od prugušenog do sjajnog. Ta dva trenutka, te dve beline su u sebi prazne, lebde, između odsutnosti i prisutnosti, između meseca i sunca, između dva lica svetoga, između njegove dve strane. Čitav simbolizam bele boje i njenih obrednih primena proizlazi iz takvog posmatranja prirode, iz kojeg su sve ljudske kulture izgradile svoje filozofske i religijske sisteme.

Slikar V. Kandinski, za kojeg je problem boja daleko nadilazio problem estetike, najbolje se izrazio: Bela boja, koju često smatramo ne-bojom... je kao simbol jednog sveta gde su sve boje, kao svojstva materijalnih supstanci, iščezle...Belo deluje na našu dušu kao apsolutna tišina... Ta tišina nije smrt, ona je prepuna živih mogućnosti... To je jedno ništa puno mladalačke radosti, ili bolje rečeno, jedno ništa pre svakog rođenja, pre svakog početka. Tako je možda odzvanjala hladna i bela zemlja u dane ledenog doba. Teško je bolje opisati svitanje, a da se ono ne imenuje.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

FIZIOLOŠKO DELOVANJE BOJA

2010-09-11T12:08:00.000-07:00

Ogrlica "Refleksija" (masa za modelovanje, akril, biseri; 50 cm)

Autor: Nadica Janić

Pored umetničkog izražavanja simbolikom boja, boje od davnina imaju i primenu u medicini. U psihoterapiji postoje tehnike lečenja bojom. One su zasnovane na pretpostavci da boje imaju fiziološki uticaj na ljude i da postoji tesna povezanost boja i života, stoga eksperti za boju opravdano govore o »snazi boje« (the power of color).

Poznata je osetljivost biljaka na uticaj boja. G. Mathien nam u tom pogledu, daje zanimljive rezultate eksperimenata izvedenih u Juvisyju. Tako je Mimosa pudica, koja je u početku bila visoka 27 mm, pod uticajem plave svetlosti posle tri meseca dostigla 28 mm, pod uticajem bele 100 mm, a pod uticajem crvene 423 mm.

Ako nam je sve to poznato, ne treba da nas čudi što boje imaju jak fiziološki uticaj i na čoveka. Ne treba da se osvrćemo unazad na Hipokrata, i u moderno doba naučne medicine hromoterapija je veoma raširena. Danas je sasvim sigurno da i zračenje vidljivog spektra ima svoju specifičnu energiju i osobenosti, s obzirom na različitu dužinu talasa, slično kao kod kosmičkih, gama i iks, infracrveni i ultraljubičasti zraci specifično deluju na žive organizme, posebno na čovekov.

Na osnovu brojnih eksperimenata u raznim laboratorijama i bolnicama, danas se može sastaviti opštevažeća tabela fiziološkog uticaja pojedinih boja na čoveka:

- Crvena boja je penetrativna i vruća, povećava napetost mišića, povećava krvni pritisak i pospešuje cirkulaciju krvi i disanje. Smatra se i duševnim stimulansom.

- Narandžasta boja ubrzava probavu i kucanje srca a da pri tom ne povećava krvni pritisak. Smatra se emotivnim (osećajnim) stimulansom, stvara dobru volju, ali mogla bi i da umara.

- Žuta boja je stimulans za oči, dakle i za nerve, utiče i na određena psihoneurotična stanja. Smatra se mentalnim stimulansom.

- Zelena boja smanjuje krvni pritisak i širi kapilare. Može se koristiti pri lečenju mentalnih bolesti, nervne napetosti, histeričnih napada, nesanice i sl. Uspostavlja ravnotežu, olakšava neuralgije i migrene, ali nije podesna za ublažavanje svih nervoznih stanja. Smatra se sedativnim i hipnotičkim sredstvom.

- Plava boja smanjuje krvni i muskularni pritisak (tonus), umiruje puls i smanjuje ritam disanja. Smatra se emotivnim sredstvom: vodi miru i introspekciji, te nervozna stanja umiruje u još većoj meri nego zelena.

- Ljubičasta boja utiče okrepljujuće na srce i pluća i povećava organsku otpornost. Spaja tonički efekat plave i stimulativni efekat crvene boje.

Izvor:

AMFITEATAR – Naučni portal
Jelena Padejski, psiholog

Priredila: Nadica Janić

PSIHOLOŠKI EFEKAT BOJA

2010-09-08T14:36:00.001-07:00

Ogrlica "Oslobađajuća svetlost" (masa za modelovanje, akril; 90 cm)
Autor: Nadica Janić

Boje sveta i prirode koja nas okružuje stvaraju kod svih nas određene asocijacije. Plavo - nebo, zelena - trava, žuto - sunce... samo su neke od asocijacija koje će veliki broj ljudi automatski upotrebiti kada su boje u pitanju. Osim univerzalnih boja prirode svako od nas je izložen i upotrebi različitih boja u različite svrhe u svom okruženju, kao posledica određenih kulturološko-tradicionalnih šablona koji u svakom društvu postoje.

Psihologija boja je oblast psihologije koja izučava emocije i reakcije ljudi na određene boje. U velikoj meri na ovo utiču upravo kulturološko-tradicionalni šabloni i simboli koji od najranijih dana u nama izgrađuju reakcije na određene boje. Osim toga postoje, za sada nedovoljno objašnjene, fiziološke reakcije na određene boje, na bazi kojih je zasnovana i hromoterapija – oblast alternativne medicine bliska psihologiji boja.

U različitim kulturama boje imaju drugačija značenja. I dok jedna boja u nekoj kulturi može prouzrokovati jedan, u drugoj prouzrokuje potpuno drugi, suprotan psihološki efekat. U našoj kulturi (i zapadnoj) bela boja označava mladost, nevinost; venčanja se obavljaju u belom – sa druge strane u istočnim kulturama, u Indiji i Kini, belo je boja koja simbolizuje smrt, a u nekim zemljama Latinske Amerike smrt predstavlja ljubičasta (u odredjenoj meri i u USA i Kanadi – primera radi većina dopisnica kojima se izražava saučešće ima ljubičastu boju).

Na bazi ove simbolike, psihologija boja našla je svoju najrasprostranjeniju praktičnu primenu u marketingu. Upotreba boja u marketingu direktno je povezana sa proizvodom koji je potrebno plasirati i slike koju je o proizvodu planirano stvoriti. U zavisnosti od željene poruke, odabrane boje mogu da je podrže, naglase ili budu u suprotnosti sa njom. Naravno, upotreba boja mora biti prilagođena tržištu na koje se proizvod plasira, u skladu sa asocijacijama koje određene boje prouzrokuju kod ciljne grupe.

Ako posmatramo zapadnu kulturu, koja je u današnjoj globalnoj kulturi najdominantnija, možemo primetiti postojanje određenih pravila i vezivanja odgovarajućih asocijacija za pojedine boje:

crvena - uzbuđenje, snaga, seks, strast, brzina, opasnost;

plava - poverenje, pouzdanost, pripadnost, opuštenost;

žuta -toplina, sjaj sunca, veselost, sreća;

narandžasta - razigranost, toplina, izražajnost;

zelena - priroda, svežina, hladnoća, rast, bogatstvo;

ljubičasta - uzvišenost, spiritualnost, dostojanstvo;

roze - mekoća, slatko, odgajanje, sigurnost;

bela - čistota, nevinost, mladost, blagost;

crna - sofisticiranost, elegancija, zavodljivost, misterija;

zlatna - prestiž, skupoća;

srebrna - prestiž, hladnoća, nauka.

Izvor:

AMFITEATAR – Naučni portal
Nikolina Ljepava

Priredila: Nadica Janić

DRVO CRNINE (SIMBOLIKA CRNE BOJE)

2010-09-06T13:22:00.001-07:00

Ogrlica "Drvo crnine" (masa za modelovanje, akril; 55 cm)

Autor: Nadica Janić

Crnina

U jednoj jedinoj noći iz grudi mi izbi,
ispe se, razraste drvo crnine,
odgurnu kosti, otvori mi telo,
i plod mi njegov tad u glavu stiže.

Preko ramena, preko leđa,
raširi ogromno lišće i granje.
I tako tri dana bejah prekrivena,
prepuna njega kao krvi svoje.
Gde me dodiruju sada?
Koju ruku da pružim da ne bude crnine?

Isto kao dimni stubovi
više nisam ni ugarak ni plamen.
Ja sam ova spirala i lijana,
i ovo crno kolo gustog dima.

Oni koji dolaze i dalje mi govore
moje ime i motre mi lice tada.
Ali ja, gušeći se, ipak vidim
to uništeno i dimljivo drvo,
to srce noći, istrošeni ugljen,
otežali glog i varavi čempres,
očima jasan, ruci nepodatan.

Jedne noći rodi mi se crnina,
čiste noći, u palcu moga tela,
a ovaj moj dahtaj prekrio je,
noć i dim koje zovu crninom
koja me slepi i obavija.

Moje poslednje drvo nije na zemlji,
nije od semena niti od drveta,
nije zasađeno, ne zna za opasnosti.
Ja sam samoj sebi svoj čempres,
svoja senka i svoja prostirka,
svoj mrtvači pokrov bez šavova,
i svoj san koji hoda, korača,
drvo dima sa očima otvorenim.

Sunce mi pade u ono u šta noć
prolazi. I dan moj iščeznu tako.
Telo mi se pretvori u stub dima
koji prekida dečak svojom rukom.

Boja se lišila haljina mojih.
I bela i plava pobegoše,
i sretoh sebe jednoga jutra
preobraženu u bor od iskri.

Oni vide kako korača bor dima,
čuju kako iza dima progovaram.
Ali, umoriće se voleći me,
dok budu mirno živeli i jeli
pod tim varljivim, raspetim i mračnim
trouglom što više ne toči smolu
niti korenja ima niti stabla.

Jedna boja u godišnjim dobima
i samo jedna strana ovog dima
i nikada grozd običnih šišarki
da se stvori vatra, večera, sreća.

Gabrijela Mistral

Priredila: Nadica Janić

ODA NOĆI (SIMBOLIKA CRNE BOJE)

2010-09-05T13:06:00.001-07:00

Ogrlica "Oda noći" (masa za modelovanje, akril; 60 cm)
Autor: Nadica Janić

Zar i ti imaš
Ljudsko srce?
Šta je to nevidljivo
Pod tvojim kaputom
Što moju dušu
Tako snažno dira?
Ti samo izgledaš zastrašujuće -
Skupocen balsam
Teče sa tvoje ruke
Iz svežnja maka
U slatkoj opijenosti
Ti širiš teška krila duha.
I daruješ nam radosti
Mračne su i neizrecivo tajanstvene,
Kakva si i ti,
Sreće koje nam
Omogućavaju da naslutimo raj.
Kako mi jadno i smešno
Izgleda svetlost,
Sa svojim šarenilom
A kako prijatno i blagosloveno
Smiraj dana.

Novalis

Ode noći, I, 1797.

Priredila: Nadica Janić

SIMBOLIKA CRNE BOJE KOD SLOVENA

2010-09-04T14:09:00.000-07:00

Ogrlica "Černa" (masa za modelovanje, akril; 50 cm)

Autor: Nadica Janić

''Od svih boja crna ima najviše izraženu nedvosmislenost, asocira se s mrakom i zemljom. Prvo obeležje se vidi iz postupka koji su primenjivale žene u zapadnoj Srbiji kada boje pređu u crno. To se činilo u predvečerje, a pre nego što žena spusti pređu (kančelo) u kazan s bojom zažmuri i kaže: ’’Prođe crna noć kroz crno selo pa se spustila u moje kančelo’’.

U crnoj se boji prikazuju mnoga božanstva i demoni terimorfnog karaktera kod raznih naroda. Jedan spisak ovih mitskih bića kod starih naroda, navodi u svojoj studiji i Mihailo D. Petrović. Nazivi nekih bolesti izvedeni su iz obeležja ’’crn’’: bugarski – черна, черна шума, черна сипаница, черна мория, черна болест, чорна чарница; makedonski – црна кашлица; srpski – crnac, crnj, crni prišt; ruski – чарная немощ, i tako dalje.

Mesta gde se tera nečista sila često nose obeležje ’’crn’’: beloruski – чорное моря, чорная земля; bugarski – чорна гора, цръно море; srpski i hrvatski – crna gora, crna zemlja, crno more, crno polje.

