CRNA GOLUBICA (SIMBOLIKA CRNE BOJE)

Ogrlica "Crna golubica" (masa za modelovanje, akril; 50 cm)
Autor: Nadica Janić

"Crno je suprotno belom, ali mu je po apsolutnoj vrednosti jednako. Kao i belo i crno možemo smestiti na obe strane hromatske lestvice, gde na jednoj strani označava granicu toplih boja, a na drugoj strani granicu hladnih boja. Prema tome da li se radi o mat ili sjajnoj boji crno izražava nepostojanje ili skup boja, negaciju ili sintezu boja.

1. Simboličko značenje najčešće se pridaje hladnom, negativnom vidu crnog. Kao negacija svih boja, povezuje se sa iskonskim tamama, sa prvobitnim neizdiferenciranim stanjem. U tom smislu podseća na značenje neutralnog, praznog belog i služi kao podloga analognim simboličkim slikama, kao što su konji smrti, čas beli, čas crni. Dok se u slikama sveta neutralno i htonsko belo povezuje sa osom istok-zapad, osom polazišta i mena, crno se povezuje sa osom sever-jug, osom apsolutne transcendencije polova. Prema tome gde smeštaju pakao i donji svet, za neke narode je crn sever, a za neke jug. Tako je sever crn za Asteke, Algonki Indijance i Kineze, jug je crn za Maje, a nadir, tj. osnovica ose sveta je crna za Pueblo Indijance.

2. Crno, smešteno sa donje strane sveta, izražava apsolutnu pasivnost, stanje potpune i nepromenljive smrti, između dve bele noći u kojima se, na njihovim bokovima, odvija prelaz iz noći u dan, i iz dana u noć. Crnom bojom se, kao i belom izražava tugovanje za mrtvima, ali je crna žalost mučnija. U beloj žalosti ima nečeg mesijanskog. Ona nagoveštava da je odsustvo privremeno, da se praznina mora ispuniti. To je žalost za bogovima i kraljevima koji će se neizbežno ponovo roditi: "Kralj je mrtav, živeo kralj!" To pristaje fancuskom dvoru na kojem se žalilo u belom. Moglo bi se reći da je tugovanje u crnini beznadežno. "Kao nekakvo ništa bez mogućnosti, kao mrtvo ništa nakon smrti sunca, kao večna tišina, bez budućnosti, čak i bez nade u budućnost, odjekuje crno iznutra", piše Kandinski. U crnom se tuguje zbog konačnog gubitka, pada u Ništavilo iz kojega nema povratka: prema zoroastrizmu, Adam i Eva, koje je zaveo Ahriman, isterani su iz raja obučeni u crno. Crno je boja kazne i odricanja od ovog sveta taštine; zato se u hrišćanstvu i islamu vera objavljuje crnim mantijama. Crna tunika Mavlevija, derviša okretača predstavlja nadgrobni kamen. Kad je derviš odloži da bi započeo svoj omamljujući ples, obuče belu haljinu koja simbolizuje njegovo novo rođenje u božanskome, tj. Istinsku Stvarnost: u međuvremenu odjekuju i trube suda. U Egiptu, prema Horapolonu, crna golubica je bila hijeroglif žene koja ostaje udovica do kraja života. Ta se crna golubica može smatrati za frustrirani eros i negirani život. Od grčke epopeje do Tristana je poznato da brod sa crnim jedrima izražava zlu sudbinu.

3. Ali htonski svet, donja strana vidljive stvarnosti, jeste i trbuh zemlje u kojem se obnavlja dnevni svet. Ta crna boja, na Zapadu boja tuge, u početku je bila simbol plodnosti, na primer u starom Egiptu i Severnoj Africi: boja plodne zemlje i oblaka punih kiša. Htonski svet je crn kao duboke vode, jer sadrži kapital latentnog života, jer je veliko skladište svega i svačega: za Homera je okean crn. Velike boginje plodnosti, pradavne boginje majke, često su crne zbog htonskog porekla: tako crne Device ispraćaju Izide, Atone, Demetre i Kibele, crne Afrodite. Prema Portalu, Orfej kaže: Opevaću noć, majku bogova i ljudi, poreklo svega stvorenog, a nazvaćemo je Venera. Crno pokriva trbuh sveta gde u velikoj plodonosnoj tami deluje crvena boja vatre i krvi, simbol životne snage. Zbog toga se crveno i crno često suprotstavljaju na osi sever-jug, ili se, što izlazi na isto, crveno i crno pojavljuju kao dva saputnika, kako napomije Ž. Sustel kada govori o slici sveta Asteka. Zato su i Dioskuri na jednoj grčkoj posudi koju opisuje Portal, prikazani kako jašu dva konja, jedan crnog a drugi crvenog, dok je na drugoj posudi, koju opisuje isti autor, prikazan veliki etrurski psihopomp Kamilo čije je telo crveno, ali su mu krila, cipele i tunika crni.