Kao crna obeležena su i neka sredstva koja se upotrebljavaju u bajanju: crnokorast nož (kod Srba detetu meću uveče pod jastuk crnokorast nož ako ima stravu, kod Slovenaca crnokorast nož stavlja se pored jastuka i štiti od more, kod Srba bajalica često drži u ruci crnokorast nož dok baje), crna đinđuva (u Krakovu, u Mekodoniji, provlače dete koje ima veliki kašalj kroz drške kotla koji je donet u miraz i koji je napunjen svežom vodom u ponoć, a u kotlu je jedna crna đinđuva uzeta s mladine venčane haljine), crna kostret (kod Srba se upotrebljava u bajanju od živaka – da bi se živak oterao iz nečijeg tela, izbuši se orah ili lešnik, napuni se živom, pa se uvalja u vosak i crnu kostret, i to bolesnik nosi sa sobom) i tako dalje.

U narodnim bajanjima svih slovenskih naroda prisutna je upotreba životinja (ili njihovih delova) crne boje. Koj Južnih Slovena najčešće se upotrebljava crna kokoš; kod Bugara crna magija se izvodi klanjem crne kokoši uz kletvu ’’цръно, цръно да остаеш'', od glabovolje se stavlja pero od crne kokoši na tri ugljena da sagori; kod Slovenaca postoji verovanje da vampiri muče čoveka pretvarajući se u miša ili pacova, žabu ili crnu kokoš, kod istog naroda teraju tvora tako što stave u mravinjak tri puta kuvano jaje od crne kokši, a od žutice kuvaju bolesniku prvo jaje koje je snela crna kokoš; kod Srba se često baje perom od crne kokoši koje je samo ispalo iz krila, kod istog naroda, u ljubavnoj magiji, kada žena želi da je muž zavoli, uzme krvav pronosak (jaje) crne kokoši i nosi sedam dana ispod levog pazuha, a osmi dan ga isprži zajedno s drugim jajima i da mužu da pojede; kod Hrvata, kad nekom crkava stoka, nosi crnu kokoš popu da ovaj raskine mađije; kod Hrvata je zapisano verovanje da se mitološko biće tintilin može izleći ako se nosi jaje od crne kokoši bez belega pod pazuhom devedeset dana, a posle tintilin svom gazdi donosi novac; kod Srba i Bugara više puta se u basmama javlja motiv kako crna kvočka s crnim pilićima razgoni nečistu silu (obično uroke).

U Resavi, kao vid zaštite od čume selo su oboravali blizanci s dva vrana (crna) vola i tom prilikom govorili:

Sa crnim se ograđujemo
sa crnim se opkoljujemo
ti nam ne smeš doći
ako pođeš i dođeš
rđavo ćeš proći.

Kod Slovenaca iznad deteta koje boluje od epilepsije rastrgnu crnog mačka. Kod Srba crnog mačka kuvaju u kotlu, daleko od kuće, i od toga se spravlja ljubavna magija.

U Slovenji, u okolini Velenja, da ne bi preko godine bolovali od kožnih bolesti, mažu se uoči Đurđevdana crnim pužem, a pominje se i lečenje kile crnim pužem. U jednoj lekaruši kod Hrvata, preporučuje se upotreba cnog puža za lečenje zubobolje: ’’Uzmi carnega spuša, golića, stuci ga ili onako i privijaj na obraz pram zubu bolesnomu..’’ Kod Slovenaca u Koruškoj veruje se da neće boleti zubi onoga ko drži u ustima crnog puža.

Kod Belorusa crna magija se spravja tako što se mesi lepinja mlekom od crne svinje.

Veliki kašalj (crna kašlica) kod Makedonaca, u Kratovu, lečen je pogačom koja je mešana u pola noći od brašna, pepela, katrana, kopriva i mleka od crne magarice. Isti autor je zapisao i jedan oblik magijskog lečenja koji je trebao da zaštiti dete od bolesti muda i u kome se pored ostalog upotrebljavaju i dva bubrega od crnog jagnjeta.

Kao zaštitu od epidemičkih bolesti (’’radnjačina’’) kod Srba, maloj deci su davali da pojedu sukrvicu iz nosa mladog muškog vranog ždrebeta bez belege, od kobile pvoždrepkinje. Kod Srba, da bi porođaj bio uspešan, nosila je žena u pojasu kolačić umešan krvlju iz kreste vranog petla bez belege, božićnim kvascem i vinom. Zajedno s kolačićem nosila se i srebrna para i parče zlata, trijada (crno-belo-žuto). U istočnoj Srbiji bajanje od ruse (kraste) vrši se balegom crnog vola (za muškarce) ili crne krave (za žene). Jedno od stajaćih mesta u beloruskim basmama jeste motiv zmije na dalekom ostrvu, koja leži u crnom runu ili crnoj vuni.

Kod Belorusa u basmama se često sreće crni gavran, koji obično nosi vesti s onoga sveta. U jednoj basmi kod Bugara zlo se tera da ide za crnim gavranom i crnom mečkom.

Mnogi nosioci događaja u sižeu basme imaju abribut ’’crn’’: beloruski – гадина чорная, чорный вовк, чорный пес, чорный рак, чорный вол, куры чорныя; bugarski – чърънъ рапин, чоран чилек, девет чърни змии, чорня бивол, чорна фтица, черна крава; srpski i hrvatski – crni pas, crna krava, crna kvočka, tri crna vuka, devet crnih kučaka, crni čovek, Crni Auri. Svi ovi nosioci događaja nalaze se u nekom odnosu blizine s nečistom silom, a pošto nose obeležje proždrljivosti i htonsko obeležje, oni se obično iskazuju kao opasnost po nečistu silu.

U opisu ljudskog tela atribut „crn“ najčešće ide uz obrve (bel. чорны бравы) i džigericu (bel. чорная печенъ). Kod Srba, u narodnim pesmama, za crne obrve se kaže „obrvice kao pijavice“.

Kod Slovenaca se veruje da crne oči mogu da ureknu. Zato se prilikom pravljenja pavlake zatvaraju vrata. Kaže se: „Proč, imaš črne oči“ ili „Poknule mu črne oči“.

Kod Srba postoji verovanje kako se veštice pre poletanja mažu crnom mašću iz zemljanog lonca. Kad dete izlazi iz kuće, da ga ne bi uročili, obeleže ga po čelu crnom mašću. Ako dete mnogo plače, majka ga zamota u nešto crno i iznese uveče na prag kuće, pa kad vidi neku svetlost, zanjiše ga prema toj svetlosti izgovarajući određenu basmu.

I bilje kojim se baje, ili pak ulazi u sastav amajlije, može da nosi atribut crn; kod Makedonaca lek od žutice spravlja se na sledeći način: istuca se u avanu donja kora crnog trna i kuva na vatri, zatim se pomeša s crnim vinom; kod Srba, u Šumadiji, deci oko vrata vezivali su tzv. „uročnjake“ (morske školjke, pužiće, razne parice), ali i crni oman da im ne bi naškodile veštice i ljudi sa zlim očima. U ljubavnoj magiji upotrebljava se crni dud, a bolesti kod Srba teraju se na crno trnje glogovo.

U srpskom i hrvatskom jeziku zadržao se okamenjeni izraz „ni bijele, ni crne“ u značenju: ni da ni ne, gde se, očigledno „belo“ povezuje s pozitivnim stavom, a „crno“ s odrečnim.''

Priredila: Nadica Janić

Literatura: SLOVENSKA MITOLOGIJA

Izvor: http://forum.krstarica.com/

Tema: "Malo je reći da živimo u svetu simbola"

NIKTA (SIMBOLIKA CRNE BOJE)

2010-09-04T13:21:00.000-07:00

Ogrlica "Nikta" (masa za modelovanje, akril; 50 cm)

Autor: Nadica Janić

“Sa stanovišta psihološke analize, crno u dnevnim i noćnim snovima opaženo čulima u budnom stanju, znači da nema ni boje ni svetla. Crno upija svetlost, ne odbija je. Ono pre svega ukazuje na haos, ništavilo, mračno nebo, zemaljske noćne tame, zlo, teskobu, tugu, nesvesnost i smrt.

Ali crno je i plodna zemlja koja prima seme (ako seme ne umre prema Jevanđelju), zemlja u kojoj su grobovi, koja je prebivalište mrtvih i koja priprema njihovo uskrsnuće. Plutonu, bogu podzemnog sveta, žrtvovane su crne životinje, ukrašene trakama iste boje. Žrtve su se mogle prinositi samo u mraku, a glava žrtve morala je da bude okrenuta prema zemlji.

Crno ukazuje i na neizmerne dubine, ponore okeana (Na moru bez dna, jedne noći bez mesečine), što je ljude antike navelo da Neptunu žrtvuju crne bikove.

Ukazujući na ništavilo i haos, to jest zbrku i nered, crno je tama početka. Ono u svim religijama prethodi stvaranju. U Bibliji, pre nego što bi svjetlost, zemlja bijaše pusta i prazna; tama se prostirala nad bezdanima. U grčkorimskoj mitologiji, Haos je bio prvobitno stanje. Iz Haosa je nastala Nikta (noć), a ona je sa svojim bratom Erebom (večna tama) imala sina Etera sa kojim počinje da prodire svetlost stvaranja. Ali, u međuvremenu, Nikta je, osim Hipnosa (boga spavanja) i Tanata (boga smrti), rodila sve nevolje sveta: bedu, bolest, starost itd. Uprkos tome što tama izaziva teskobu, Grci su noć karakterisali kao Eufroneovu, tj. Majku dobrog saveta. I mi kažemo: noć je najbolji savetnik.

Naime, mi možemo da napredujemo pre svega noću, koristeći upozorenja koja nam daju snovi, savetuje Biblija (Jov, 33, 14) i Koran (Surata, 42).

Crno se povezuje sa zlom, tj. sa svim što ometa i usporava razvoj po volji božjoj, jer ukazuje na ono što Indijanci nazivaju neznanje, ili na Jungovu senku, ili na dijaboličnu mitološku Zmiju-Zmaja koju treba u sebi pobediti da bi se postigao sopstveni preobaražaj, ali nas ono neprestano izdaje.

Na nekim, vrlo retkim, slikama iz srednjeg veka Juda izdajnik je okružen crnilom.

To crno što se povezuje sa zlom i nesvesnim nalazimo, na primer, u izrazima: imati mračne namere, crna duša, crni roman. Kao boja tuge i pesimizma, patnje i nesreće, sureće se u svakodnevnom govoru: crne ga misli progone, predao se crnim mislima. Rimljani su nesretne dane označavali crnim kamenom. Crni petak znači nesreću.

Kad crno ukazuje na smrt, nalazimo ga kao boju odeće žalosti i svešteničkih mantija za vreme misa mrtvima ili na Veliki petak.

Konačno, crno pripada dijaboličkim bojama i sa crvenim ukazuje na materiju u plamenu. Sotona se naziva Knez tame, a Isus se ponekad prikazuje u crnom, kad ga iskušava đavo.

Kad utiče na psihu, crno izgleda neprozirno, gusto i teško. Zbog toga se crno obojen teret čini težim od belo obojenog tereta. Tako mračan prikaz evokacija crne boje ne smeta joj ipak da dobije pozitivan aspekat. Kao slika smrti, zemlje, pogreba, noćnih putovanja mistika, crno je povezano sa obećanjem novog života, kao što noć sadrži obećanje zore, a zima proleća. Osim toga, znamo da je u većini antičkih misterija posvećeni morao proći kroz neka noćna iskušenja ili se podvrgnuti obredima u mračnom podzemnom hodniku. Isto tako, redovnici i redovnice danas umiru za svet u samostanu.

Crno odgovara kineskom jinu, ženskom, zemaljskom, instinktivnom, majčinskom. Spomenuli smo da su više Boginja majki crne kao i neke Device: Dijana iz Efesa, indijska Kali i Izida prikazane su u crnom: crni kamen na brežuljku Palatinu simbolizovao je Magnu Mater; Ćaba u Meki, kao Anima mundi, je crna kocka, a po celoj Evropi mnoštvo hodočasnika se klanja crnim Devicama.