4. Značajne su boje Smrti 13. arkane tarota. Ta inicijacijska Smrt koja najavljuje pravo rođenje, crvenom kosom kosi pejzaž vidljive stvarnosti i prolaznih iluzija, dok je sam pejzaž crn. Oruđe Smrti predstavlja životnu snagu, a žrtva je ništavilo: koseći varljivi život, 13. arkana priprema pristup pravom životu. Simbolizam broja potrvđuje simbolizam boje; trinaest dolazi iza dvanaest, brojke dovršenog ciklusa, i uvodi u novo, započinje obnovu.

5. U heraldici se za crno kaže pesak, što upućuje na srodnost sa neplodnom zemljom koja se obično prikazuje okerom koji je ponekad zamena za crnu boju: upravo u takvoj žutoj boji zemlje ili peska zamišljaju neki ameroindijanski narodi, Tibetanci i Kalmici, hladan zimski sever. Pesak u heraldici znači opreznost, mudrost i izdržljivost u tuzi i nevolji. Isto tako je poznati stih iz Pjesme nad pjesmama: "Crna sam, ali lepa, kćeri jerusalimske", prema tumačima Staroga zaveta, morao biti simbol velikog iskušenja. Možda ne samo to, jer sjajna i topla crna boja, dobijena iz crvene predstavlja zbir boja. Ona je za islamske mistike pravo božansko svetlo. Mevlana Džalal-od-din Rumi, osnivač derviškog reda Mevlevija, upoređuje etape unutrašnjeg razvoja Sufija do blaženstva sa hromatskom lestvicom ona počinje belim, koje predstavlja knjigu koranskog Zakona, polaznu, pasivnu vrednost, jer prethodi stupanju derviša na put usavršavanja. Završava crnim, prošavši kroz crveno: crno je po Mevlani apsolutna boja, rezultat svih drugih boja kojima se mistik uspinje kao stepenicama da bi dostigao najviši stepen ekstaze na kojem će mu se pojaviti Božanstvo i zabljesnuti ga. I tu je, dakle, sjajna crna boja jednaka beloj. Nema sumnje da se isto tako može protumačiti i sjajni crni kamen u Meki. Takvu crnu boju sa dubokom patinom crvenih odsjaja nalazimo i u Africi.

Spoj crnog i belog je hijerogamija; iz nje nastaje srednje sivo koje u hromatskoj sferi označava centralnu vrednost, to jest Čoveka.

6. Na Dalekom istoku, dvojstvo crnog i belog je, uopšteno govoreći, dvojstvo svetla i senke, dana i noći, znanja i neznanja, jina i janga. U indijskom svetu to je dvojstvo težnji tamas (silazne i disperzivne) i satva (uzlazne i kohezivne), ili opet dve kaste šudra i bramana (belo je obično boja sveštenstva). Ipak, Šiva (tamas) je beo, a Višnu (satva) crn, što se u tekstovima objašnjava međuzavisnošću suprotnosti, ali naročito time što spoljašnje izlaganje belog principa izgleda crno, i obrnuto, kao što je obrnut i njegov odraz na ogledalu voda.