U istom poretku misli Jahač Apokalipse na crnom konju drži u ruci vagu i mora da meri pšenicu, ječam, ulje i vino, raspodeljujući u doba nestašice plodove ubrane na plodnom tlu velike Majke sveta.

Pojava crnih životinja, crnaca ili drugih tamnih likova u snovima pokazuje da se približujemo primitivnom instinktivnom svetu koji treba osvetliti, ukrotiti i njegovu snagu kanalisati prema višim ciljevima.''

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

DUALIZAM „BELOG“ I „CRNOG“ U SLOVENSKOJ MITOLOGIJI

2010-09-01T10:29:00.000-07:00

Ogrlica "Svetlost-tama" (masa za modelovanje, akril; 55 cm)

Autor: Nadica Janić

Slovenski svet koji je naseljavao Balkan i delove Zapadne i Istočne Evrope, počeo je da se razvija i obrazuje različite etnografske skupine tek u VI veku. Prvobitna postojbina iz koje su ta brojna plemena krenula u raznim pravcima obrazujući tri velike skupine naroda – Južne, Zapadne i Istočne Slovene, pretpostavlja se da su bili Karpati.

Predeli u koje su stizali i naseljavali ih bila su ogromna prostranstva prekrivena šumama i isrpesecana močvarama, jezerima i rekama. Živeli su u jednostavnim brvnarama, bavili se lovom i ribolovom i raskrčivali šume da bi sadili žito.

Živeći u malim porodičnim grupama i suočeni s okrutnim silama prirode – misterijom dana i noći, smenama godišnjih doba, burama, olujama, poplavama i neizmenično dobrim i lošim žetvama, usamljenost i neprekidni strah od prirodnih pojava pokušavali su da shvate i pobede. Ta nasušna potreba našla je izraz u njihovoj mitologiji koja se još uvek može prepoznati u folkloru, u brojnim legendama, pričama, pesmama, izrekama i vradžbinama u pojedinim slovenskim krajevima.

U ovakvim uslovima nastala je izrazito rustična mitologija, zajednička svim slovenskim narodima, zasnovana na suprotnosti svetlosti, kao sile živote i tame kao razarajuće sile. Ta osnovna suprotnost rodila je dva božanska lika: Beloboga i Crnoboga. Belobog je bio oličenje svetlosti i dana, dok je Crnobog bio inkarnacija tame i noći. Belobog je bio bog dobra, Crnobog - bog zla. Jedan je bio gore drugi dole. Od Ukrajinaca se i danas može čuti: „Zgromio te Crni bog!“. Belorusi su verovali u Bjeluna (od prideva „beo“) koji se u njihovim legendama pojavljuje u vidu starca sede brade i odevenog u belo. Ljudima se prikazuje isključivo danju i blagonaklon je prema njima. Spasava zalutale putnike i pomaže ubogim seljacima u poljskim radovima.

Uprošćenim suprotstavljanjem „belog“ i „crnog“ - Beloboga („dobra kob, imanje, bogatstvo“) i Crnoboga („onaj u čijoj vlasti je zla kob“) nisu se mogle objasniti mnoge prirodene pojave. Nastaju i druge vizije zasnovane na suprotnosti „belog“ i „crnog“: Nebo – Zemlja. Nebo se predstavlja kao bog Svarog (svar = blistav, sjajan) koji je izrodio dvoje dece: Sunce, koje je dobilo ime Dažbog i Vatru, nazvanu Svarogić ili Svarogov sin. Prema drevnom slovenskom mitu, kada se navladao svetom, Svarog je stvoriteljsku i vladarsku moć predao svojoj deci.

U mnogim slovenskim zemljama, i danas se vatra smatra svetom. Sunce, kao veliko božanstvo dana i svetlosti (Dažbog), koje je pobeđivalo mrak, studen i nemaštinu, postalo je za mnoge Slovene sinonim za sreću. Smatali su ga za pravednim („Istinu na Sunce!“) jer je kažnjavalo zle („Sunce te spržilo!“) i nagrađivalo dobre („Sunce ga ogrejalo!“). Sudbina ljudi bila je u njegovim rukama.

Kod Srba, Sunce je lep i mlad bog. On prebiva u carstvu svetlosti sedeći na zlatnom i grimiznom prestolu. Pored njega su dve lepe device, Zornjača i Večernjača, sedam sudija (planeta) i sedam „glasonoša“ koji lete univerzumom u vidu „zvezda repatica“. Tu je i Sunčev „ćelavi ujak“, „stari Mesjac“ (Mesjac = Mesec je kod slovena muškog roda).

Zemlja (Majka, Sira, Vlažna) je posebno božanstvo, vrhovno biće. Za nju se vezuje „crno“ groz žrtvu koja joj se prinosi – ljudska krv, koja je kod Slovena crne boje. (Paralela iz stare grčke religije ukazuje da su crnima označavana ona božanstva kojima su prinošene ljudske žrtve.) Zemlja obuzdava svako zlo. Pošto je Zemlja pravedna, vekovima su slovenski seljaci rešavali svoje imovinske sporove pozivajući se na Zemljino svedočenje. Ako bi se neko zakleo stavivši grumen zemlje na glavu, niko nije sumnjao u njegovu reč. Čoveku kadrom da razume njen jezik može predskazati budućnost.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

1. Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd 2006

2. SLOVENSKA MITOLOGIJA
Enciklopedijski rečnik
ZEPTER BOOK WORLD
Beograd 2001

CRNA GOLUBICA (SIMBOLIKA CRNE BOJE)

2010-08-29T12:34:00.000-07:00

Ogrlica "Crna golubica" (masa za modelovanje, akril; 50 cm)
Autor: Nadica Janić

"Crno je suprotno belom, ali mu je po apsolutnoj vrednosti jednako. Kao i belo i crno možemo smestiti na obe strane hromatske lestvice, gde na jednoj strani označava granicu toplih boja, a na drugoj strani granicu hladnih boja. Prema tome da li se radi o mat ili sjajnoj boji crno izražava nepostojanje ili skup boja, negaciju ili sintezu boja.

1. Simboličko značenje najčešće se pridaje hladnom, negativnom vidu crnog. Kao negacija svih boja, povezuje se sa iskonskim tamama, sa prvobitnim neizdiferenciranim stanjem. U tom smislu podseća na značenje neutralnog, praznog belog i služi kao podloga analognim simboličkim slikama, kao što su konji smrti, čas beli, čas crni. Dok se u slikama sveta neutralno i htonsko belo povezuje sa osom istok-zapad, osom polazišta i mena, crno se povezuje sa osom sever-jug, osom apsolutne transcendencije polova. Prema tome gde smeštaju pakao i donji svet, za neke narode je crn sever, a za neke jug. Tako je sever crn za Asteke, Algonki Indijance i Kineze, jug je crn za Maje, a nadir, tj. osnovica ose sveta je crna za Pueblo Indijance.

2. Crno, smešteno sa donje strane sveta, izražava apsolutnu pasivnost, stanje potpune i nepromenljive smrti, između dve bele noći u kojima se, na njihovim bokovima, odvija prelaz iz noći u dan, i iz dana u noć. Crnom bojom se, kao i belom izražava tugovanje za mrtvima, ali je crna žalost mučnija. U beloj žalosti ima nečeg mesijanskog. Ona nagoveštava da je odsustvo privremeno, da se praznina mora ispuniti. To je žalost za bogovima i kraljevima koji će se neizbežno ponovo roditi: "Kralj je mrtav, živeo kralj!" To pristaje fancuskom dvoru na kojem se žalilo u belom. Moglo bi se reći da je tugovanje u crnini beznadežno. "Kao nekakvo ništa bez mogućnosti, kao mrtvo ništa nakon smrti sunca, kao večna tišina, bez budućnosti, čak i bez nade u budućnost, odjekuje crno iznutra", piše Kandinski. U crnom se tuguje zbog konačnog gubitka, pada u Ništavilo iz kojega nema povratka: prema zoroastrizmu, Adam i Eva, koje je zaveo Ahriman, isterani su iz raja obučeni u crno. Crno je boja kazne i odricanja od ovog sveta taštine; zato se u hrišćanstvu i islamu vera objavljuje crnim mantijama. Crna tunika Mavlevija, derviša okretača predstavlja nadgrobni kamen. Kad je derviš odloži da bi započeo svoj omamljujući ples, obuče belu haljinu koja simbolizuje njegovo novo rođenje u božanskome, tj. Istinsku Stvarnost: u međuvremenu odjekuju i trube suda. U Egiptu, prema Horapolonu, crna golubica je bila hijeroglif žene koja ostaje udovica do kraja života. Ta se crna golubica može smatrati za frustrirani eros i negirani život. Od grčke epopeje do Tristana je poznato da brod sa crnim jedrima izražava zlu sudbinu.

3. Ali htonski svet, donja strana vidljive stvarnosti, jeste i trbuh zemlje u kojem se obnavlja dnevni svet. Ta crna boja, na Zapadu boja tuge, u početku je bila simbol plodnosti, na primer u starom Egiptu i Severnoj Africi: boja plodne zemlje i oblaka punih kiša. Htonski svet je crn kao duboke vode, jer sadrži kapital latentnog života, jer je veliko skladište svega i svačega: za Homera je okean crn. Velike boginje plodnosti, pradavne boginje majke, često su crne zbog htonskog porekla: tako crne Device ispraćaju Izide, Atone, Demetre i Kibele, crne Afrodite. Prema Portalu, Orfej kaže: Opevaću noć, majku bogova i ljudi, poreklo svega stvorenog, a nazvaćemo je Venera. Crno pokriva trbuh sveta gde u velikoj plodonosnoj tami deluje crvena boja vatre i krvi, simbol životne snage. Zbog toga se crveno i crno često suprotstavljaju na osi sever-jug, ili se, što izlazi na isto, crveno i crno pojavljuju kao dva saputnika, kako napomije Ž. Sustel kada govori o slici sveta Asteka. Zato su i Dioskuri na jednoj grčkoj posudi koju opisuje Portal, prikazani kako jašu dva konja, jedan crnog a drugi crvenog, dok je na drugoj posudi, koju opisuje isti autor, prikazan veliki etrurski psihopomp Kamilo čije je telo crveno, ali su mu krila, cipele i tunika crni.

4. Značajne su boje Smrti 13. arkane tarota. Ta inicijacijska Smrt koja najavljuje pravo rođenje, crvenom kosom kosi pejzaž vidljive stvarnosti i prolaznih iluzija, dok je sam pejzaž crn. Oruđe Smrti predstavlja životnu snagu, a žrtva je ništavilo: koseći varljivi život, 13. arkana priprema pristup pravom životu. Simbolizam broja potrvđuje simbolizam boje; trinaest dolazi iza dvanaest, brojke dovršenog ciklusa, i uvodi u novo, započinje obnovu.

5. U heraldici se za crno kaže pesak, što upućuje na srodnost sa neplodnom zemljom koja se obično prikazuje okerom koji je ponekad zamena za crnu boju: upravo u takvoj žutoj boji zemlje ili peska zamišljaju neki ameroindijanski narodi, Tibetanci i Kalmici, hladan zimski sever. Pesak u heraldici znači opreznost, mudrost i izdržljivost u tuzi i nevolji. Isto tako je poznati stih iz Pjesme nad pjesmama: "Crna sam, ali lepa, kćeri jerusalimske", prema tumačima Staroga zaveta, morao biti simbol velikog iskušenja. Možda ne samo to, jer sjajna i topla crna boja, dobijena iz crvene predstavlja zbir boja. Ona je za islamske mistike pravo božansko svetlo. Mevlana Džalal-od-din Rumi, osnivač derviškog reda Mevlevija, upoređuje etape unutrašnjeg razvoja Sufija do blaženstva sa hromatskom lestvicom ona počinje belim, koje predstavlja knjigu koranskog Zakona, polaznu, pasivnu vrednost, jer prethodi stupanju derviša na put usavršavanja. Završava crnim, prošavši kroz crveno: crno je po Mevlani apsolutna boja, rezultat svih drugih boja kojima se mistik uspinje kao stepenicama da bi dostigao najviši stepen ekstaze na kojem će mu se pojaviti Božanstvo i zabljesnuti ga. I tu je, dakle, sjajna crna boja jednaka beloj. Nema sumnje da se isto tako može protumačiti i sjajni crni kamen u Meki. Takvu crnu boju sa dubokom patinom crvenih odsjaja nalazimo i u Africi.

Spoj crnog i belog je hijerogamija; iz nje nastaje srednje sivo koje u hromatskoj sferi označava centralnu vrednost, to jest Čoveka.

6. Na Dalekom istoku, dvojstvo crnog i belog je, uopšteno govoreći, dvojstvo svetla i senke, dana i noći, znanja i neznanja, jina i janga. U indijskom svetu to je dvojstvo težnji tamas (silazne i disperzivne) i satva (uzlazne i kohezivne), ili opet dve kaste šudra i bramana (belo je obično boja sveštenstva). Ipak, Šiva (tamas) je beo, a Višnu (satva) crn, što se u tekstovima objašnjava međuzavisnošću suprotnosti, ali naročito time što spoljašnje izlaganje belog principa izgleda crno, i obrnuto, kao što je obrnut i njegov odraz na ogledalu voda.

Crno uopšte je boja pramaterije (Prakriti), materia prima, prvobitnog neizdiferenciranog stanja, iskonskoga haosa, donjih voda, severa i smrti: od hermetičkog nigreda do indijskog, kineskog i japanskog simbolizma (pri tom se ne suprotstavlja uvek belom, nego, na primer u Kini, žutom ili crvenom). Kao takvo je mračno i nečisto, ali je, sa druge strane, i nadmoćan sibmol neobjavljenog i prvobitnog devičanstva: na to značenje se nadovezuje simbolizam srednjovekovnih crnih Devica, a i boginje Kali koja je crna jer raspršene oblike i boje ponovo spaja u bezoblično. U Bhagavad Giti besmrtni Krišna je crn, a smrtni Arjuna je beo, prvi je slika sveopšteg Ja, a drugi pojedinačnog Ja. Njima se ovde pridružuje i simbolizam Višnua i Šive. Posvećeni u hinduističku veru sedi na koži sa crnim i belim dlakama koja opet označava neobjavljeno i objavljeno. Genon u isti okvir stavlja simbolizam etiopijskih crnih lica, kaldejskih crnih glava i kineskih kien-čeu, te kemi, egipatsku crnu zemlju, jer u svim tim izrazima crno svakako ima značenje centralnog i prvobitnog, objavljenog koje zrači iz središta belog kao svetlost.

7. Hermetička crna mena, koja znači smrt i povratak u bezoblični haos, teži beloj meni, i konačno crvenoj meni duhovnog osobođenja. Simbolička embriologija taoizma uzdiže vlažno načelo tama bezdana da bi ga sjedinila sa vatrenim načelom kako bi procvetao zlatni cvet: zlato je belo."

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

SIMBOLIKA KAMENA KOD SLOVENA

2010-08-26T14:02:00.000-07:00

Ogrlica "Bogatiri" (masa za modelovanje, akril; 55 cm)

Autor: Nadica Janić

Bogat izvor za proučavanje slovenske paganske mitologije su čuvene ruske epske narodne pesme biline (termin nastao od reči bil, što znači "ono što je bilo") o junacima - bogovima bogatirima. U jednoj bilini na mističan i mitski način opisan je nestanak bogatira.

"Posle jedne uspešno okončane bitke, neki bogatir bio je toliko nesmotren da je, u svojoj oholosti, rekao: - Čak i da nam se suprotstave i sile onog sveta, pobedićemo je! - Samo što je to izustio, pojavila su se dva nepoznata ratnika i uvukla ih u novu bitku. Jedan bogatir nasrnu istovremeno da obojicu i raspoluti ih svojim mačem, ali od dva ratnika stvoriše se četiri nova, i to živa i čitava. Zatim, umesto ta četiri - osam, i tako u nedogled. Tri dana, tri sata i tri minuta, borili su se bogatiri protiv sile onog sveta, koja se neprekidno umnožavala. Onda moćne bogatire obuze strah i pobegoše u stenovite planine da se sakriju u tamne pećine. Ali, kad tamo stigoše svi se pretvoriše u kamenje. Od toga doba u svetoj Rusiji više nema bogatira."

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd 2006

......................................................

Kamen, jedan od praelemenata sveta (uporedo sa elementima: zemljom, vodom, vatrom, vazduhom), simbol je mrtve prirode. Tvrdoća, otpornost, postojanost, nepomičnost i nepodleganje promenama određuju upotrebu kamena u apotropejskoj i isceliteljskoj magiji. U narodnoj kosmologiji tumači se kao oslonac, temelj, suština, osa sveta i poredi s drvetom sveta.

U prvo vreme, kamenje je bilo slično živim bićima – ono je osećalo, razmnožavalo se, raslo kao trava, i bilo je meko. Od tog doba potiču udubljenja na kamenu, na njemu su ostali utisnuti tragovi stopala Boga, Bogorodice, svetaca, nečiste sile. Kamenje je prestalo da raste kada je Bog prokleo ljude i Zemlju zbog grehova. Poreklo krupnih kamenih gromada i oblutaka često je objašnjavano okamenjavanjem ljudi (ponekad i životinja), divova, koji su prokleti ili kažnjeni zbog svojih grehova.

U narodnoj tradiciji rašireno je poštovanje kultnog kamenja, pogotovo onog koje je vezano za imena svetaca ili legendarnih junaka: Bogorodice, sv. Paraskeve, Kraljevića Marka itd.

Kamen se javlja kao zamenik čoveka. Po običaju Južnih Slovena, u slučaju smrti jednog od blizanaca, da bi se predupredila smrt drugog, u mrtvački sanduk pokojnika treba staviti kamen i reći: „Ostavljam ti kao brata ovaj kamen, a njega (navodi se ime živog brata) uzimam sebi za brata.“

U nizu zaštitnika, kamen je korišćen za obezvređivanje opasnosti, da izvor opasnosti postane mrtav i nepomičan, kao kamen. Da vukovi ne napadaju stoku, na Savindan bi na vatri držali kamen do usijanja (Srbija). Da bi obezbedili vodu u bunaru od čini, ubacivali su unutra kamen (Poljska). Otpornost i nepovredivost kamena određuje njegovu upotrebu u magijskim postupcima očuvanja dobrog zdravlja: da ih ne bi bolela glava, za vreme prvog groma triput su sebe udarali kamenom po glavi (Ukrajina, Bugarska, Poljska, Češka).

Pripadnošću kamena mrtvoj prirodi (hladan je, nepomičan, jalov, ne raste, ne razvija se) objašnjava se zabrana stavljanja deteta da sedi na kamenu, inače neće rasti (Poljska), a zabranjeno je i zakopavanje posteljice pod kamen, inače će sledeći porođaji biti teški (Poljska). Zbog svoje nepokretnosti, kamenu je pripisivano svojstvo zaustavljanja, prekidanja bolesti ili opasnosti. U južnoslovenskoj praksi lečenja, svojstva zaustavljanja bolesti posedovao je stanoviti kamen – veliki, široki, izdvojeni kamen. Ako su ženi umirala deca, trebalo je da, stojeći na takvom kamenu, isplete čarapice i skroji košulju svom detetu, da bi „zaustavila“ smrt (Srbija).

U obredu sahranjivanja takođe se koriste „zaustavljajuća“ svojstva kamena: posle iznošenja pokojnikovog tela, stavljali su kamen, uporedo s drugim metalnim predmetima, na mesto na kome je on ležao, da bi zaštitili čeljad od smrti. Stari običaj postavljanja nadgrobnog kamenja takođe je objašnjavan težnjom da se „sveže“ duša, da se „priveže“ za svoj grob, da joj se da prebivalište, kako ne bi lutala po svetu. U obredu sahranjivanja, a takođe u isceliteljskoj praksi, kamen je korišćen u arhaičnoj funkciji kamenog oruđa, zamenjujući nož, makaze. Kod Srba je, prilikom izrade pokrova i odeće za pokojnika, platno sečeno kamenom. Kod Belorusa, kamenom seku pupak novorođenom dečaku, da bi bio jak.

Budući da je kamen element mrtve prirode, često je atribut demona i mesto na kome oni borave: kamen je mesto boravišta rusalki, vodenjaka; na gomili kamenja, prikupljenog s njive, igraju veštice. Mesto ispod kamena vezano je za onostrani svet: tamo borave grešne duše umrlih, pod njim se za vreme nepogode krije đavo a i demoni koji potiču od duša umrle nekrštene dece.

Kod Južnih Slovena kamen je korišćen u ritualima kao oruđe za kažnjavanje (običaj kamenovanja krivca), kao znak sramote (morao ga je nositi osuđeni za preljubu), kao simbol kletve i prokletsva.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA
Enciklopedijski rečnik

ZEPTER BOOK WORLD
Beograd 2001

ĐAVOLJE SEME (SIMBOLIKA KAMENA)

2010-08-24T12:59:00.000-07:00

Ogrlica "Đavolje seme" (masa za modelovanje, akril, koža; 60 cm)
Autor: Nadica Janić

Narodna predanja

KAMENJE

"Kada je Bog stvorio i uredio svijet, odmarao se, i tu mu je došao vrag i zaiskao dozvolu da i on nešto posije po zemlji. Bog mu je dozvolio a on uzme punu vreću nekakvog sitnog sjemena i posije po zemlji, i sjeme nikne te okupi rasti sve za dan aršin visoko. Kad je Bog vidio, zovne vraga i upita ga što je ono posijao, a on mu reče da je posijao kamenje. Vidi Bog da to sjeme neće dobro biti i da će sav svijet okameniti, zovne anđele i s njima se porazgovori, a sveti Jovan zamoli Boga da zabrani kamenju da dalje raste. Bog tako učini, a da od kamena ipak ljudima bude neka korist, ostavi ono što je već izraslo."

Vasko Popa

PONOĆNO SUNCE
Zbornik pesničkih snoviđenja
Nolit, Beograd 1962.

Priredila: Nadica Janić

KAMENOVI KIŠE (SIMBOLIKA KAMENA)

2010-08-24T12:08:00.001-07:00

Ogrlica "Astarta" (masa od skroba – „gold porcelan“; 60 cm)

Autor: Nadica Janić

Kamenovi kiše simbolišu skamenjen duh predaka, njihovu neodređenu trajnu prisutnost na nekom mestu. Kamen pričvršćuje dušu predaka, smiruje je, zadržava je kako bi tlo postalo plodno i kako bi se privukla kiša.

Kamenje i stene utelotvljuju duhovnu snagu, zbog toga su i predmet kulta. Mladoženje ih mole za potomstvo; žene se trljaju o njih da bi bile oplođene (kamenovi ljubavi); trgovci ih mažu uljem da bi osigurali dobit; ponekad se strahuje od njih kao stražara smrti i moli im se za odbranu ognjišta i porodice. Kamenovi kiše, koji su najčešće meteoritskog porekla, smatraju se simbolom plodnosti. Prinosi im se u slučaju suše ili u proleće da bi se osigurala žetva.

Analizom legendi o kamenovima kiše, otkriva se postojanje uvek neke „teorije“ koja objašnjava njihovu sposobnost da upravljaju oblacima. Bilo da je reč o njihovom obliku, koji je po nečemu sličan oblacima ili gromu, bilo o njihovom nebeskom poreklu (kaže se da su pali s neba), bilo o njihovoj pripadnosti precima; ili su nađeni u vodi ili su oblikom slični bilo kojem drugom simbolu vode (riba, rak...), delotvornost tih kamenova nikada nije u njima samima – oni su znak neke druge duhovne stvarnosti ili sredstvo svete sile kojoj su oni tek boravište.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J. Chevalier, A. Gheerbrant – Riječnik simbola
„Romanov“, Banja Luka, 2003.

KAMENOVI GROMA (SIMBOLIKA KAMENA)

2010-08-22T13:50:00.000-07:00

Ogrlica "Hibela" (masa za modelovanje, akril, koža; 60 cm)

Autor: Nadica Janić

Takozvani kamenovi groma, koji su najčešće preistorijski kremen, smatrani su samim šiljkom munje i bili pobožno čuvani. Sve što pada iz viših sfera smatralo se zvezdanom svetinjom. To kamenje je, naročito u Africi, bilo predmet obožavanja i primenjivano u obredima posvećenim nebeskim bogovima.