Crno uopšte je boja pramaterije (Prakriti), materia prima, prvobitnog neizdiferenciranog stanja, iskonskoga haosa, donjih voda, severa i smrti: od hermetičkog nigreda do indijskog, kineskog i japanskog simbolizma (pri tom se ne suprotstavlja uvek belom, nego, na primer u Kini, žutom ili crvenom). Kao takvo je mračno i nečisto, ali je, sa druge strane, i nadmoćan sibmol neobjavljenog i prvobitnog devičanstva: na to značenje se nadovezuje simbolizam srednjovekovnih crnih Devica, a i boginje Kali koja je crna jer raspršene oblike i boje ponovo spaja u bezoblično. U Bhagavad Giti besmrtni Krišna je crn, a smrtni Arjuna je beo, prvi je slika sveopšteg Ja, a drugi pojedinačnog Ja. Njima se ovde pridružuje i simbolizam Višnua i Šive. Posvećeni u hinduističku veru sedi na koži sa crnim i belim dlakama koja opet označava neobjavljeno i objavljeno. Genon u isti okvir stavlja simbolizam etiopijskih crnih lica, kaldejskih crnih glava i kineskih kien-čeu, te kemi, egipatsku crnu zemlju, jer u svim tim izrazima crno svakako ima značenje centralnog i prvobitnog, objavljenog koje zrači iz središta belog kao svetlost.

7. Hermetička crna mena, koja znači smrt i povratak u bezoblični haos, teži beloj meni, i konačno crvenoj meni duhovnog osobođenja. Simbolička embriologija taoizma uzdiže vlažno načelo tama bezdana da bi ga sjedinila sa vatrenim načelom kako bi procvetao zlatni cvet: zlato je belo."


Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

SIMBOLIKA KAMENA KOD SLOVENA

Ogrlica "Bogatiri" (masa za modelovanje, akril; 55 cm)

Autor: Nadica Janić

Bogat izvor za proučavanje slovenske paganske mitologije su čuvene ruske epske narodne pesme biline (termin nastao od reči bil, što znači "ono što je bilo") o junacima - bogovima bogatirima. U jednoj bilini na mističan i mitski način opisan je nestanak bogatira.

"Posle jedne uspešno okončane bitke, neki bogatir bio je toliko nesmotren da je, u svojoj oholosti, rekao: - Čak i da nam se suprotstave i sile onog sveta, pobedićemo je! Samo što je to izustio, pojavila su se dva nepoznata ratnika i uvukla ih u novu bitku. Jedan bogatir nasrnu istovremeno na obojicu i raspoluti ih svojim mačem, ali od dva ratnika stvoriše se četiri nova, i to živa i čitava. Zatim, umesto ta četiri - osam, i tako u nedogled. Tri dana, tri sata i tri minuta, borili su se bogatiri protiv sile onog sveta, koja se neprekidno umnožavala. Onda moćne bogatire obuze strah i pobegoše u stenovite planine da se sakriju u tamne pećine. Ali, kad tamo stigoše svi se pretvoriše u kamenje. Od toga doba u svetoj Rusiji više nema bogatira."

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd 2006

......................................................

Kamen, jedan od praelemenata sveta (uporedo sa elementima: zemljom, vodom, vatrom, vazduhom), simbol je mrtve prirode. Tvrdoća, otpornost, postojanost, nepomičnost i nepodleganje promenama određuju upotrebu kamena u apotropejskoj i isceliteljskoj magiji. U narodnoj kosmologiji tumači se kao oslonac, temelj, suština, osa sveta i poredi s drvetom sveta.

U prvo vreme, kamenje je bilo slično živim bićima – ono je osećalo, razmnožavalo se, raslo kao trava, i bilo je meko. Od tog doba potiču udubljenja na kamenu, na njemu su ostali utisnuti tragovi stopala Boga, Bogorodice, svetaca, nečiste sile. Kamenje je prestalo da raste kada je Bog prokleo ljude i Zemlju zbog grehova. Poreklo krupnih kamenih gromada i oblutaka često je objašnjavano okamenjavanjem ljudi (ponekad i životinja), divova, koji su prokleti ili kažnjeni zbog svojih grehova.

U narodnoj tradiciji rašireno je poštovanje kultnog kamenja, pogotovo onog koje je vezano za imena svetaca ili legendarnih junaka: Bogorodice, sv. Paraskeve, Kraljevića Marka itd.

Kamen se javlja kao zamenik čoveka. Po običaju Južnih Slovena, u slučaju smrti jednog od blizanaca, da bi se predupredila smrt drugog, u mrtvački sanduk pokojnika treba staviti kamen i reći: „Ostavljam ti kao brata ovaj kamen, a njega (navodi se ime živog brata) uzimam sebi za brata.“

U nizu zaštitnika, kamen je korišćen za obezvređivanje opasnosti, da izvor opasnosti postane mrtav i nepomičan, kao kamen. Da vukovi ne napadaju stoku, na Savindan bi na vatri držali kamen do usijanja (Srbija). Da bi obezbedili vodu u bunaru od čini, ubacivali su unutra kamen (Poljska). Otpornost i nepovredivost kamena određuje njegovu upotrebu u magijskim postupcima očuvanja dobrog zdravlja: da ih ne bi bolela glava, za vreme prvog groma triput su sebe udarali kamenom po glavi (Ukrajina, Bugarska, Poljska, Češka).