Kamenovi groma, koji su najčešće meteoriti što padaju s neba poput kiše, smatrani su simbolom i sredstvom plodnosti. Osim toga, sveti, proročki kamen betil označava mesto gde je sišao Bog... To je najraširenije od svih ljudskih sredstava, univerzalni simbol, oslobađanja od neorganske prirode, a po tome i simbol ideje božanstva.

Kamenovi groma najpre su sami po sebi sile što poseduju magijsku, fetišku, vlastitu moć. Kasnije se za kamene šiljke, sečiva i druge slične kamenove, smatra da ih je poslao odozgo bacač gromova, odnosno Gromovnik. Potom simboli napravljeni čovečjom rukom od toga kamenja – dvosečna minojska sekira, rimski bidens, hinduska tribula, grčka trijana (Posejdonovo oružje) koja potresa zemlju i Zevsov Keraunos koji kao da sjedinjuje u sebi razgranatost munje i dvoseklu moć sekire s dva sečiva – svi ti predmeti postaju simboli moći koja potresa, a kasnije atributi boga kojemu je data ta moć.

Aaerolit, Crni kamen iz Pessinonta (u Malaj Aziji), simbol Velike boginje – majke, Hibele, koju su obožavali Frigijci, bio je svečano prenesen u Rim, na početku III veka, i postavljen na Palatinu. Taj Crni kamen pretstavljao je ustoličenje istočnjačkog božanstva u Rimu, prvi mistički prodor talasa koji će zapljusnuti i srušiti najdrevnije tradicije Rima.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J. Chevalier, A. Gheerbrant – Riječnik simbola

„Romanov“, Banja Luka, 2003.

HERMES (SIMBOLIKA KAMENA)

2010-08-22T11:59:00.000-07:00

Ogrlica "Hermes" (masa za modelovanje, pesak; 55 cm)

Autor: Nadica Janić

Kamen je simbol stabilnosti, trajnosti, pouzdanosti, večnosti, kohezije... Označava statičan život. Kamen, stena, planina, drvo ili gaj, svi simbolički povezani, mogu da predstavljaju čitavu vaseljenu. Kamen je spojen sa drvetom u svetom oltaru i simboliše ono što je trajno i što ograđuje, dok je drvo ono što se menja i širi. Osobito kamenje (dragulji, crni kamenovi...) imaju posebnu simboliku, poput kabe (zgrada u Meki - islamska svetinja), crnog kamena Kibelinog, crnog žada i bisera – koji ponekad simbolizuju vaseljensko jaje i omfal (sveto mesto – stanište bogova).

Uspravni visoki kamenovi su axis mundi i predstavljaju vrhovni oslonac svega u svemiru. Kupasti kamenovi imaju zajedničku simboliku sa uspravnim i svi mogu da budu falični (rđavi, manljivi). Kada su kockasti označavaju stabilnost i statičko savršenstvo, pa su zato kameni temeljci svetih građevina. Kamen temeljac je stena na kojoj počiva svemir, završni kamen Zemlje i izvor životnih voda – nadjačava moći donjeg sveta. Sferični kamenovi simbolizuju Mesec, pa otuda ženski princip i simbol svih boginja.

Neklesani kamen je prima materia, žensko i povezan je sa muškim simbolima dleta i svih sečiva koja oblikuju. Klesani ili glačani kamen označava karakter na kome je rađeno i koji je usavršen. Slomljeni kamen je simbol smrti, dezintegracije ili raskomadanosti. Teško kamenje koje zatvara bunar, izvor ili pećinu sa blagom, simbol je teškoća koje se moraju savladati da bi se pronašle životne vode ili ezoterična blaga skrivenog znanja.

Kamena sekira je prikaz božanske prirode. Lapis exilis – kamen života, svojom moći Feniksu vraća život i u vezi je sa Gralom (svetinja nad svetinjama, izvorište života i besmrtnosti). Mesto gde obitava božanska priroda, omfal, sunčani duh, duhovi mrtvih, susreću se nebo i zemlja – sveto mesto, naznačavaju betilije. Betili su i proročko kamenje iz kojeg izlazi glas božanstva, poput omfala u Delfima.

U afričkoj tradiciji – plavo kamenje je moć boga neba.

U alhemijskoj tradiciji – skriveni kamen je prima materia. Kamen mudrosti, rebis, je najviša potraga, „dvostruko biće“ hermetičkog androgina, izmirenje svih suprotnosti. On je petra genetrix (materinska stena od koje potiče savršeni androgin) – pokretač po sopstvenoj volji. Predstavlja spiritus mundi – životvorni i univerzalni duh u uočljivom vidu.

U arapskoj, praislamskoj tradiciji – kamenovi su obožavani kao anikonični likovi boginje Manat.

U budističkoj – crni kamenčići su zla, a beli dobra dela i mere se na sudnim terazijama.

U egipatskoj – simbol istine. Zeleno kamenje – simbol mladosti i besmrtnosti.

U grčko-rimskoj – crni kamen je simbol Hibele, boginje planina. Četvrtast kamen je atribut Afrodite/Venere. Hermes je bog kamenja i može ga predstaviti gomila kamenova.

U hebrejskoj – kamenovi iz reke Jovel su obrazovali temelj Jerusalima. Kamen temeljac Hrama bio je središte zemlje i oslonac sveta.

U hinduističkoj – kamen je osnova hrama i oltara – simbol stabilnosti.

U hrišćanskoj – sigurni temelj.

U indijanskoj – kamenovi su kosti majke zemlje.

U islamskoj – sveti kamen hadžar, uzidan u jugoistočnom delu duguljasto-četvrtaste zgrade u Meki (12 metara duga, 10 široka i 15 visoka), simboliše tačku opštenja Boga i čoveka. Predstavlja Božju esenciju i srž postojanja. Sedam hodočasnikovih obilazaka oko zgrade (Kabe) predstavlja sedam Božjih atributa.

U japanskoj – sveti predmet u šintoizmu.

U keltskoj – proročanstvo.

U kineskoj – pouzdanost i tvrdoća. Kameno zvonce je simbol plodnosti.

U sumersko-semitskoj – kupasti kamenovi su prikazi Astarte i drugih božanstava.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Mario Lampić – Mali rečnik tradicionalnih simbola

„Libretto“, Beograd, 2000.

METAMORFOZA (14)

2010-08-07T09:43:00.001-07:00

METAMORFOZA (13)

2010-08-07T09:16:00.000-07:00

METAMORFOZA (12)

2010-08-06T08:20:00.000-07:00

METAMORFOZA (11)

2010-08-06T08:09:00.000-07:00

SIMBOLIKA SUNCA

2010-08-04T13:53:00.000-07:00

Ogrlica "Sunce" (masa za modelovanje, akril, cvet, koža; 45 cm)

Autor: Nadica Janić

“Simbolizam sunca je višestruk kao što je sunčeva stvarnost bogata suprotnostima. Kad nije božanstvo, sunce je kod mnogih naroda prikazivanje božanstva (uranska epifanija). Može se shvatiti kao sin vrhovnog boga i kao brat duge. Za Pigmeje plemena Semong, za stanovnike Ognjene zemlje i za Bušmane, ono je oko vrhovnoga boga. U Australiji ga smatraju za Stvoritelja sina i božanski lik sklon čoveku... Samojedi u suncu i mesecu vide oči Numa (neba): sunce je dobro oko, mesec je zloćudno. Sunce se smatra i za oploditelja. Ali ono isto tako može i da sprži i da ubije.

Besmrtno sunce se svakog jutra diže i svake večeri silazi u carstvo umrlih; zato ono može da sa sobom povede ljude i, na zalasku da ih odvede u smrt: ali, istovremeno, može da provede duše kroz podzemlje i sutradan, sa danom, da ih opet izvede na svetlost. Ono, dakle, ima dvojaku funkciju smrtonosnog psihopompa i inicijatičkog hijerofanta... Ima verovanja da običan pogled na zalazak sunca može da izazove smrt. Sunce rađa i proždire svoju decu, kaže se u Upanišadama. U Republici Platon prikazuje sunce kao sliku dobra onakvog kakvo se ogleda u vidljivim stvarima; za orfike ono je razum sveta.

Sunce je izvor svetlosti, topline i života. Njegovi zraci predstavljaju nebeske – ili duhovne – uticaje koje prima zemlja. Genon je primetio da se ti zraci u ikonografiji ponekad prikazuju naizmenično kao ravne i kao valovite crte: reč je o simboličkom prikazivanju svetlosti i toplote, ili, sa jedne druge tačke gledišta, u prikazivanju svetlosti i kiše koji su ujedno i jang i jin vidovi životnog zračenja.

Pored toga što je životvorno, sunčevo zračenje čini stvari vidljivim, i to ne samo tako što omogućuje da budu primećene, već i time što ono predstavlja proširenje ishodišne tačke, jer meri svemir. Po predanjima ima sedam sunčevih zrakova (sa kojima se poistovećuje Šivina kosa), što se poklapa sa šest dimenzija prostora i vankosmičkom dimenzijom koju prikazuje sam centar. Taj odnos između sunčevog zračenja i kosmičke geometrije u Grčkoj ima svoj izraz u pitagorejskom simbolizmu. To je isto i Blejkov Pradavni, sunčevo božanstvo koje meri nebo i zemlju uz pomoć šestara. Hinduski tekstovi smatraju sunce za izvorište svega što postoji, početkom i krajem svake pojavnosti, hraniteljem (savitri).

Iz jednoga drugog aspekta sunce je uništavatelj, princip suše – kojoj je suprotnost plodnosna kiša. Zbog toga su se u Kini strelama morala obarati suvišna sunca. Ponekad u obredima dozivanja kiše – na primer u Kambodži – ubijaju neku sunčevu životinju. Ciklično stvaranje i uništavanje od sunca pravi simbol Maja, majku oblika i kosmičku iluziju. Smenu života, smrti i ponovnog rađanja simbolizuje, na jedan drugi način, sunčev ciklus: dnevni ciklus (univerzalni simbolizam, koji je u vedskim tekstovima naročito razvijen); godišnji ciklus. Sunce se pojavljuje i kao simbol uskrsnuća i besmrtnosti. Kineski besmrtnici upijaju sunčevu esenciju, a upijaju je iz zrna suncokreta čija je veza sa sunčevim simbolizmom očigledna. Sunce je jedan od vidova drveta sveta – drveta života – a ono se poistovećuje sa sunčevim zrakom.

Sunce je u centru neba, kao što je srce u centru bića. Ali, tu je reč o duhovnom suncu koje vedski simbolizam prikazuje nepomično u zenitu i koje se naziva i srce sveta ili oko sveta. Ono je boravište Puruše ili Brame; ono je Atma, univerzalni duh. Sunčev zrak koji povezuje Purušu sa bićem odgovara sušumni, tankoj srčanoj arteriji Joge. To podseća na simbolizam niti, a posebno na simbolizam paukove mreže, koji je očigledno sunčeve prirode. Sunce se kao srce sveta ponekad prikazuje u centru točka Zodijaka; prikazuje se na način sličan načinu prikazivanja dvanest Aditija. Dok se univerzalni simbol sunčevih kola obično dovodi u vezu sa kružnim kretanjem, točak tih kola (Sirijina kola imaju samo jedan) je sam pre svega simbol sunca koje zrači.

Svetlost koju zrači sunce je intelektualno saznaje, a sunce samo je kosmički razum, kao što je srce u biću sedište saznajne sposobnosti. Naziv Tvrđava sunca ili Grad sunca (Heliopolis) često se daje prvobitnom duhovnom centru. To je sedište cikličnog Zakonodavca (manu), Homerova Sirija (surya = sunce) koja se nalazi sa one strane Ogigije, gde se sunce okreće. Iz hiperborejskog sveta je izašao Apolon, sunčevo božanstvo par excellence i bog začetnik čija je strela kao sunčevi zraci. Isto tako, sunce je znamenje Višnua i Bude (Zlatni čovek, Sunce Buda, kažu neki kineski tekstovi); takođe je i znamenje Hrista čijih dvanaest zrakova predstavljaju dvanaest apostola: zovu ga Sol justitiae (Sunce pravednosti), a i Sol invictus (Nepobedivo sunce); Isus nam se ukazuje kao sunce koje zrači pravednost, piše Hezikijus de Batos, to jest; kao duhovno sunce ili srce sveta. Filotej sa Sinaja još kaže da je on Sunce istine, što podseća na sunčanu transfiguraciju Tabora. Tome još treba dodati da je kod Jevreja veliki sveštenik na grudima nosio zlatnu ploču, simbol božanskog Sunca.