Pripadnošću kamena mrtvoj prirodi (hladan je, nepomičan, jalov, ne raste, ne razvija se) objašnjava se zabrana stavljanja deteta da sedi na kamenu, inače neće rasti (Poljska), a zabranjeno je i zakopavanje posteljice pod kamen, inače će sledeći porođaji biti teški (Poljska). Zbog svoje nepokretnosti, kamenu je pripisivano svojstvo zaustavljanja, prekidanja bolesti ili opasnosti. U južnoslovenskoj praksi lečenja, svojstva zaustavljanja bolesti posedovao je stanoviti kamen – veliki, široki, izdvojeni kamen. Ako su ženi umirala deca, trebalo je da, stojeći na takvom kamenu, isplete čarapice i skroji košulju svom detetu, da bi „zaustavila“ smrt (Srbija).

U obredu sahranjivanja takođe se koriste „zaustavljajuća“ svojstva kamena: posle iznošenja pokojnikovog tela, stavljali su kamen, uporedo s drugim metalnim predmetima, na mesto na kome je on ležao, da bi zaštitili čeljad od smrti. Stari običaj postavljanja nadgrobnog kamenja takođe je objašnjavan težnjom da se „sveže“ duša, da se „priveže“ za svoj grob, da joj se da prebivalište, kako ne bi lutala po svetu. U obredu sahranjivanja, a takođe u isceliteljskoj praksi, kamen je korišćen u arhaičnoj funkciji kamenog oruđa, zamenjujući nož, makaze. Kod Srba je, prilikom izrade pokrova i odeće za pokojnika, platno sečeno kamenom. Kod Belorusa, kamenom seku pupak novorođenom dečaku, da bi bio jak.

Budući da je kamen element mrtve prirode, često je atribut demona i mesto na kome oni borave: kamen je mesto boravišta rusalki, vodenjaka; na gomili kamenja, prikupljenog s njive, igraju veštice. Mesto ispod kamena vezano je za onostrani svet: tamo borave grešne duše umrlih, pod njim se za vreme nepogode krije đavo a i demoni koji potiču od duša umrle nekrštene dece.

Kod Južnih Slovena kamen je korišćen u ritualima kao oruđe za kažnjavanje (običaj kamenovanja krivca), kao znak sramote (morao ga je nositi osuđeni za preljubu), kao simbol kletve i prokletsva.


Priredila: Nadica Janić
Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA
Enciklopedijski rečnik

ZEPTER BOOK WORLDBeograd 2001

ĐAVOLJE SEME (SIMBOLIKA KAMENA)

Ogrlica "Đavolje seme" (masa za modelovanje, akril, koža; 60 cm)
Autor: Nadica Janić

Narodna predanja

KAMENJE

"Kada je Bog stvorio i uredio svijet, odmarao se, i tu mu je došao vrag i zaiskao dozvolu da i on nešto posije po zemlji. Bog mu je dozvolio a on uzme punu vreću nekakvog sitnog sjemena i posije po zemlji, i sjeme nikne te okupi rasti sve za dan aršin visoko. Kad je Bog vidio, zovne vraga i upita ga što je ono posijao, a on mu reče da je posijao kamenje. Vidi Bog da to sjeme neće dobro biti i da će sav svijet okameniti, zovne anđele i s njima se porazgovori, a sveti Jovan zamoli Boga da zabrani kamenju da dalje raste. Bog tako učini, a da od kamena ipak ljudima bude neka korist, ostavi ono što je već izraslo."

Vasko Popa

PONOĆNO SUNCE
Zbornik pesničkih snoviđenja
Nolit, Beograd 1962.


Priredila: Nadica Janić

KAMENOVI KIŠE (SIMBOLIKA KAMENA)

Ogrlica "Astarta" (masa od skroba – „gold porcelan“; 60 cm)

Autor: Nadica Janić

Kamenovi kiše simbolišu skamenjen duh predaka, njihovu neodređenu trajnu prisutnost na nekom mestu. Kamen pričvršćuje dušu predaka, smiruje je, zadržava je kako bi tlo postalo plodno i kako bi se privukla kiša.