Analogno tome sunce je univerzalni simbol kralja, srce carstva. Premda je majka cara Vua iz dinastije Han rodila svoga sina pošto je sanjala da je sunce ušlo u njenu utrobu, sunce tu nije samo simbol oplodnje – ono je pre svega carski simbol.

Izlazeće sunce nije samo znamen Japana, već i njegovo ime (Nipon). Predak angkorskih dinastija naziva se Baladitija (izlazeće sunce), a njegova akcija se – kao i delovanje kineskog cara u Ming-tangu – izričito poistovećuje sa zodijačkom menom. Ophod se izvodi u smeru kretanja sunca, svuda gde su hramovi otvoreni prema istoku, ishodištu dnevnog ciklusa.

Solarno načelo se prikazuje u obliku brojnih cvetova i životinja koje ovde navodimo samo po sećanju (hrizantema, lotos, sucokret, orao, jelen, lav, i tako dalje), a i kao metal, zlato koje se u alhemiji zove sunce metala.

Mesec je u odnosu na sunce – koje je jang – uvek jin, jer sunce neposredno zrači svoju svetlost, a mesec odražava sunčevu; sunce je, prema tome, aktivni princip, a mesec pasivni. To ima vrlo široku simboličku primenu: kao svetlost i saznanje, sunce predstavlja intuitivnu neposrednu spoznaju; mesec naprotiv spoznaju putem odraza, racionalnu, spekulativnu. Prema tome, sunce i mesec odgovaraju duši, odnosno duhu (anima i spiritus), kao i njihovim boravištima: srcu i mozgu. To su esencija i supstanca, oblik i materija: otac joj je sunce, majka joj je mesec, stoji u hermetičkoj Smaragdnoj ploči. Po Šabestariju sunce odgovara Proroku, a mesec valiju (imamu), jer drugopomenuti dobija svetlo od prvog.

Dvojstvo aktivno-pasivno, muško-žensko – koje je takođe i dvojstvo vatra-voda – nije apsolutno pravilo. U Japanu i kod južnovijetnamskih brđana sunce je ženskog roda, mesec muškog (i u nemačkom takođe). To je zato što ženski vid smatraju za aktivni, jer je plodan: kod Radea boginja sunce oplođuje, nosi i daje život. Dok su oči prvih junaka (Vaišvanare, Šive, Pankua, Laokiuna) sunce i mesec (desno oko je sunce, levo je mesec), u slučaju Izanagija, zbog istog razloga; je obrnuto. To dovođenje u vezu očiju sa suncem i mesecom podseća na nešto slično: levo oko odgovara budućnosti, desno prošlosti, tako i sunce odgovara razumevanju, a mesec pamćenju.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

SIMBOLIKA ZVEZDA

2010-07-25T12:42:00.000-07:00

Ogrlica "Zvezde" (masa za modelovanje, akril, cvet, koža)
Autor: Nadica Janić

Zvezda označava prisustvo božanstva i najviše dostignuće. Simbol je prevlasti, večnosti i neumirujućeg. Predstavlja anđeoskog glasnika Božjeg. Kao sjaj u tami, simbol je nade. Nebeske carice su često okružene zvezdama. Zvezda polarnica obeležava stožernu tačku na nebu, pa simbolizuje nebeske vratnice.

Četvorokraka zvezda je anikonični oblik Šamaša, kao boga sunca, ljubavi i pravde.

Petokraka zvezda je simbol ljudskog mikrokosmosa. Okrenuta naviše je simbol stremljenja, svetlosti, duhovnog i obrazovanja; okrenuta naniže, označava zlo, veštičluk i crnu magiju.

Pentagram – zvezda sa pet krakova u krugu, predstavlja Duh i četiri elementa: Vatra, Voda, Vazduh, Zemlja. Sa licem spolja, simbolizuje ljudske duhovne aspiracije. Okrenut naopako, postaje simbol negativnosti, crne magije i satanizma.

Masonska plamena zvezda je proizašla iz pitagorejskog pentagrama. Simbolizuje preporođenog čoveka koji zrači poput svetla u tami profanog sveta. Na ploči Kalfe usred plamene zvezde je glovo G, ekvivalent ioda, božanskog Principa u inicijantovom srcu.

Šestokraka zvezda (Solomonov pečat, Davidova zvezda) prikazuje stvaranje sveta. Kombinacija je dva trougla - muškog i ženskog kao vatre i vode. Simbolizuje jedinstvo duha i materije, aktivnog i pasivnog principa, ritam njihove dinamike, zakon evolucije i involucije.

Sedmokraka zvezda slična je simbolizmu broja sedam. Sjedinjujući kvadrat i trougao predstavlja svemirsku liru, muziku sfera, sklad sveta, sedmobojnu dugu, sedam planetarnih zona.

Osmokraka zvezda u krugu je anikonični oblik Gule, Šamašove supruge.

U astečkoj tradiciji zvezda Zornjača predstavlja uzlaznu, duhovnu, mušku moć Sunca, a Večernjača silaznu, žensku moć Meseca.

U egipatskoj tradiciji Izida, kao nebeska carica, nosi krunu od zvezda. Faraon je posle smrti poistovećivan sa zvezdom Polarnicom.

U grčko-rimskoj tradiciji zvezde su kapi Uranove krvi. Venera je i zvezda Zornjača i Večernjača. Planetni bogovi su često prikazani sa zvezdom na čelu ili iznad glave.

U hrišćanskoj tradiciji zvezda je simbol Hristovog rođenja, božanskog vođenja i naklonosti. Devica Marija, kao nebeska carica, nosi krunu od zvezda.

U islamskoj tradiciji zvezda je simbol božanstvenosti i prevlasti. Prikazuje se u kombinaciji sa polumesecom.

U kineskoj tradiciji, kada je sa Suncem i Mesecom, predstavlja vladarsku duhovnu mudrost.

U maorskoj tradiciji zvezda je vodič na putu ka pobedi dobra i zla.

U mitraičkoj tradiciji zvezde su Mitrine svevideće oči.

U okeanijskoj tradiciji zvezde su deca majke Sunca i oca Meseca.

U sumersko-semitskoj tradiciji Ištar je Zornjača i Večernjača. Astarta i Ištar se često prikazuju sa krunama od zvezda.

U Starom zavetu i judaizmu zvezde se pokoravaju volji Božjoj i najavljuju je. Nad svakom bdi po jedan anđeo. Opisujući sudbinu ljudi nakon uskrsnuća, Danijel simbolom zvezde označava večni život pravednika.

Prorok Apokalipse, govoreći o sedam zvezda koje Hrist drži u ruci, nesumnjivo misli na sedam planeta, na sedam Crkava.

I proročanstvo iz Brojeva, uticalo je na mesijansku simboliku, pa se zvezda često smatrala slikom ili imenom očekivanog Mesije.

Tesno povezana s nebom, zvezda evocira i tajne sna i noći. Da bi zablistao vlastitim sjajem, čovek se mora postaviti u velike kosmičke ritmove i s njima se uskladiti.

Arkana "Zvezde s florom i vodama", dva vrča iz kojih se proliva voda i zvezde sa po sedam ili osam krakova, simbolizuje stvaranje, ne dovršeno i savršeno, nego ono koje je na putu da se ostvari; pokazuje gibanje uobličenja sveta ili samog sebe, povratak vodenim i svetlosnim izvorima, središtima zemaljskih i nebeskih energija.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

1. Aleksandar Milinković – Mali leksikon okultizma
„Plato“, Beograd, 2000.

2. Mario Lampić – Mali rečnik tradicionalnih simbola
„Libretto“, Beograd, 2000.

3. J. Chevalier, A. Gheerbrant – Riječnik simbola
„Romanov“, Banja Luka, 2003.

PLAVA ZVEZDA

2010-07-25T12:00:00.000-07:00

Ogrlica "Plava zvezda" (masa za modelovanje, akril, koža)
Autor: Nadica Janić

PLAVA ZVEZDA

(Miroslav Antić)

Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi:
Ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
trista puta,
petsto puta,
mora druga da se nađe... treća... peta...
mora u snu da se zađe na kraj sveta
i još dalje iza kraja - do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš?
Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Pazi samo da se negde ne izgubi,
ne povredi.
Takva zvezda u životu mnogo znači, mnogo vredi.

Ja ti neću reći šta je ova zvezda plava,
zvezda sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.

SOLOMONOV PEČAT – SIMBOL LJUDSKE DUŠE

2010-06-25T09:51:00.001-07:00

Ogrlica "Solomonov pečat" (masa za modelovanje, akril, koža)
Autor: Nadica Janić

Trougao je prva geometrijska slika i osnovni prikaz površine. Jednakostraničan trougao je simbol dovršenosti. Trougao okrenut naviše je solaran i simbolizuje život, vatru, toplotu, muški princip, svet duha. Trojstvo je ljubavi, istine i mudrosti. Trougao okrenut naniže označava ženski princip i lunaran je. Simbol je matice, vode, sveta prirode, tela, hladnoće.

Trougao s vrhom nagore i obrnuti trougao koji je odraz prvog je simbol božanske prirode Hrista i njegove ljudske prirode.

Solomonov pečat (Davidova zvezda) - šestokraka zvezda, heksagram sa dva isprepletena trougla, jedan licem na dole, a drugi na gore, simbolizuje ljudsku dušu (anima i animus) i da se svaka istinska analogija može primeniti obrnuto. Jedinstvo je suprotnosti, muškog i ženskog, pozitivnog i negativnog, pri čemu je gornji trougao beo, vatra, a donji crn, voda. Predstavlja hermafrodita, savršenu ravnotežu komlementarnih sila, androgini vid božanstva. To je čovek zagledan u sopstvenu prirodu.

Solomonov pečat je takođe i slika očuvatelja i daje duhu moć nad materijom. Koristi se u ritualima za jačanje psihičkih moći, pročišćenja i prizivanja duhova.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

1. Aleksandar Milinković – Mali leksikon okultizma
„Plato“, Beograd, 2000.

2. Mario Lampić – Mali rečnik tradicionalnih simbola
„Libretto“, Beograd, 2000.

3. J. Chevalier, A. Gheerbrant – Riječnik simbola
„Romanov“, Banja Luka, 2003.

TRISKELION – SIMBOL PROLAZNOSTI VREMENA I STVARI

2010-05-24T12:33:00.000-07:00

Ogrlica "Triskelion" (masa za modelovanje, koža; dužina 60 cm)

Autor: Nadica Janić

OBUZETOST PROŠLOŠĆU

Znam da sam izgubio toliko stvari da ih ne bih mogao izbrojati i da su ti gubici, sada, ono što je moje. Znam da sam izgubio žuto i crno i mislim u tim nemogućim bojama kako ne misle oni koji vide. Moj otac je umro, a uvek je pored mene. Kada hoću da recitujem Svinbergove stihove, ja to činim, kažu mi, njegovim glasom. Samo je onaj koji je umro naš, naše je samo ono što smo izgubili. Ilion traje u heksametru koji ga oplakuje. Izrael je postojao kada je bio drevna čežnja. Svaka pesma, vremenom, postaje elegija. Naše su žene koje su nas napustile, kada nas ne muče iščekivanje koje donosi strepnju, niti nemir i muke nadanja. Nema drugih rajeva osim izgubljenih.

Horhe Luis Borhes: Izabrane pesme i kratke proze
„Paideia“, Beograd, 2005.

TRISKELION – SIMBOL PROLAZNOSTI VREMENA I STVARI

Triskelion (gr. τρισκέλιον - tri noge) – tronožni ili trokraki simbol koji se sastoji od tri spirale koje se međusobno zatvaraju, tri savijene ljudske noge ili bilo koji drugi simbol sa tri simetrična nastavka. Uglavnom ima zajedničku simboliku sa svastikom – označava solarno kretanje, ali i lunarne faze, obnovu života, kontinuiranost i permanentnost prirode i života, prolaznost vremena i stvari.

Tri kraka pretstavljaju materijalnu egzistenciju: zemlja, voda, vazduh i vremensku dimenziju: prošlost, sadašnjost i budućnost. Takođe je prisutna i numerička simbolika 3x3 = 9, kao devet meseci potrebnih za rođenje ljudskog života.