Kamenje i stene utelotvljuju duhovnu snagu, zbog toga su i predmet kulta. Mladoženje ih mole za potomstvo; žene se trljaju o njih da bi bile oplođene (kamenovi ljubavi); trgovci ih mažu uljem da bi osigurali dobit; ponekad se strahuje od njih kao stražara smrti i moli im se za odbranu ognjišta i porodice. Kamenovi kiše, koji su najčešće meteoritskog porekla, smatraju se simbolom plodnosti. Prinosi im se u slučaju suše ili u proleće da bi se osigurala žetva.

Analizom legendi o kamenovima kiše, otkriva se postojanje uvek neke „teorije“ koja objašnjava njihovu sposobnost da upravljaju oblacima. Bilo da je reč o njihovom obliku, koji je po nečemu sličan oblacima ili gromu, bilo o njihovom nebeskom poreklu (kaže se da su pali s neba), bilo o njihovoj pripadnosti precima; ili su nađeni u vodi ili su oblikom slični bilo kojem drugom simbolu vode (riba, rak...), delotvornost tih kamenova nikada nije u njima samima – oni su znak neke druge duhovne stvarnosti ili sredstvo svete sile kojoj su oni tek boravište.


Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J. Chevalier, A. Gheerbrant – Riječnik simbola
„Romanov“, Banja Luka, 2003.

KAMENOVI GROMA (SIMBOLIKA KAMENA)

Ogrlica "Hibela" (masa za modelovanje, akril, koža; 60 cm)

Autor: Nadica Janić

Takozvani kamenovi groma, koji su najčešće preistorijski kremen, smatrani su samim šiljkom munje i bili pobožno čuvani. Sve što pada iz viših sfera smatralo se zvezdanom svetinjom. To kamenje je, naročito u Africi, bilo predmet obožavanja i primenjivano u obredima posvećenim nebeskim bogovima.

Kamenovi groma, koji su najčešće meteoriti što padaju s neba poput kiše, smatrani su simbolom i sredstvom plodnosti. Osim toga, sveti, proročki kamen betil označava mesto gde je sišao Bog... To je najraširenije od svih ljudskih sredstava, univerzalni simbol, oslobađanja od neorganske prirode, a po tome i simbol ideje božanstva.

Kamenovi groma najpre su sami po sebi sile što poseduju magijsku, fetišku, vlastitu moć. Kasnije se za kamene šiljke, sečiva i druge slične kamenove, smatra da ih je poslao odozgo bacač gromova, odnosno Gromovnik. Potom simboli napravljeni čovečjom rukom od toga kamenja – dvosečna minojska sekira, rimski bidens, hinduska tribula, grčka trijana (Posejdonovo oružje) koja potresa zemlju i Zevsov Keraunos koji kao da sjedinjuje u sebi razgranatost munje i dvoseklu moć sekire s dva sečiva – svi ti predmeti postaju simboli moći koja potresa, a kasnije atributi boga kojemu je data ta moć.

Aaerolit, Crni kamen iz Pessinonta (u Malaj Aziji), simbol Velike boginje – majke, Hibele, koju su obožavali Frigijci, bio je svečano prenesen u Rim, na početku III veka, i postavljen na Palatinu. Taj Crni kamen pretstavljao je ustoličenje istočnjačkog božanstva u Rimu, prvi mistički prodor talasa koji će zapljusnuti i srušiti najdrevnije tradicije Rima.

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J. Chevalier, A. Gheerbrant – Riječnik simbola

„Romanov“, Banja Luka, 2003.

HERMES (SIMBOLIKA KAMENA)

Ogrlica "Hermes" (masa za modelovanje, pesak; 55 cm)

Autor: Nadica Janić

Kamen je simbol stabilnosti, trajnosti, pouzdanosti, večnosti, kohezije... Označava statičan život. Kamen, stena, planina, drvo ili gaj, svi simbolički povezani, mogu da predstavljaju čitavu vaseljenu. Kamen je spojen sa drvetom u svetom oltaru i simboliše ono što je trajno i što ograđuje, dok je drvo ono što se menja i širi. Osobito kamenje (dragulji, crni kamenovi...) imaju posebnu simboliku, poput kabe (zgrada u Meki - islamska svetinja), crnog kamena Kibelinog, crnog žada i bisera – koji ponekad simbolizuju vaseljensko jaje i omfal (sveto mesto – stanište bogova).

Uspravni visoki kamenovi su axis mundi i predstavljaju vrhovni oslonac svega u svemiru. Kupasti kamenovi imaju zajedničku simboliku sa uspravnim i svi mogu da budu falični (rđavi, manljivi). Kada su kockasti označavaju stabilnost i statičko savršenstvo, pa su zato kameni temeljci svetih građevina. Kamen temeljac je stena na kojoj počiva svemir, završni kamen Zemlje i izvor životnih voda – nadjačava moći donjeg sveta. Sferični kamenovi simbolizuju Mesec, pa otuda ženski princip i simbol svih boginja.

Neklesani kamen je prima materia, žensko i povezan je sa muškim simbolima dleta i svih sečiva koja oblikuju. Klesani ili glačani kamen označava karakter na kome je rađeno i koji je usavršen. Slomljeni kamen je simbol smrti, dezintegracije ili raskomadanosti. Teško kamenje koje zatvara bunar, izvor ili pećinu sa blagom, simbol je teškoća koje se moraju savladati da bi se pronašle životne vode ili ezoterična blaga skrivenog znanja.

Kamena sekira je prikaz božanske prirode. Lapis exilis – kamen života, svojom moći Feniksu vraća život i u vezi je sa Gralom (svetinja nad svetinjama, izvorište života i besmrtnosti). Mesto gde obitava božanska priroda, omfal, sunčani duh, duhovi mrtvih, susreću se nebo i zemlja – sveto mesto, naznačavaju betilije. Betili su i proročko kamenje iz kojeg izlazi glas božanstva, poput omfala u Delfima.

U afričkoj tradiciji – plavo kamenje je moć boga neba.

U alhemijskoj tradiciji – skriveni kamen je prima materia. Kamen mudrosti, rebis, je najviša potraga, „dvostruko biće“ hermetičkog androgina, izmirenje svih suprotnosti. On je petra genetrix (materinska stena od koje potiče savršeni androgin) – pokretač po sopstvenoj volji. Predstavlja spiritus mundi – životvorni i univerzalni duh u uočljivom vidu.

U arapskoj, praislamskoj tradiciji – kamenovi su obožavani kao anikonični likovi boginje Manat.

U budističkoj – crni kamenčići su zla, a beli dobra dela i mere se na sudnim terazijama.

U egipatskoj – simbol istine. Zeleno kamenje – simbol mladosti i besmrtnosti.

U grčko-rimskoj – crni kamen je simbol Hibele, boginje planina. Četvrtast kamen je atribut Afrodite/Venere. Hermes je bog kamenja i može ga predstaviti gomila kamenova.

U hebrejskoj – kamenovi iz reke Jovel su obrazovali temelj Jerusalima. Kamen temeljac Hrama bio je središte zemlje i oslonac sveta.

U hinduističkoj – kamen je osnova hrama i oltara – simbol stabilnosti.

U hrišćanskoj – sigurni temelj.

U indijanskoj – kamenovi su kosti majke zemlje.

U islamskoj – sveti kamen hadžar, uzidan u jugoistočnom delu duguljasto-četvrtaste zgrade u Meki (12 metara duga, 10 široka i 15 visoka), simboliše tačku opštenja Boga i čoveka. Predstavlja Božju esenciju i srž postojanja. Sedam hodočasnikovih obilazaka oko zgrade (Kabe) predstavlja sedam Božjih atributa.

U japanskoj – sveti predmet u šintoizmu.

U keltskoj – proročanstvo.

U kineskoj – pouzdanost i tvrdoća. Kameno zvonce je simbol plodnosti.

U sumersko-semitskoj – kupasti kamenovi su prikazi Astarte i drugih božanstava.


Priredila: Nadica Janić

Literatura:

Mario Lampić – Mali rečnik tradicionalnih simbola

„Libretto“, Beograd, 2000.