Jedan je od najstarijih neolitskih simbola prisutnih u keltskoj, nordijskoj i slovenskoj mitologiji. Kasnije hrišćanstvo preuzima triskelion (kao i većinu ostalih paganskih simbola) i koristi ga u svrhu predstavljanja presvetog Trojstva: Oca, Sina i Svetog duha.

Negovo značenje se može protumačiti i kao: individualni rast, ljudski razvitak – progres, spiritualno proširenje, napredak.

Priredila: Nadica Janić

SIMBOLIKA SVASTIKE

2010-05-22T15:08:00.000-07:00

Svastika (sskr. swastica - srećan) - kukasti krst, po prvobitnom značenju je simbol Sunca. U Hitlerovoj Nemačkoj je bio simbol nacionalsocijalističkog pokreta. Pre nego što je 1935. godine usvojena kao nacistički amblem, svastika je predstavljala sveti religiozni simbol ili talisman za sreću u prehrišćanskoj Evropi, kao i u mnogim religijama Orijenta, Egipta i kod Indijanaca. Jedan je od najsloženijih simbola, preistorijski, univerzalan. U svim tradicijama je simbol dobre kobi, dobrih predznaka, dobre želje.

U budističkoj tradiciji označava pečat Budinog srca i simbol je doktrine njegovog učenja; u hinduističkoj označava „dobro je“ - simbol je života, kretanja, zadovoljstva i dobre sreće; u indijskoj je simbol sreće, plodnosti i kiše; u kineskoj je simbol savršenstva, dugovečnosti, blagoslova.

Kao drevni simbol Arijevaca, smatran je prikazom njihovog vrhovnog boga Sunca i boga neba, Djausa. Najstarija upotreba znaka otkrivena je Indiji u Indus-dolini. Indo-arijevci, prastari narod, koristili su ga kao pečat 10000 godina pre Hrista (Neolit) i značio im je kao simbol uprave, vladara ili samog arijevskog naroda.

Kod slovenskih naroda kukasti krst je bio simbol sreće, i kao simbol nađen je u ranom Vinčanskom pismu iz 6000. godine pre nove ere. Rusi imaju specifičan naziv za svastiku: kolovrat (kolo - Sunce; vrat - kretanje) i za razliku od klasične svastike ima osam krakova, mada se nalazi i sa četiri.

Poznato je oko 1200 oblika svastike, a najstariji potiče iz 12000. godine pre nove ere. Ima i izvedenih oblika svastike, kakav je, na primer, oblik sa krakovima u obliku krive u Baskiji, koji podseća na dvostruku spiralu. Takav je oblik i ključaste svastike čiji svaki krak predstavlja ključ: to je vrlo obuhvatan izraz simbolizma ključeva, gde vertikalna osa odgovara svešteničkoj funkciji i solsticijima, vodoravna osa kraljevskoj funkciji i ekvinocijima.

Svastika je jedan od najraširenijih i najstarijih simbola. Susrećemo ga od dalekoistočne Azije do Srednje Amerike, u Mongoliji, Indiji i severnoj Evropi. Bio je poznat Keltima, Etrurcima, staroj Grčkoj, i od njega je izveden ornament koji se naziva grčkim. Neki su tvrdili da potiče od stanovnika Atlantide, što je trebalo da potvrdi njegovu veliku starost, a u vezi s iskonskim tradicionalnim značenjima.

Svastika je jedan od najvišeznačnijih simbola koji su brojne civilizacije prihvatile kao glavno znamenje. Svastika simbolizuje vertikalnu osovinu točka sa četiri kraka, čije je kružno kretanje prikazano zavrnućem svakog pojedinog kraka, kao da trake vijore na vetru ili kao da su stope u pokretu... Romanski likovi Hrista često su prikazani oko neke spirale ili svastike: ti likovi daju ritam stavu, raspoređuju pokrete, nabore odeće. Time se ponovo uvodi stari simbol stvaralačkog vrtloga oko koga se postepeno raspoređuje hijerarhija stvorenja koja emaniraju iz njega.

Bez obzira na to kakvo značenje imala, svastika očigledno ukazuje na kružno kretanje oko središta, oko nepomične ose koja je stožer pojavnog sveta. Ona je simbol nastajanja univerzalnih ciklusa, tokova energije: ne ovosvetovne, nego delovanja načela na pojavnost. U tom smislu dugo se mogla smatrati Hristovim znamenjem od katakombi na srednjovekovnom zapadu do nestorijanizma u stepama; a u tom smislu je i znamen Bude, jer prikazuje Točak zakona (Dharmačakra) koji se okreće oko svog nepomičnog središta. U njegovom središtu je ponekad prikazan Agni. U masonskom simbolizmu središte svastike predstavlja polarnu zvezdu, a četiri gamme koje je čine predstavljaju četiri glavna položaja Velikog Medveda oko nje.

Izgleda da dva smera okretanja svastike nemaju značenja koje im se pokušavalo pripisati. No ta dva smera ukazuju na dva navoja dvostruke spirale, dvojaki tok jin i jang kosmičke energije, okretanje sveta viđeno s jednog i drugog pola.

U hinduskoj ikonografiji svastika ponekad zamenjuje točak. Ona je i znamen Ganeše, božanstva spoznaje, a ponekad pojavni oblik vrhovnog načela. Ravni delovi krsta svastike odgovaraju uopštenom simbolizmu, ali zakrivljeni delovi ukazuju na to da spoljne stvari sveta ne vode direktno u središte, u bindu. Put načela je zakrivljen (vakra).

U Kini je svastika znak za broj deset hiljada, što je sveukupnost bića i pojavnog. Ona je i prvobitni oblik znaka fang: pokazuje četiri smera četvrtastog prostora, zemlje, vodoravno širenje iz središta.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

1. Aleksandar Milinković – Mali leksikon okultizma
„Plato“, Beograd, 2000.

2. Mario Lampić – Mali rečnik tradicionalnih simbola
„Libretto“, Beograd, 2000.

3. J. Chevalier, A. Gheerbrant – Riječnik simbola
„Romanov“, Banja Luka, 2003.

SIMBOLIKA KRSTA

2010-05-21T14:48:00.000-07:00

Rajnlendski krst iz VII veka

Prikazuje raspeće postavljeno iznad krsta putače - krsta sv. Andreje, koji predstavlja patnju i mučeništvo.

Krst je jedan od najstarijih univerzalnih simbola. Predstavlja središte sveta - tačku opštenja neba i zemlje, vaseljensku osu (zajednička simbolika sa drvetom, planinom, stubom, lestvicama...). Simbol je univerzalnog, arhetipskog čoveka, sposobnog za bezgranično i harmonično širenje, kako u horizontalnoj, tako i u vertikalnoj ravni. Vertikalna linija krsta je nebeska, duhovna, intelektualna, pozitivna, aktivna i muška, a horizontalna je zemaljska, racionalna, pasivna, negativna i ženska, a ceo krst stvara praiskonskog androgina (dvopolno telo). Simbol je dualizma u prirodi i jedinstva suprotnosti. Predstavlja integraciju čovekove duše u horizontalnom i vertikalnom vidu, neophodnu za ispunjen život. Predstavlja najviši identitet.

Pošto se može bezgranično proširiti u svakom pravcu, simbol je večnog života. Obrazuju ga i četiri rajske reke koje teku iz korena drveta života. Krst gradi kardinalne ose i predstavlja kvaternar u dinamičnim vidovima. Kvinkungs je jer sjedinjava četiri elementa sveta u petoj tački - središtu.

Crux ansata (ANKH) - krst sa krugom ili omčom na vrhu - je egipatski simbol života. Predstavlja kosmos, sve živo, ljude i bogove; put je za saznanje tajni, misterija i skrivene mudrosti. Oličava i moć, autoritet, zavet. Kombinacija je muškog i ženskog simbola, Ozirisa i Izide, te sjedinjuje dva tvoračka principa, nebo i zemlju. Označava i besmrtnost. U ruci ga nosi Maat, boginja istine i svetskog poretka.

Krst u krugu - simbol solarne pokretljivosti. Predstavlja točak promene, ili točak sreće.

Krst u kvadratu - kineski simbol zemlje; predstavlja stabilnost.

Krst sa točkom u središtu - hinduska čakra; simbol je moći, veličanstva.

Lopatasti krst - predstavlja raširena ptičja krila; amblem je vitezova Jovanovaca.

Krst putača - predstavlja savršenstvo; znači i broj deset. To je krst sv. Andreje.

Malteški krst - predstavlja četiri velika asirska boga - Ra, Anu, Vel, Ea. Amblem je malteških vitezova.

Ružin krst - simbol srca, središta i harmonije.

Tau krst - predstavlja drvo života. Simbol je regeneracije, skrivene mudrosti, božanske moći i budućeg života. Predstavlja čekić bogova gromovnika.

Dvogubi krst - predstavlja solarni simbol Zevsa, kao boga neba.

Krst s rukom - drevni talisman protiv urokljivih očiju.

Krst sa mesečevim srpom - simbol sjedinjenja muškog i ženskog, neba i zemlje. Obično se tako obeležava pričesni hleb.

U alhemijskoj tradiciji krst je simbol prirodnog poretka elemenata - quinta essentia, kao središna tačka.

U afričkoj tradiciji (Bušmani i Hotentoti) - predstavlja boga i simboliše zaštitu pri porođaju.

U budističkoj tradiciji - predstavlja osu točka zakona i kola postojanja.

U egipatskoj - simbol života, besmrtnosti.

U gnostičkoj - ravnoteža savršenstva.

U grčkoj tradiciji nalazi se na čelu Artemide Efeske.

U hebrejskoj tradiciji (kabalizam) krst sa šest zrakova označava šest dana stvaranja, šest faza vremena i trajanja sveta.

U hinduističkoj - krst je radžas - širenje bića, pri čemu je vertikala satva (viša, nebeska strana bića), a horizontala je tamas (niža, zemaljska strana bića).

U hrišćanskoj - predstavlja spasenje putem Hristove žrtve. Simbol iskupljenja, pomirenja, patnje i vere. Po srednjovekovnoj simbolici, za Hristov krst je bila upotrebljena građa od drveta spoznaje, uzročnika pada u greh, koje je tako postalo oruđe iskupljenja. Dva kraka krsta predstavljaju milosrdnost i sud i u hrišćanskoj ikonografiji često nose sunce na jednoj i mesec na drugoj strani, kao simbola dve prirode Hristove, koje takođe simbolizuje i vertikalna, nebeska, te horizontalna, zemaljska osa krsta.

U indijanskoj tradiciji - predstavlja ljudsko obličje. Simbol je i kiše, zvezde, vatre od drveta, devojaštva, četiri glavna pravca i četiri vetra. Središte krsta su zemlja i čovek, koje pokreću sukobljene sile bogova i vetrova. Krst indijanske lože upisan u krugu, predstavlja sveti prostor, vaseljensko središte.

U islamskoj - krst je savršena veza svih stanja bića. On je horizontalno i vertikalno širenje i najviši identitet.

U keltskoj - ima faličko značenje i simbolizuje život i rodnost.

U kineskoj - krst u kvadratu je simbol zemlje, nasuprot krugu kao nebesima.

U majanskoj - krst u obliku slova tau predstavlja drvo života i drvo hraniva.

U maorskoj - znak je boginje meseca i simbol opšteg dobra.

U meksičkoj - predstavlja drvo života. Takođe simbolizuje i četiri vetra, pa otuda znači i plodnost.

U rimskoj - predstavlja uništenje za zlotvora.

U sumersko-semitskoj tradiciji - u Vavilonu, krst sa mesečevim srpom je povezan sa božanstvima meseca, a u Asiriji, krst prikazuje četiri pravca sijanja sunca. U Fenikiji je simbol života i zdravlja.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Mario Lampić: Mali rečnik tradicionalnih simbola
Libretto, Beograd 2000.

ANKH - SIMBOL BESMRTNOSTI

2010-05-19T14:37:00.000-07:00

Ogrlica "Ankh" (masa za modelovanje, akril, koža; dužina 60 cm)
Autor: Nadica Janić

Poreklo krsta

U gotovo svim delovima starog sveta pronađeni su različiti predmeti koji su nastali davno pre hrišćanske ere, a obeleženi su krstovima različitog oblika. Bezbrojni primerci potiču iz Indije, Sirije, Persije i Egipta. Upotreba krsta kao religijskog simbola u prethrišćansko doba i kod nehrišćanskih naroda je sveprisutna i bila je povezana sa poštovanjem prirodnih sila.