METAMORFOZA (14)

METAMORFOZA (13)

METAMORFOZA (12)

METAMORFOZA (11)

SIMBOLIKA SUNCA

Ogrlica "Sunce" (masa za modelovanje, akril, cvet, koža; 45 cm)

Autor: Nadica Janić

“Simbolizam sunca je višestruk kao što je sunčeva stvarnost bogata suprotnostima. Kad nije božanstvo, sunce je kod mnogih naroda prikazivanje božanstva (uranska epifanija). Može se shvatiti kao sin vrhovnog boga i kao brat duge. Za Pigmeje plemena Semong, za stanovnike Ognjene zemlje i za Bušmane, ono je oko vrhovnoga boga. U Australiji ga smatraju za Stvoritelja sina i božanski lik sklon čoveku... Samojedi u suncu i mesecu vide oči Numa (neba): sunce je dobro oko, mesec je zloćudno. Sunce se smatra i za oploditelja. Ali ono isto tako može i da sprži i da ubije.

Besmrtno sunce se svakog jutra diže i svake večeri silazi u carstvo umrlih; zato ono može da sa sobom povede ljude i, na zalasku da ih odvede u smrt: ali, istovremeno, može da provede duše kroz podzemlje i sutradan, sa danom, da ih opet izvede na svetlost. Ono, dakle, ima dvojaku funkciju smrtonosnog psihopompa i inicijatičkog hijerofanta... Ima verovanja da običan pogled na zalazak sunca može da izazove smrt. Sunce rađa i proždire svoju decu, kaže se u Upanišadama. U Republici Platon prikazuje sunce kao sliku dobra onakvog kakvo se ogleda u vidljivim stvarima; za orfike ono je razum sveta.

Sunce je izvor svetlosti, topline i života. Njegovi zraci predstavljaju nebeske – ili duhovne – uticaje koje prima zemlja. Genon je primetio da se ti zraci u ikonografiji ponekad prikazuju naizmenično kao ravne i kao valovite crte: reč je o simboličkom prikazivanju svetlosti i toplote, ili, sa jedne druge tačke gledišta, u prikazivanju svetlosti i kiše koji su ujedno i jang i jin vidovi životnog zračenja.

Pored toga što je životvorno, sunčevo zračenje čini stvari vidljivim, i to ne samo tako što omogućuje da budu primećene, već i time što ono predstavlja proširenje ishodišne tačke, jer meri svemir. Po predanjima ima sedam sunčevih zrakova (sa kojima se poistovećuje Šivina kosa), što se poklapa sa šest dimenzija prostora i vankosmičkom dimenzijom koju prikazuje sam centar. Taj odnos između sunčevog zračenja i kosmičke geometrije u Grčkoj ima svoj izraz u pitagorejskom simbolizmu. To je isto i Blejkov Pradavni, sunčevo božanstvo koje meri nebo i zemlju uz pomoć šestara. Hinduski tekstovi smatraju sunce za izvorište svega što postoji, početkom i krajem svake pojavnosti, hraniteljem (savitri).

Iz jednoga drugog aspekta sunce je uništavatelj, princip suše – kojoj je suprotnost plodnosna kiša. Zbog toga su se u Kini strelama morala obarati suvišna sunca. Ponekad u obredima dozivanja kiše – na primer u Kambodži – ubijaju neku sunčevu životinju. Ciklično stvaranje i uništavanje od sunca pravi simbol Maja, majku oblika i kosmičku iluziju. Smenu života, smrti i ponovnog rađanja simbolizuje, na jedan drugi način, sunčev ciklus: dnevni ciklus (univerzalni simbolizam, koji je u vedskim tekstovima naročito razvijen); godišnji ciklus. Sunce se pojavljuje i kao simbol uskrsnuća i besmrtnosti. Kineski besmrtnici upijaju sunčevu esenciju, a upijaju je iz zrna suncokreta čija je veza sa sunčevim simbolizmom očigledna. Sunce je jedan od vidova drveta sveta – drveta života – a ono se poistovećuje sa sunčevim zrakom.

Sunce je u centru neba, kao što je srce u centru bića. Ali, tu je reč o duhovnom suncu koje vedski simbolizam prikazuje nepomično u zenitu i koje se naziva i srce sveta ili oko sveta. Ono je boravište Puruše ili Brame; ono je Atma, univerzalni duh. Sunčev zrak koji povezuje Purušu sa bićem odgovara sušumni, tankoj srčanoj arteriji Joge. To podseća na simbolizam niti, a posebno na simbolizam paukove mreže, koji je očigledno sunčeve prirode. Sunce se kao srce sveta ponekad prikazuje u centru točka Zodijaka; prikazuje se na način sličan načinu prikazivanja dvanest Aditija. Dok se univerzalni simbol sunčevih kola obično dovodi u vezu sa kružnim kretanjem, točak tih kola (Sirijina kola imaju samo jedan) je sam pre svega simbol sunca koje zrači.