Oblik krsta kao dve prekrštene grede potiče iz stare Kaldeje, gde se koristio kao simbol boga Tamuza (jer nalikuje mističnom slovu Tau, prvom slovu njegovog imena). Osim u toj zemlji upotrebljavao se i u susednim zemljama, uključujući i Egipat.

Neobična je, ali i neosporna činjenica da se krst koristio kao sveti simbol davno pre Hristovog rođenja, a i nakon njegovog rođenja u zemljama na koje nije uticalo crkveno učenje. Grčkog Bakha, tirskog Tamuza, kaldejskog Bela, norveškog Odina - sve su njih njihovi poklonici obožavali uz pomoć nekog simbola u obliku krsta.

Krst u obliku „crux ansate“ (ankha) nosili su u ruci egipatski sveštenici i kraljevi (koji su bili vrhovni sveštenički poglavari) u znak vlasti koju su imali kao sveštenici boga Sunca, a nazivali su ga „znak života“.

Različiti oblici krstova nalaze se na egipatskim spomenicima i u grobovima, a mnogi stručnjaci ih smatraju simbolima falusa (muškog uda) ili polnog odnosa. U egipatskim grobovima crux ansata (krst s krugom ili omčom na vrhu) je pronalažen uz falus.

Ankh se upotrebljavao i kao simboli vavilonskog boga Sunca i najpre je pronađen na novčiću Julija Cezara (100-44. pr. n. e.), a zatim na novčiću koji je izdao Cezarov naslednik August 20. godine pr. n. e. Na Konstantinovim novčićima nije ankh već krst sa četiri jednaka kraka postavljena uspravno i vodoravno. Taj krst se obožavao kao „Sunčev točak“. Konstantin je bio poklonik boga Sunca i pristupio je hrišćanskoj Crkvi tek oko četvrt veka nakon što je prema legendi video takav krst na nebu.

Priredila: Nadica Janić

Izvor: www.wikipedia.org

NAKIT IZ PERIODA SRPSKE SREDNJOVEKOVNE DRŽAVE

2010-05-15T15:31:00.000-07:00

NARODNI MUZEJ U BEOGRADU

Nakit iz zbirke srednjeg veka - perioda srpske srednjovekovne države. Poreklo: deo ostave nakita nađene u Markovoj Varoši, Prilep, Makedonija.

Ukras za glavu, prva polovina XIV veka, 21 x 2 cm.
Tehnika: iskucavanje, filigran, poludrago kamenje.

Veoma dragocen ukras koji se nosio preko čela, u pisanim izvorima naziva se girlanda ili venac. Venac iz Narodnog muzeja jedan je u relativno maloj grupi sačuvanih ukrasa za glavu ove vrste na teritoriji istočne i južne Evrope. Čini deo ukupnog ženskog nakita svih staleža, a ovako skupocen, morao je biti deo opreme vladarke i vlastelinke. Kao ukras za glavu čini celinu sa naušnicama čiji su nalazi neuporedivo češći. Brojni portreti prikazuju venac u funkciji pričvršćivanja marame. Mogu biti metalni sa ili bez dragog i poludragog kamena ili vezeni zlatom, srebrom i biserom na finoj tkanini.

Minđuše, prva polovina XIV veka, 7 x 7 cm.
Tehnika: livenje, prolamanje, iskucavanje, filigran, fasovanje.

Ove izuzetno raskošne naušnice pričvršćivane su niskom bisera ili trakama od skupocene tkanine za venac ili krunu, te su bile potpuno odvojene od uha. Nekim primercima sačuvana je i originalna traka od filigranske žice kojom su naušnice spajane a koja se nosila iznad temena kako bi se ublažilo opterećenje nošenja ovako teških komada nakita. Ove naušnice pripadaju "dragiževskom" tipu, rasprostranjenom u znatnom obimu na teritoriji Rusije, Bugarske, Rumunije, Srbije, Makedonije i Grčke.

Narukvice, prva polovina XIV veka, 6 x 7 x 6 cm.
Tehnika: srebro, pozlata, livenje, kovanje, filigran, granulacija.

Masivne i ukrašene filigranskim ornamentom, narukvice na šarnir predstavljaju deo vizantijske tradicije koju je, zajedno sa dijedemom i obocima, rano preuzela ruska kao i istočna i južna evropska vlastelinska a u skromnijem vidu i uopšteno ženska oprema. Tehnička i umetnička izrada narukvica iz Markove Varoši odlikuje se preciznim radom zasnovanom na dobro balasiranom crtežu otvorenih spojenih polukrugova čiji ritam pruža mogućnost različitih optičkih kombinacija. Dinamičan utisak podvučen je trougaonim grupama granula postavljenih u nizove kružnih odsečaka.

Narukvica, prva polovina XIV veka, 9 x 7 cm.
Tehnika: srebro, livenje, kovanje, uvijanje, granulacija, filigran.

Masivna, elipsoidna narukvica čiji je srednji deo sačinjen od četvorostruke spiralno uvijene žice čiji se krajevi stapaju, produžavajući se u trapezasta proširenja. Prošireni krajevi otvorene narukvice ukrašeni su ritmično raspoređenim granulama okruženim filigranskom žicom. Na tlu Balkana, ovaj tip narukvice, zvane i belenzuka naslednik je poznoantičke otvorene grivne proširenih krajeva ukrašenih jednostavnim ornamentom ili plastično oblikovanih u predstave zmija.

Priredila : Nadica Janić

Izvor: http://srcekrajine.net/diskusije/index.php?board=33.0

KULTURNA RIZNICA SRBIJE

2010-05-12T14:57:00.000-07:00

Kulturna riznica SRBIJE

Sastavio i uredio
Jovan Janićijević
IDEA
Beograd, 2005.

NAKIT KOD SRBA

Kićenje je sastavni deo odeće i uklapa se u opšte odlike narodnih nošnji. Nakit kao ukrasni detalj može biti predmet osobitog umetničkog oblikovanja i iskazivanja zanatske umešnosti, ali je redovno i simbolično obeležje: uzrasta, društvenog statusa, religijske pripadnosti, odraz bogatstva, zaštita od "zlih" sila.

U predelima panonske kulturne zone nakit je mnogim nitima povezan sa kićenjem naroda u širokom arealu od srednje Evrope do Ukrajine. Odlikuje se obilnošću i čestom višebojnošću dodataka, od belog do jarko crvenih tonova i boje zlata i srebra. Sve treba da doprinese opštem utisku bogatstva i vedrine. Ukrasi se prave od raznobojnih traka, veštačkog i prirodnog cveća, šljokica, staklenih perli, korala, staniola, perja; dakle, pretežno od jeftinih materijala. Ipak je najviše nakita od staklenih perli. Međutim, devojke i mlađe žene nosile su nanize od novca (zlatnog i srebrnog) i lepo izrađene naušnice, a mladi muškarci dekorativnu srebrnu pucad na prsluku.

U moravskoj, kao i u dinarskoj i jadranskoj zoni, bilo je dosta metalnog nakita izrađenog u tehnikama livenja, presovanja, iskucavanja i filigrana. U tehnici su sačuvani arhaični postupci a u oblicima folklorizovane forme nakita viših feudalnih slojeva, sa dosta orijentalno-mediteranskih oblika. U nekoliko kosovskih i metohijskih zanatskih centara sve do najnovijeg vremena očuvala se proizvodnja nakita, naročito filigranskog. Do početka XX veka bile su poznate radionice "zlatara" u kojima se proizvodio nakit za seosku populaciju, u više mesta Srbije (npr. Pirot, Leskovac, Užice) i Crnoj Gori (najpoznatiji je bio Kotor). Majstori i trgovci raznosili su robu u raznim pravcima i daleko od mesta proizvodnje. Iz tih razloga i usled opštih kulturnih prilika na širokom prostoru Balkanskog poluostrva, srodnog nasleđa i izvora uticaja, isti ili slični proizvodi nalaze se u raznim i međusobno udaljenim mestima. Postoje, međutim, i značajne regionalne razlike uslovljene poreklom i sastavom stanovništva, religijom i običajima, kulturnim uticajima i drugim činiocima.

Izvor: http://srcekrajine.net/diskusije/index.php?board=33.0

TRADICIONALNI NAKIT KOD SRBA

2010-05-12T14:03:00.000-07:00

Etnografski muzej - Nakit za glavuXIX vek, Galičnik,
(srebro, staklo, pozlata, presovanje).

Foto: http://srcekrajine.net/diskusije/index.php?topic=1236.0

„U narodnom nakitu Srba, izuzetna pažnja posvećivana je kićenju i ukrašavanju glave koja tokom 19.-og i prvoj polovini 20.-og veka zadržava dominantno mesto. Osim kosi posvećivana je pažnja dodatnim ukrasima pod kojim se podrazumeva nošnja na glavi koju čini i nakit tj. oglavlje...“

http://www.maksilora.com/strana/srp/nakitkodsrba/

NEVESTINSKI NAKIT KOD SRBA U XIX VEKU I PRVOJ POLOVINI XX VEKA

2010-05-12T12:20:00.000-07:00

Etnografski muzej - Oglavlje

(Prizren, Srbija, kraj XIX i početak XX veka)

Foto: http://srcekrajine.net/diskusije/index.php?topic=1236.0

Poznato je da se uloga nakita u narodnom životu ne svodi samo na to da ulepša osobu koja ga nosi. Predmeti za kićenje uopšte, predstavljaju jasne oznake koje, gotovo redovno, izbijaju u prvi plan. Određeni nakit se upotrebljava kao simboličko obeležje društvenog položaja, staleža, religiozne pripadnosti, kao i prelaznih i prolaznih statusa u toku životnog ciklusa pojedinca. Ideja nam je da ovom prilikom pokušamo da prikažemo nakit kao statusni simbol neveste u XIX i prvoj polovini XX veka.

U složenoj strukturi ceremonije sklapanja braka, koja obuhvata tri faze i tri statusa, nevestinski nakit zauzima značajno mesto. Analiza njegove funkcije ukazuje da on ima tri značenja: obeležje statusa, odnosno bračnog stanja, obeležje ekonomske moći i zaštita.

Kao najizrazitija obeležja bračnog stanja izdvajaju se oglavlje i prsten. Na dan venčanja nevesta je stavljala nevestinsko oglavlje, da bi ga istog dana ili sutradan zamenila oglavljem udate žene. Kako se status neveste tu ne završava, nego traje do rođenja prvog deteta, ona je nosila dva oglavlja: u svečanim prilikama nevestinsko, a običnim danima oglavlje udate žene, ali s nešto više nakita nego kasnije. Rođenjem prvog deteta, kada pred očima zajednice ona zvanično osvaja status žene, nevestinsko oglavlje se potpuno gubi, a stalno oglavlje postaje odgovarajuće oglavlje udate žene.

Prsten je druga, znatno jasnija oznaka. Prvi prsten devojka je dobijala na dan proševine i stavljala ga na domali prst, što propisuje i Stari zavet, jer se verovalo da iz njega ide jedna žila pravo u srce. Prstenom se venčavalo, a zatim je nošen celog života kao simbol večne odanosti, ljubavi i međusobnog predavanja.

Obeležje ekonomske moći najviše se ogledalo u nakitu za vrat i grudi, posebno onom koga su činili nanizi novca. Oni predstavljaju vidan deo miraza koji je otac, prema mogućnostima, spremao za ćerku.

Ritualni status mlade i mladoženje u svadbenoj ceremoniji uglavnom proističe iz verovanja da je u tom prelaznom momentu delovanje zlih sila pojačano i da su veoma podložni uroku. Zbog toga su često bili snabdeveni moćnim apotropejima koji su najviše koncentrisani u nakitu.

Zaštita od zlog pogleda, posebno onog prvog koji je najopasniji i koga treba skrenuti od neveste, postizana je i upotrebom različitih materijala. Natprirodne moći pripisivane su zlatu, srebru, dragom i poludragom kamenju.

Autor: Jelena Tešić

Etnografski muzej u Beogradu, 2003.
http://www.etnografskimuzej.rs/s010402.htm