Svetlost koju zrači sunce je intelektualno saznaje, a sunce samo je kosmički razum, kao što je srce u biću sedište saznajne sposobnosti. Naziv Tvrđava sunca ili Grad sunca (Heliopolis) često se daje prvobitnom duhovnom centru. To je sedište cikličnog Zakonodavca (manu), Homerova Sirija (surya = sunce) koja se nalazi sa one strane Ogigije, gde se sunce okreće. Iz hiperborejskog sveta je izašao Apolon, sunčevo božanstvo par excellence i bog začetnik čija je strela kao sunčevi zraci. Isto tako, sunce je znamenje Višnua i Bude (Zlatni čovek, Sunce Buda, kažu neki kineski tekstovi); takođe je i znamenje Hrista čijih dvanaest zrakova predstavljaju dvanaest apostola: zovu ga Sol justitiae (Sunce pravednosti), a i Sol invictus (Nepobedivo sunce); Isus nam se ukazuje kao sunce koje zrači pravednost, piše Hezikijus de Batos, to jest; kao duhovno sunce ili srce sveta. Filotej sa Sinaja još kaže da je on Sunce istine, što podseća na sunčanu transfiguraciju Tabora. Tome još treba dodati da je kod Jevreja veliki sveštenik na grudima nosio zlatnu ploču, simbol božanskog Sunca.

Analogno tome sunce je univerzalni simbol kralja, srce carstva. Premda je majka cara Vua iz dinastije Han rodila svoga sina pošto je sanjala da je sunce ušlo u njenu utrobu, sunce tu nije samo simbol oplodnje – ono je pre svega carski simbol.

Izlazeće sunce nije samo znamen Japana, već i njegovo ime (Nipon). Predak angkorskih dinastija naziva se Baladitija (izlazeće sunce), a njegova akcija se – kao i delovanje kineskog cara u Ming-tangu – izričito poistovećuje sa zodijačkom menom. Ophod se izvodi u smeru kretanja sunca, svuda gde su hramovi otvoreni prema istoku, ishodištu dnevnog ciklusa.

Solarno načelo se prikazuje u obliku brojnih cvetova i životinja koje ovde navodimo samo po sećanju (hrizantema, lotos, sucokret, orao, jelen, lav, i tako dalje), a i kao metal, zlato koje se u alhemiji zove sunce metala.

Mesec je u odnosu na sunce – koje je jang – uvek jin, jer sunce neposredno zrači svoju svetlost, a mesec odražava sunčevu; sunce je, prema tome, aktivni princip, a mesec pasivni. To ima vrlo široku simboličku primenu: kao svetlost i saznanje, sunce predstavlja intuitivnu neposrednu spoznaju; mesec naprotiv spoznaju putem odraza, racionalnu, spekulativnu. Prema tome, sunce i mesec odgovaraju duši, odnosno duhu (anima i spiritus), kao i njihovim boravištima: srcu i mozgu. To su esencija i supstanca, oblik i materija: otac joj je sunce, majka joj je mesec, stoji u hermetičkoj Smaragdnoj ploči. Po Šabestariju sunce odgovara Proroku, a mesec valiju (imamu), jer drugopomenuti dobija svetlo od prvog.

Dvojstvo aktivno-pasivno, muško-žensko – koje je takođe i dvojstvo vatra-voda – nije apsolutno pravilo. U Japanu i kod južnovijetnamskih brđana sunce je ženskog roda, mesec muškog (i u nemačkom takođe). To je zato što ženski vid smatraju za aktivni, jer je plodan: kod Radea boginja sunce oplođuje, nosi i daje život. Dok su oči prvih junaka (Vaišvanare, Šive, Pankua, Laokiuna) sunce i mesec (desno oko je sunce, levo je mesec), u slučaju Izanagija, zbog istog razloga; je obrnuto. To dovođenje u vezu očiju sa suncem i mesecom podseća na nešto slično: levo oko odgovara budućnosti, desno prošlosti, tako i sunce odgovara razumevanju, a mesec pamćenju.“

Priredila: Nadica Janić

Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA